Predsjednik Sr­bi­je Alek­san­dar Vu­čić na­ja­vio je pro­mje­nu Usta­va. U ina­u­gu­ra­ci­o­nom go­vo­ru kra­jem ma­ja i u autor­skom tek­stu ob­ja­vlje­nom u be­o­grad­skim dnev­nim no­vi­na­ma ,,Blic’’ pro­šle sed­mi­ce, pred­sjed­nik je in­si­sti­rao na ras­ki­du s mi­to­vi­ma... Po­no­vio je, me­đu­tim, i sta­ru ak­si­o­mat­sku man­tru o to­me da se Sr­bi­ja ne­će od­re­ći Ko­so­va i Me­to­hi­je.
Šta je osta­lo od srp­skog su­ve­re­ni­te­ta nad Ko­so­vom i Me­to­hi­jom? Za­što je ovo pi­ta­nje i da­nas va­žno?
Mno­gi ka­žu da Ko­so­vo vi­še ni­je srp­sko. Kao ar­gu­ment na­vo­de oči­gled­nu či­nje­ni­cu da je srp­ski na­rod ap­so­lut­nu ve­ći­nu na ovim ze­mlja­ma iz­gu­bio u 18. vi­je­ku. Da je 1941. ta­mo bi­lo 35 od­sto Sr­ba, a da­nas ih ima oko pet od­sto. Da Ju­go­sla­vi­ja i Sr­bi­ja ni­su uspje­le da Ko­so­vo i Me­to­hi­ju in­te­gri­šu u Sr­bi­ju. Tvr­de i da Sr­bi­ja po­sle 1941. ni­je uspje­la da pri­do­bi­je zna­čaj­ni­ji broj Al­ba­na­ca za svo­ju dr­žav­nu ide­ju. I ka­ko Sr­bi­ja ne bi mo­gla da bu­de de­mo­krat­ska dr­ža­va ako bi Al­ban­ci na­stu­pi­li kao mo­no­li­tan po­li­tič­ki blok. Ne­ki ka­žu i ka­ko je Sr­bi­ja 1999. iz­gu­bi­la rat sa SAD i sa­ve­zni­ci­ma, a ma­li broj na­ših auto­šo­vi­ni­sta tvr­di i da srp­ska dr­ža­va ne­ma mo­ral­na pra­va da in­te­gri­še Al­ban­ce zbog na­vod­nih zlo­či­na i „vje­kov­ne is­prav­no­sti, ko­smo­po­li­ti­zma i mi­ro­lju­bi­vo­sti al­ban­skih ple­me­na“.
Ve­li­ki srp­ski pje­snik Ma­ti­ja Beć­ko­vić odav­no je od­go­vo­rio na sve te tvrd­nje pi­ta­njem: „Ako Ko­so­vo ni­je na­še, za­što ga on­da tra­ži­te od nas?“
Do da­nas je, za­hva­lju­ju­ći ve­li­koj ne­prav­di, pri­ti­sci­ma i im­pe­ri­ja­li­stič­kom šo­vi­ni­zmu vla­da SAD, Bri­ta­ni­je i SR Nje­mač­ke, po­sle jed­nog ne­po­šte­nog i ne­rav­no­prav­nog ra­ta, či­ji su la­žni iz­go­vor bi­li ljud­ska pra­va i hu­ma­ni­tar­ni raz­lo­zi, stvo­re­na dru­ga al­ban­ska dr­ža­va. Srp­ski na­rod na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji je, sra­zmjer­no bro­ju, vi­še­stru­ko stra­dao u od­no­su na al­ban­ski, pro­go­njen je, te­melj­no obes­pra­vljen i opljač­kan. To­kom pro­te­klih osam­na­est go­di­na iz­gra­đe­na je na spo­ra­zu­mu kla­no­va i taj­nih slu­žbi agre­sor­skih ve­li­kih si­la jed­na pa­ra­dr­ža­va. Ona ni­je čak ni plod slo­bod­ne vo­lje ko­sov­skih Al­ban­ca. Ona je eks­po­nent ve­li­kih si­la, ma­fi­ja­ška po­li­ti­ka ko­ja je, što je još va­žni­je, jed­no­stra­no pro­gla­ša­va­ju­ći ne­za­vi­snost uz po­dr­šku NA­TO-a, ne­po­vrat­no sru­ši­la Hel­sin­ški za­vr­šni akt i dr­žav­ne gra­ni­ce u Evro­pi i svi­je­tu. Za sa­da su se ras­pa­le sa­mo Ju­go­sla­vi­ja, Sr­bi­ja i Ukra­ji­na, ali sli­je­de Si­ri­ja, Li­bi­ja i Irak, a ja sam uvje­ren da će se zlo na­po­slet­ku vra­ti­ti u dr­ža­ve ko­je su ga osam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka i stvo­ri­le.
Sr­bi­ja je i da­lje su­ve­re­na nad Ko­so­vom i Me­to­hi­jom. Da ni­je ta­ko, Ko­so­vo bi bi­lo čla­ni­ca UN. A mo­žda i ne bi... Sve i da Sr­bi­ja da­nas pri­zna ne­za­vi­snost Ko­so­va, te­ško da će Špa­ni­ja, Ru­mu­ni­ja, Ki­par, Slo­vač­ka i Grč­ka, za­ba­vlje­ne svo­jim pro­ble­mi­ma i se­pa­ra­ti­zmi­ma, ika­da pri­zna­ti Ko­so­vo i omo­gu­ći­ti mu ula­zak u EU. Ne znam ka­da će Ru­ska Fe­de­ra­ci­ja i NR Ki­na pri­sta­ti da jed­na na taj na­čin us­po­sta­vlje­na dr­ža­va uđe u UN. Mo­žda svi oni i pri­sta­nu, ali šta bi Sr­bi­ja do­bi­la pristajanjem na ne­za­vi­snost KiM?
Kad pred­sjed­nik Vu­čić ka­že da Sr­bi­ja tre­ba da se u ustav­nom po­gle­du oslo­bo­di mi­to­va, on ne spo­mi­nje gdje je ona to mi­to­vi­ma za­ro­blje­na. U cje­lo­kup­nom tek­stu Usta­va iz 2006. Ko­so­vo i Me­to­hi­ja spo­me­nu­ti su dva pu­ta. U pre­am­bu­li gdje su po­seb­no na­zna­če­ni kao dio su­ve­re­ne te­ri­to­ri­je Re­pu­bli­ke Sr­bi­je i u za­kle­tvi pred­sjed­ni­ka re­pu­bli­ke. Kad je ri­ječ o sa­dr­ža­ju sta­tu­sa, te dav­ne 2006. na­gla­še­no je da će Sr­bi­ja po za­vr­šet­ku pre­go­vo­ra do­ni­je­ti ustav­ni za­kon o Ko­so­vu i Me­to­hi­ji. Ko­so­vo i Me­to­hi­ja je ta­ko, kad je ri­ječ o Sr­bi­ji, po­sto­ja­lo sa­mo kao jed­na for­ma. Sr­bi­ja je ot­pla­ći­va­la du­go­ve Ko­so­va, ni­je ima­la pra­vo na udio u pri­va­ti­za­ci­ji, po­re­zi­ma, ni­ti bi­lo ka­kvo pra­vo vla­sni­štva, odr­ža­va­la je upor­no sva pra­va svo­jih gra­đa­na sa Ko­so­va i Me­to­hi­je i svo­je oba­ve­ze pre­ma nji­ma, sve to da bi za­dr­ža­la for­mal­ni su­ve­re­ni­tet i ve­ze sa Sr­bi­ma na sje­ver­nom Ko­so­vu i u ne­ko­li­ko izo­lo­va­nih en­kla­va na ju­gu. De­vet go­di­na po­sle jed­no­stra­no pro­gla­še­ne ne­za­vi­sno­sti Ko­so­va, Sr­bi­ja je pri­hva­ti­la da se od­rek­ne svo­jih gra­đa­na na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji. Bri­sel­skim spo­ra­zu­mi­ma oni su in­te­gri­sa­ni u al­ban­sku ko­sov­sku dr­ža­vu. Za­uz­vrat, Sr­bi sa KiM su do­bi­li za­jed­ni­cu srp­skih op­šti­na ko­ja je­dva da ima ne­što vi­še ovla­šće­nja od onih ko­je je op­šti­na­ma pred­vi­đao od­bi­je­ni Ah­ti­sa­ri­jev plan. Me­đu­tim, ZSO već pe­tu go­di­nu ni­ka­ko da bu­de osno­va­na.
Šta Sr­bi­ja do­bi­ja „raz­bi­ja­njem mi­ta“ ko­ji kao što vi­di­mo vi­še ne po­sto­ji? Šta bi zna­či­lo iz­ba­ci­va­nje Ko­so­va i Me­to­hi­je iz pre­am­bu­le ko­ja kao de­kla­ra­tiv­ni dio Usta­va ni­ko­ga ne oba­ve­zu­je? Ili iz pred­sjed­nič­ke za­kle­tve, ko­ju je Vu­čić po­lo­žio pri­je sa­mo dva mje­se­ca...? I ka­da Ko­so­vo bu­de ne­za­vi­sno i mo­žda uđe u UN, da li će­mo mo­ći da pro­mi­je­ni­mo isto­ri­ju ko­ja za Sr­be u po­kra­ji­ni po­sto­ji vi­še od hi­lja­du go­di­na, za raz­li­ku od Al­ba­na­ca či­ja isto­ri­ja na KiM se­že tri vi­je­ka u pro­šlost? Da li će­mo mi Sr­bi ika­da za­bo­ra­vi­ti Ko­so­vo i Me­to­hi­ju? I da li će­mo, ako Ko­so­vo do­bi­je ne­za­vi­snost, pro­pu­sti­ti sle­de­ću pri­li­ku da ista pra­vi­la pri­mi­je­ni­mo na Re­pu­bli­ku Srp­sku i ne­ke dru­ge ze­mlje u ko­ji­ma su Sr­bi obes­pra­vlje­ni. Jer Al­ban­ci s Ko­so­va su u sva­koj srp­skoj dr­ža­vi ima­li vi­še pra­va ne­go što da­nas ima­ju ve­ćin­ski Sr­bi u Bo­ki, Sta­roj Her­ce­go­vi­ni, Va­so­je­vi­ći­ma...
(Autor je isto­ri­čar i do­cent na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu
u Be­o­gra­du)

Pi­še: Če­do­mir An­tić