Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Da­nas je „Dan D” – dan kad se do­ga­đa ne­što va­žno što do­no­si ve­li­ku pro­mje­nu – u Ita­li­ji i Austri­ji. Kom­ši­je pre­ko pu­ta iz­la­ze na re­fe­ren­dum da odo­bre ili od­ba­ce ustav­nu pro­mje­nu ko­ja mi­je­nja pri­ro­du za­ko­no­dav­ne vla­sti, dok sje­ver­ni su­sjed iz vre­me­na biv­še nam za­jed­nič­ke dr­ža­ve po­no­vo, po­sle pret­hod­nog ne­u­spje­log gla­sa­nja, bi­ra pred­sjed­ni­ka.
Dva do­ga­đa­ja se sma­tra­ju po­li­tič­ki pre­lom­nim, jer tre­ba da po­ka­žu da li je ta­las po­pu­li­zma (i pod­ra­zu­mi­je­va­ju­će de­ma­go­gi­je), po­sle ”breg­zi­ta” i ”tram­po­tre­sa” još u uspo­nu, ili je­nja­va. S ob­zi­rom na to da je ovo sa­mo po­če­tak se­ri­je iz­ja­šnja­va­nja bi­ra­ča – u mar­tu su par­la­men­tar­ni iz­bo­ri u Ho­lan­di­ji, u ma­ju pred­sjed­nič­ki iz­bo­ri u Fran­cu­skoj, a sle­de­će je­se­ni i gla­sa­nje za no­vi Bun­de­stag i vla­du – glav­na di­le­ma je da li će da­na­šnji is­ho­di do­ni­je­ti i ,,efe­kat do­mi­na” – se­ri­ju po­bje­da de­snih sna­ga ko­je će ra­ni­je ili ka­sni­je de­mon­ti­ra­ti po­sle­rat­ni mu­ko­trp­no stva­ra­ni evrop­ski po­re­dak: pr­vo mo­ne­tar­nu uni­ju, a za­tim i sa­mu EU.
Iako se u Austri­ji da­nas bi­ra sa­mo ti­tu­lar­ni šef dr­ža­ve, taj iz­bor je va­žan, s ob­zi­rom na mo­guć­nost da pr­vi put u isto­ri­ji nje­ne Dru­ge re­pu­bli­ke, pa i po­sle­rat­ne Evro­pe, pred­sjed­nik po­sta­ne je­dan ra­di­kal­ni de­sni­čar. Osta­je da se vi­di da li će ova di­le­ma bi­ti raz­ri­je­še­na već da­nas, ili tek u dru­gom iz­bor­nom kru­gu, 22. ma­ja.
Da­na­šnja iz­bor­na ne­do­u­mi­ca u Ita­li­ji je dru­ge vr­ste. Ulog je nje­na po­li­tič­ka bu­duć­nost– da li će si­stem zbog ko­jeg je u po­sled­njih 70 go­di­na ima­la 63 vla­de i ko­ji pod­ra­zu­mi­je­va stal­no za­ko­no­dav­no na­te­za­nje iz­me­đu Se­na­ta i do­njeg par­la­men­tar­nog do­ma i zbog to­ga ne­e­fi­ka­snu iz­vr­šnu vlast - bi­ti pro­mi­je­njen, ili će sve osta­ti kao i do­sad: iz kri­ze u kri­zu.
Ustav­nu re­for­mu je pred­lo­žio, i u nju za­lo­žio svo­ju po­li­tič­ku ka­ri­je­ru, pre­mi­jer (od 2014.) Ma­teo Ren­ci. On je već is­po­slo­vao pro­mje­nu po ko­joj par­ti­ja ko­ja na iz­bo­ri­ma osvo­ji naj­vi­še gla­so­va auto­mat­ski do­bi­ja 55 od­sto mje­sta u Do­njem do­mu, a sa­da je na dnev­nom re­du sma­nji­va­nje pr­vo broj­no­sti (sa 315 na 100), a za­tim na­či­na iz­bo­ra i ovla­šće­nja sa­da Do­njem do­mu rav­no­prav­nog Se­na­ta.
Po­sto­je­ći si­stem je stvo­ren po­sle Dru­gog svjet­skog ra­ta da bi spri­je­čio po­ja­vu ne­kog no­vog Mu­so­li­ni­ja, ali upra­vo je Mu­so­li­ni da­nas ar­gu­ment pro­tiv­ni­ka pro­mje­na: šta ako no­vim si­ste­mom oja­ča­na vlast ipak do­pad­ne u po­gre­šne ru­ke.
Ren­ci, me­đu­tim, sma­tra da je Ita­li­ji neo­p­hod­na ja­ča i efi­ka­sni­ja vla­da, ka­ko bi se uspje­šni­je no­si­la sa eko­nom­skim pro­ble­mi­ma ko­ji ni­su no­vi: sa za­lju­lja­nim ban­kar­skim si­ste­mom ko­me tre­ba in­jek­ci­ja od naj­ma­nje 21 mi­li­jar­du eura da bi se sta­bi­li­zo­vao, sa pre­ve­li­kim jav­nim du­gom (133 od­sto BDP) i vi­so­kom ne­za­po­sle­no­šću (11,4 od­sto).
Zbog to­ga je re­fe­ren­dum pro­gla­sio ,,bit­kom nad bit­ka­ma” i čak na­ja­vio da će, u slu­ča­ju da ve­ći­na od­ba­ci ono što tra­ži, pod­ni­je­ti ostav­ku. Ti­me je ovaj re­fe­ren­dum prak­tič­no sveo i na iz­ja­šnja­va­nje o nje­mu, što se sma­tra tak­tič­kom gre­škom: oni ko­ji že­le da mu vi­de le­đa, to mo­gu da po­stig­nu jed­no­stav­nim za­o­kru­ži­va­njem ,,ne” na re­fe­ren­dum­skom li­sti­ću.
Su­de­ći po po­sled­njim son­da­ža­ma bi­rač­kog ras­po­lo­že­nja, ta­bor pro­tiv­ni­ka pro­mje­na ima pred­nost od oko šest od­sto, ali to se uzi­ma sa ve­li­kom do­zom skep­se, s ob­zi­rom na to da su pred­iz­bor­ne an­ke­te ka­ta­stro­fal­no oma­ši­le i u prog­no­zi­ra­nju is­ho­da ,,Breg­zi­ta” i ame­rič­kih pred­sjed­nič­kih iz­bo­ra.
Ono što me­đu­tim do­no­si strep­nje, to su mo­gu­će po­sle­di­ce ve­ćin­skog ,,ne”. Ren­ci­jev po­raz bi, na­i­me, mo­gao da bu­de uvod u iz­ja­šnja­va­nje Ita­li­ja­na o ostan­ku u evro­zo­ni (gdje je Ita­li­ja tre­ća po ve­li­či­ni eko­no­mi­ja), što bi mo­glo da do­ve­de u pi­ta­nje pr­vo op­sta­nak mo­ne­tar­ne uni­je, a po­tom, s ob­zi­rom na ši­ri kon­tekst ra­stu­ćeg ne­za­do­volj­stva po­sto­je­ćim in­sti­tu­ci­ja­ma – i sa­me EU.
Zbog to­ga is­hod re­fe­ren­du­ma ni­je sa­mo pro­blem Ita­li­je. Od­ba­ci­va­nje Ren­ci­je­ve re­for­me u ovom slu­ča­ju ne bi bi­lo po­bu­na pro­tiv po­li­tič­ke eli­te – on je ipak još no­vo li­ce na ta­mo­šnjoj sce­ni – ko­li­ko strah da se ne­što lo­še ne za­mi­je­ni ne­čim još go­rim.
Uosta­lom, Ita­li­ja­ni već ima­ju is­ku­stva sa po­pu­li­zmom ko­ji je po­sle šo­kant­ne po­bje­de Do­nal­da Tram­pa do­nio glo­bal­ne strep­nje: tri pu­ta su na­i­me bi­ra­li svog ”Tram­pa”, Sil­vi­ja Ber­lu­sko­ni­ja, ko­ji je na vla­sti, uz mno­štvo skan­da­la, pro­veo ukup­no de­vet go­di­na.
Da­nas ima­ju no­vog po­li­tič­kog za­ba­vlja­ča, li­de­ra par­ti­je ,,Po­kret pet zve­zdi­ca’’ Be­pe Gri­la, či­je je pret­hod­no za­ni­ma­nje bi­lo – ko­mi­čar. Upr­kos to­me ,,zvje­zdi­ce” su bi­le ozbilj­ni iza­zi­vač na pret­hod­nim iz­bo­ri­ma (dr­že lo­kal­nu vlast u Ri­mu i To­ri­nu), a pro­te­klih mje­se­ci su glav­ni agi­ta­to­ri za re­fe­ren­dum­sko ,,ne”.
Naj­zad, ma ko­li­ko sju­tra­šnje iz­ja­šnja­va­nje me­di­ji pred­sta­vlja­ju sud­bo­no­snim, ono to ne mo­ra da bu­de. Ren­ci­jev po­raz i ostav­ka ne zna­če da su oba­ve­zni no­vi iz­bo­ri: pred­sjed­nik Ser­đo Ma­ta­re­la za no­vog pre­mi­je­ra mo­že da pred­lo­ži ne­kog dru­gog, pa i sa­mog Ren­ci­ja. Što se eura ti­če, 67 od­sto Ita­li­ja­na se do­sad iz­ja­šnja­va­lo da je za za­jed­nič­ku EU va­lu­tu, dok je, sa dru­ge stra­ne, pro­ce­du­ra za nje­no od­ba­ci­va­nje iz­u­zet­no kom­pli­ko­va­na: za or­ga­ni­zo­va­nje re­fe­ren­du­ma o to­me bi­la bi ta­ko­đe neo­p­hod­na pro­mje­na Usta­va…
Ka­ko god bi­lo, ita­li­jan­ski pro­blem rje­ša­va­će sa­mi Ita­li­ja­ni, a onaj evrop­ski ta­ko­đe oni, za­jed­no sa Austri­jan­ci­ma, Ho­lan­đa­ni­ma, Fran­cu­zi­ma, Njem­ci­ma - i osta­li­ma.
(Autor je biv­ši
glav­ni i od­go­vor­ni
ured­nik ,,Po­li­ti­ke’’)