- Autor: De­jan Ilić

Mo­gu li se do­ma­ći an­ti­fa­ši­stič­ki po­kret i po­bje­da nad fa­ši­zmom za­mi­sli­ti bez Ju­go­sla­vi­je i ju­go­slo­ven­stva? Slič­no to­me, mo­že li se so­vjet­ski an­ti­fa­ši­zam i po­bje­da nad fa­ši­zmom za­mi­sli­ti bez Cr­ve­ne ar­mi­je i SSSR-a? Mo­že, na­rav­no. Ali, ka­da se iz sje­ća­nja iz­bri­šu Ju­go­sla­vi­ja i So­vjet­ski Sa­vez, od an­ti­fa­ši­zma osta­nu sa­mo srp­ski i ru­ski na­ci­o­na­li­zam, to jest ne­sta­je taj ključ­ni pre­fiks an­ti i osta­je sa­mo – fa­ši­zam. Pa je on­da mo­gu­će i da ov­dje ključ­ni ak­te­ri pro­sla­ve po­bje­de nad fa­ši­zmom bu­du isti oni ko­ji već de­ce­ni­ja­ma ra­za­ra­ju an­ti­fa­ši­stič­ko na­sle­đe i re­vi­di­ra­ju isti­nu o po­bjed­ni­ci­ma i po­ra­že­ni­ma u Dru­gom svjet­skom ra­tu – a me­đu nji­ma i je­dan no­tor­ni čet­nič­ki voj­vo­da. „Na da­na­šnji dan sru­še­no je zlo ko­je je pri­je­ti­lo da uni­šti čo­vje­čan­stvo“, za­pi­su­je voj­vo­da kao pred­sjed­nik dr­ža­ve i do­da­je: „Sve dok nas na­pa­da­ju, na­še maj­ke ra­đa­će he­ro­je. Sve dok po­sto­ji Sr­bi­ja, nje­ni he­ro­ji bi­će be­smrt­ni“. A po­što vi­še ne­ma Ju­go­sla­vi­je, kao da im­pli­ci­ra voj­vo­da, na ju­go­slo­ven­ske he­ro­je an­ti­fa­ši­zma mo­že­mo mir­no za­bo­ra­vi­ti.
Ima ne­kog na­o­pa­kog po­li­tič­kog in­te­gri­te­ta u od­lu­ci pred­stav­ni­ka vla­sti u Hr­vat­skoj da ne pri­su­stvu­ju pro­sla­vi Da­na po­bje­de nad fa­ši­zmom. Re­žim ko­ji svoj le­gi­ti­mi­tet vu­če iz ospo­ra­va­nja za­jed­nič­kog ju­go­slo­ven­skog na­sle­đa i an­ti­fa­ši­zma kao nje­go­vog sre­di­šta za­i­sta ne­ma raz­lo­ga da sla­vi Dan po­bje­de nad fa­ši­zmom. S ove stra­ne Du­na­va, pak, do­bi­li smo pro­sla­vu u ko­joj smo vi­dje­li „ka­ko iz­gle­da ka­da Mi­loš i La­zar kre­nu u na­pad u prat­nji Or­la i uz po­dr­šku Og­nja“. Ovaj sred­njo­vje­kov­ni ima­gi­na­ri­jum, pro­žet pa­gan­skim ele­men­ti­ma, sa­svim je pri­kla­dan žan­ru ep­ske fan­ta­sti­ke, ali pa­met sta­je ka­da gle­da­mo ka­ko ov­da­šnji po­li­ti­ča­ri i nji­ho­vi po­da­nič­ki me­di­ji u taj žan­rov­ski kič ka­lup upor­no ho­će da ugu­ra­ju te­ku­ću stvar­nost. Pre­ko srp­skih maj­ki i nji­ho­vih be­smrt­nih si­no­va, pre­ko „Mi­lo­ša“ i „La­za­ra“ s prat­njom „Or­la“ i „Og­nja“, ov­dje se stva­ra sli­ka na ko­joj se Ko­sov­ska bit­ka sta­pa s Dru­gim svjet­skim ra­tom i to ta­ko što sred­njo­vje­kov­ni do­ga­đaj da­je ključ za ra­zu­mi­je­va­nje do­ga­đa­ja iz 20. vi­je­ka.
Tu uvr­nu­tu mit­sku svi­jest, ko­ja glo­bal­ne do­ga­đa­je i uni­ver­zal­ne na­ra­ti­ve mje­ri pre­ma svo­jim par­ti­ku­lar­nim in­te­re­si­ma i svo­di ih na njih, već je 90-ih go­di­na pro­šlog vi­je­ka do­bro opi­sao Ivan Čo­lo­vić kao „srp­ski po­li­tič­ki et­no­mit“. I u svo­joj ne­dav­no ob­ja­vlje­noj isto­ri­ji ko­sov­skog mi­ta Čo­lo­vić će iz­lo­ži­ti ma­te­ri­jal iz ko­ga se la­ko vi­di da se sim­bo­lič­ni okvir da­na­šnje pro­sla­ve po­bje­de nad fa­ši­zmom prak­tič­no po­du­da­ra sa na­či­nom na ko­ji su „srp­ski na­ci­sti sla­vi­li Vi­dov­dan“ za vri­je­me Dru­gog svjet­skog ra­ta. „Ne gle­daj ni li­je­vo ni de­sno, omla­di­no srp­ska“, go­vo­rio je Mi­lan Ne­dić 1941, „gle­daj sa­mo na ve­li­ke svo­je pret­ke… Ne­ka u tvo­jim mla­dim sr­ci­ma za­ku­ca opet onaj he­roj­ski, vi­te­ški ot­ku­caj ko­jim je ku­ca­lo sr­ce srp­skog na­ro­da kroz vje­ko­ve. Ne­ka u te­bi ži­vi uvi­jek sa­mo du­ša na­ših pra­o­ta­ca i on­da ni­kad ne­ćeš skre­nu­ti sa pra­vog na­rod­nog pu­ta.“ Go­di­ne 2017: „Mi pam­ti­mo i že­li­mo da osta­ne­mo na bo­ljoj stra­ni svi­je­ta, na­ši pre­ci su nas tu do­ve­li.“
Za­mi­sli­mo, da­kle, da Ne­dić sla­vi Dan po­bje­de nad fa­ši­zmom, to jest da sa­rad­ni­ci fa­ši­sta ve­li­ča­ju an­ti­fa­ši­zam – i to je Sr­bi­ja da­nas.
Pe­šča­nik.net