Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Otvo­rio je vra­ta. Tog te­škog dvo­kril­nog di­va kog ri­jet­ko ko di­ra – mr­zo­volj­nog škri­pa­vog stvo­ra sa zar­đa­lom bra­vom i kru­tim ru­ko­hva­ti­ma. Oštar va­zduh jur­nu unu­tra. Po­lju­bi se sa za­vje­sa­ma i na­kri­vi ne­ko­li­ko sli­ka što su spa­va­le po zi­do­vi­ma. Čo­vje­ku raz­mr­si ko­su i li­je­vu stra­nu br­ka. Ovaj ru­kom za­li­za pra­me­no­ve, brk na­ka­či iza uva, okre­nu se i upi­ta „je­si li sprem­na?“. Ste­za­la je vi­o­li­nu, klim­nu gla­vom iako ni­je bi­la sa­svim si­gur­na. Zim­ska noć sa one stra­ne vra­ta je re­ža­la. Pla­ši­la se. A ni­je smje­la. Po­mi­sli ka­ko ta­mo mo­žda ima vu­ko­va. Ne bu­di di­je­te – hi­tro za­kop­ča dug­mad is­pod gr­la. Lu­pi či­zmi­ca­ma. Is­ko­ra­či, pro­đe po­red sta­rog uči­te­lja, i tek ta­ko - već se na­šla iz­van si­gur­no­sti do­ma. Za­ču te­šku škri­pu di­va iza se­be. Ka­pi­ja se za­tvo­ri­la. Osta­la je sa­ma. Sr­ce iz­daj­nič­ki za­lu­pa.
Ko­nač­no je bi­la tu... U vr­tu ko­ji je od­u­vi­jek bio dio po­sled­njeg is­pi­ta – ta­ko je sto­ti­na­ma go­di­na me­đu vi­o­li­ni­sti­ma. Do­šao je red na nju i na pro­vje­ru sve­ga što je bi­la. Imaš sa­mo jed­nu pri­li­ku, i mo­žda ćeš po­sta­ti ve­li­ka! Kre­nu ne­po­zna­tom sta­zom. Zna­la je šta je na kra­ju pu­ta... na to se pri­pre­ma­la svih ovih go­di­na. Te­ško je ko­ra­ča­la, iz­gle­da­lo je kao da će da se spo­tak­ne... ali se ni­je usu­đi­va­la da od­u­sta­ne. Već je do­volj­no od­ra­sla... ima­la je pu­nih dva­na­est lje­ta. Iako bje­še naj­ni­ža dje­voj­či­ca me­đu vr­šnja­ci­ma vo­lje­la je da mi­sli da je zbog to­ga od svih njih i hra­bri­ja.
Pro­šla je dr­vo­re­de. Oči su joj se br­zo pri­vi­kle. Po­ma­ga­la je i ve­dra noć i zna­ti­želj­ni Mje­sec što je vi­rio iza br­da, ali i oprez što se je­žio u sva­kom dje­li­ću ma­le­nog ti­je­la. Mo­žda je zbog opre­za sva ta stvar­nost bi­la vi­dlji­vi­ja. I vi­o­li­na se umi­ri­la. Ima­la je uti­sak da se pri­vi­la ja­če. Ni­je bi­lo zvu­ko­va... Vi­diš, ne­ma vu­ko­va. Baš si bi­la glu­pa. Ko­rak joj po­sta­de si­gur­ni­ji, a hod br­ži. Za­đe du­blje u šu­ma­rak... iz­ne­na­đu­ju­će hi­tro sti­že do mje­sta gdje je tre­ba­lo sve da se od­i­gra. I to div­no sta­blo sre­br­nog du­da na­sred pu­ta. Oba­sja­va­la ga je ne­ka me­ka stru­na.
Baš kao što su mi i pri­ča­li. Drev­no dr­vo ši­ro­kih kri­la. Zva­li su ga Ocem svih vi­o­li­na. Sa pu­no zre­log li­šća iako je bi­la zi­ma. Bio je me­dvjed me­đu osta­lim dr­ve­ći­ma. Go­ro­stas. Nje­mu je tre­ba­lo da po­ka­že i do­ka­že da je sprem­na. Da mu svi­ra sve dok sva­ki list ne po­sta­ne cr­ve­na svi­la. Iz sre­bra u va­tru... to je sve što tre­ba. Uči­ni da sva­ki list gri­mi­znim za­i­gra.
Ot­kop­ča ka­put, onaj bez­o­bra­zni vi­hor po­ja­vi se od­ne­kud iza ćo­ška, pa je od­mah štip­nu do gr­la i no­sa... ni­je ma­ri­la. Spu­sti ku­ti­ju, ot­ka­či tra­ke i iz­vu­če dru­ga­ri­cu pa je pru­ži du­du da se sa njom upo­zna. „Ovo je mo­ja vi­o­li­na i ako do­pu­šta­te ja bih da vam svi­ram“.
Ni­je bi­lo od­go­vo­ra. Ni­je ga ni oče­ki­va­la. Ona bje­še sa­mo jed­na u ni­zu dje­voj­či­ca što je sti­gla da bu­de pre­slu­ša­na... Na­slo­ni in­stru­ment na ra­me, po­lo­ži li­ce na po­zna­ti dio sa­ga, po­di­že gu­da­lo.. udah­nu... i pri­đe nji­me do mje­sta gdje se bu­dio ton ka­ko bi mu­zi­ka za­pje­va­la.
Ra­su se me­lo­di­ja. Za­po­ji ju­žni dio vr­ta. Pre­li se ma­gi­ja sa pr­sti­ća i za­di­sa se da­lje... ka sje­ver­nom di­je­lu tog ma­log sve­mi­ra. Div­no­ća sti­že i do dvor­ca. Sta­rac je sta­jao iz vra­ta, sklo­pio oči i po­na­vljao „Ta­ko je di­je­te! Sa­mo svi­raj!“... od ner­vo­ze je gr­čio sto­pa­la i ste­zao gru­be ru­ko­hva­te di­va... Za sva­kog uče­ni­ka je osje­ćao isto, sa­mo za ovu, što je bi­la naj­ma­nja me­đu nji­ma... osje­ćao je ma­lo vi­še.
Te zim­ske ve­če­ri tmi­na se uve­li­čan­stve­ni­la... vi­hor se smi­rio, sta­bla se us­pra­vi­la. Dje­voj­či­ca je sre­br­nom du­du svi­ra­la ka­ko de­ce­ni­ja­ma ni­ko ni­je umio da se sa kra­so­tom raz­i­gra. Baj­ka što je jed­nom usni­la sa­da je sa­mu se­be is­pri­ča­la... Mje­sec se po­peo iz­nad br­da po­ne­sen onim što je dje­voj­či­ca sa vi­o­li­nom iz­ma­mi­la. Bje­še to ve­če ka­da je zvuk po­stao sli­ka.
On­da je za­vr­ši­la. Du­bo­ko udah­nu­la. Otvo­ri­la oči i sa pu­no na­de se za­gle­da­la u Oca svih vi­o­li­na. I da­lje je bio pre­pun sre­br­nog li­šća. Ni­sam uspje­la. – pri­gr­li vi­o­li­nu i htje­de da za­je­ca. Ali ne­što je bi­lo iza le­đa...
Sve oko­lo, ma­kar ono što je mo­gla da do­seg­ne sa tog mje­sta... a i mno­go da­lje bje­še cr­ve­ne bo­je. Sva­ka trav­ka. Sva­ka gra­na lju­bi­ča­sta... a pu­po­lji bo­je sun­ca. Ci­je­li vrt po­sta­de car­stvo ukra­sa... sve­mu je na­šla na­či­na da se pro­mi­je­ni i da je po­zdra­vi, sve­mu – osim sre­br­nom du­du ne­u­mo­lji­vih li­sto­va.
Po­klo­ni­la se. Spa­ko­va­la. I kre­nu­la na­zad.
Is­pred dvor­ca je sta­jao sta­rac. Is­tu­pi­la je sa sta­ze u prat­nji cr­ve­ne i dru­gih bo­ja. Pri­đe i re­če „Uči­te­lju, ni­sam pro­šla“.
„Ni­si, ali si svi­jet pro­mi­je­ni­la“.
* * *
Sje­ti se ovo­ga ka­da sle­de­ći put daš sve od se­be, kad is­tre­seš sva­ki da­mar lje­po­te is­pred svi­nja. Ni­je ovo sa­mo sta­ni­šte sre­br­nih du­do­va... mno­go je vi­še osta­log dr­ve­ća. Svi­raj svim tim dru­gi­ma. Svi­jet, a ne di­ri­gent, tvo­ja je po­zor­ni­ca.
Ve­li­ka si dje­voj­či­ca.
(Autor je knji­žev­nik)