- Pi­še: Vla­di­mir Osto­jić

Če­ti­ri mu­ko­trp­ne go­di­ne pr­vog man­da­ta sta­ri-no­vi gra­do­na­čel­nik Nik­ši­ća je ko­vao plan ka­ko da do­đe do for­mu­le za spas op­šti­ne. Ti­nja­la je ta mu­ka u nje­mu i na­gri­za­la ga na­no­se­ći mu vid­ne po­sle­di­ce od ko­jih je če­sto za­muc­ki­vao pred ka­me­ra­ma, da­ju­ći „op­šir­ne“ iz­ja­ve za me­di­je. Mu­dro je go­vo­rio o ne­za­po­sle­no­sti u na­šem gra­du, ne iz­no­se­ći kon­kre­tan pred­log ka­ko da ri­je­ši ne je­di­ni, ali si­gur­no naj­ve­ći pro­blem Nik­ši­ća. Obo­re­ne gla­ve, po­gle­dom čvr­sto upe­re­nim u tlo, od­go­va­rao je na ri­jet­ka pi­ta­nja no­vi­na­ra. A ka­ko bi i dr­žao gla­vu us­prav­no ka­da su mu ko­le­ge iz DPS-kar­te­la oka­či­le ka­men o vrat ko­ji će iz­gle­da no­si­ti još če­ti­ri go­di­ne?! Osje­ćao je od­re­đe­nu do­zu od­go­vor­no­sti zbog po­ha­re Nik­ši­ća, ko­ju su iz­vr­ši­li ti isti ko­ji su ga i uvu­kli u ovu tu­žnu pri­ču. I kao što pra­vog ro­di­te­lja ti­šte mu­ke svo­je dje­ce, ta­ko je i naš gra­do­na­čel­nik osje­ćao mu­ke svih Nik­ši­ća­na. Čak mu je bi­lo te­ško da bo­ra­vi u Nik­ši­ću i da gle­da ru­i­ne ko­je su mu dru­go­vi osta­vi­li, pa je nji­me vi­še upra­vljao iz Pod­go­ri­ce. Gra­đa­ni su ga kon­stant­no na­pa­da­li ka­ko ih ne pri­ma u ka­bi­ne­tu gra­do­na­čel­ni­ka da bi čuo ko­je ih mu­ke mu­če. Zli je­zi­ci pri­ča­ju da su je­di­ni go­sti u nje­go­vom ka­bi­ne­tu oso­be sa de­be­lim nov­ča­ni­ci­ma i još de­bljim kri­mi­nal­nim do­si­je­i­ma. Ali su ti zli je­zi­ci za­bo­ra­vi­li da su ro­di­telj­ske mu­ke go­le­me i da on na sve na­či­ne po­ku­ša­va da sma­nji de­fi­cit nov­ca u op­štin­skoj ka­si, ne za svo­je, ne­go za do­bro osi­ro­ma­še­nog na­ro­da. Na­pa­di na nje­ga plju­šte sa svih stra­na i ri­jet­ko ko po­ka­zu­je ra­zu­mi­je­va­nje. Svi mi­sle pri­vi­le­gi­ja je bi­ti na če­lu naj­ve­će op­šti­ne u ze­mlji ko­ja je, uz­gred re­če­no, ne­ka­da bi­la naj­bo­ga­ti­ja u SFRJ. Za­bo­ra­vlja­ju gra­đa­ni da je gra­do­na­čel­ni­ko­va dru­ži­na isi­sa­la to bo­gat­stvo do zad­nje ka­pi. Pre­ma le­gen­di, vam­pir svo­joj žr­tvi si­sa krv do od­re­đe­ne mje­re ka­ko bi ona osta­la u ži­vo­tu, ob­no­vi­la krv, a on ka­sni­je po­no­vo imao da se hra­ni od iste žr­tve. No, dok je si­sao krv Nik­ši­ću dva­de­set i ku­sur go­di­na, DPS ni­je bio mi­lo­sr­dan kao vam­pi­ri. Osla­ča­la im je ne­ka­da zdra­va i bo­ga­ta krv­na sli­ka Nik­ši­ća, pa su se za­ni­je­li i isi­sa­li to­li­ko da je op­šti­na do­ve­de­na u sta­nje kli­nič­ke smr­ti. Uvi­dje­li su da Nik­šić ne­ma vi­še ni ka­pi, bez još mo­žda po­ne­ki tromb ko­ji bi mo­gao da se is­ko­pa i raz­bi­je, pa su za čel­nu funk­ci­ju op­šti­ne tra­ži­li ne­ko­ga ko ima is­ku­stva s ko­po­vi­ma i rud­ni­ci­ma. Na­šli su ne­ka­da­šnjeg pred­sjed­ni­ka Od­bo­ra di­rek­to­ra Rud­ni­ka bok­si­ta u Nik­ši­ću i pre­pu­sti­li mu tu ne­za­hval­nu du­žnost – da raz­bi­ja trom­bo­ve. Ni­je­su bi­li ni svje­sni da naš gra­do­na­čel­nik, osim is­ku­stva iz rud­ni­ka po­sje­du­je i taj­na zna­nja al­he­mi­je i da iz ni­če­ga mo­že stvo­ri­ti ne­šta. Ta­ko i od trom­bo­va mo­že da stvo­ri svje­žu krv, ko­ja će udah­nu­ti no­vi ži­vot Nik­ši­ću i ri­je­ši­ti sve nje­go­ve ne­da­će.
Mo­žda je gra­do­na­čel­ni­ku tre­ba­lo i ma­nje od če­ti­ri go­di­ne da de­fi­ni­še for­mu­lu za rje­še­nje pro­ble­ma ne­za­po­sle­no­sti mla­dih u Nik­ši­ću, ali ni­je že­lio da je iz­no­si u jav­nost sve dok ni­je obez­bi­je­dio još je­dan man­dat. Tek ka­da je i for­mal­no iza­bran dru­gi put, sa skup­štin­ske go­vor­ni­ce ot­krio je ge­ni­jal­nu ide­ju do ko­je je do­šao. Mla­dost Nik­ši­ća mo­že da odah­ne, pro­blem ne­za­po­sle­no­sti bi­će ri­je­šen. Za to će bi­ti po­tre­ban je­di­ni pre­o­sta­li fi­nan­sij­ski re­surs u gra­du, a to su pen­zi­o­ne­ri. Uočio je naš mu­dri gra­do­na­čel­nik da i sta­ri i mla­di Nik­ši­ća­ni pro­di­šu sva­kog dva­de­se­tog u mje­se­cu i da ži­ve za taj dan ka­da ra­do­sno pra­ve ko­lo­ne pred ban­kar­skim šal­te­ri­ma. Ob­ja­vio je gra­do­na­čel­nik na­ro­du da će spo­ji­ti li­je­po i ko­ri­sno ta­ko što će sa­gra­di­ti dom za sta­re sa ne­vje­ro­vat­nih dvi­je sto­ti­ne rad­nih mje­sta. Oči­gled­no pla­ni­ra sav Nik­šić ta­mo da str­pa po­što će tre­ba­ti to­li­ko za­po­sle­nih. A kao is­ku­san ra­čun­dži­ja iz­ra­ču­nao je da će za na­red­ne če­ti­ri go­di­ne u Nik­ši­ću osta­ti ta­man do dvje­sta mla­dih lju­di ko­ji­ma će ve­li­ko­du­šno omo­gu­ći­ti da u sta­rač­kom do­mu gra­de ka­ri­je­re. Uko­li­ko ne­ko ne us­pi­je da ode u ino­stran­stvo za to vri­je­me, pa broj mla­dih pre­đe ci­fru od dvi­je sto­ti­ne, gra­do­na­čel­nik ima re­zer­vni plan. Osmi­slio je još pe­de­se­tak rad­nih mje­sta gdje bi mla­di mo­gli da be­ru ča­je­ve i vo­će. Ni­je ove na­mir­ni­ce slu­čaj­no iza­brao. Osim što će mla­di­ma obez­bi­je­di­ti još po­sla, sta­ri­ma u do­mu će pru­ži­ti ade­kvat­nu is­hra­nu, bo­ga­tu mi­ne­ra­li­ma i vi­ta­mi­ni­ma, a ti­me im i pro­du­ži­ti ži­vot. Ra­ču­ni­ca je jed­no­stav­na – sta­ri će ži­vje­ti du­že i zdra­vi­je, sa­mim tim će se i pen­zi­je du­že is­pla­ći­va­ti, a osta­tak mla­dih će ima­ti si­gur­na pri­ma­nja. Je­ste da će omla­di­na i da­lje ži­vje­ti od pen­zi­ja ali će ovo­ga pu­ta to bi­ti za­ra­đen no­vac na ve­o­ma ple­me­nit na­čin, jer su svo­jim fi­nan­si­je­ri­ma pru­ži­li li­je­pu sta­rost.
I za­to ka­da zli je­zi­ci opet bu­du pro­zi­va­li na­šeg gra­do­na­čel­ni­ka ne­ka raz­mi­sle o ovo­me. Pen­zi­o­ne­ri u Nik­ši­ću će ko­nač­no ima­ti bez­bri­žnu sta­rost. Ve­ći­nu ne­za­po­sle­ne omla­di­ne gra­do­na­čel­nik će po­sla­ti u ino­stran­stvo po ko­ru hlje­ba. Osta­vi­će ih tek to­li­ko da bi imao ko da slu­ži u sta­rač­kom do­mu. Ta­ko će pen­zi­o­ne­ri mo­ći la­ga­no da tro­ška­re pen­zi­je i da pre­pri­ča­va­ju ka­ko su ih za­ra­di­li dok je Nik­šić još bio raz­vi­jen i bo­gat. S dru­ge stra­ne, za­hva­lju­ju­ći gra­do­na­čel­ni­ku, ve­ći­na mla­dih lju­di ko­ja ni­je ima­la šan­su ni da vi­di ino­stran­stvo za­sno­va­će po­ro­di­ce da­le­ko od gra­ni­ca ove ze­mlje.
Naš gra­do­na­čel­nik je po­ka­zao al­he­mij­ske spo­sob­no­sti. Oče­ku­jem da po­sje­du­je i bo­žan­ske pa će ot­kri­ti i for­mu­lu za be­smrt­nost ka­ko bi osi­gu­rao vječ­ni ži­vot pen­zi­o­ne­ri­ma. Za­to će osta­tak od par sto­ti­na mla­dih u Nik­ši­ću mo­ći i da­lje da ži­vo­ta­ri na nji­hov ra­čun.