„Cr­na Go­ra po­sta­je de­po­ni­ja. Tu se vi­še ne mo­že ži­vje­ti. Eto, još se de­po­ni­je ni­je­su po­pe­le na br­da. Pa di­šem, kao da ih ne­ma“.
-Ni­je do­volj­no, ka­žem, što si se po­peo ov­dje na ovu dur­mi­tor­sku vi­si­nu, i di­šeš čist va­zduh - de­po­ni­je zra­če, i na­pa­da­ju ner­vni si­stem, vi­še ne­go plu­ća. Je­di­ni ti je iz­laz, kad si se već po­di­gao iz­nad de­po­ni­ja, da po­sta­neš orao, ina­če ne­maš se vi­še oko­šta vra­ća­ti u čo­vje­ka, po­seb­no ako bi ov­dje ostao, u Cr­noj nam Go­ri. Cr­na Go­ra vi­še ni­je mje­sto za lju­de. Eto, to je ta ža­lost. Ko­ja naj­vi­še ža­lo­sti na­še mr­tve, na­še be­smrt­ne ju­na­ke. A za sit­než i ne­soj ko­ji­ma je mi­li­ji i ži­vot bez ži­vo­ta, ovo je raj. O ovo­me su sa­nja­li vje­ko­vi­ma. Sa­mo da is­tje­ra­ju lju­de iz­me­đu se­be, da ih ne­ma vi­še ko ni mr­ko po­gle­da­ti. Eto, sva­nu­lo je ne­lju­di­ma u Cr­noj Go­ri. Ne znam, ka­ko to mo­že sva­nu­ti ne­lju­di­ma, osim kad mrk­ne lju­di­ma. Ne tre­ba nji­ma sun­ca, ne daj Bo­že, nji­ma je mrak bog bo­go­va, ze­mlja mr­tvih sno­va. Ta­kav obrt vri­jed­no­sti, pr­vi put se de­sio u Cr­noj Go­ri, ot­kad zna za se­be. Još o Ili­nu da­nu, kad je sun­ce naj­ja­če. Kad sa­mo or­lo­vi­ma ni­je za­pa­ra. A zmi­ja­ma je do­lje u bla­tu i pi­je­sku, ze­vak. Spa­va­ju, pa­re se na sun­cu i pa­re se u pod­zem­nim bu­dža­ci­ma. Zev­ku­ju ko ikad, jer ne­ma vi­še ni lju­di da ih na­ga­ze na gla­ve“.
Ne­ko­li­ko se pri­ča da­nas ukr­sti­lo pre­ko le­đa Cr­ne Go­re. A za­vla­da­la je ova ko­ja joj na­br­zi­nu žde­re mo­zak. Ova ko­ja bi se mo­gla na­slo­vi­ti kao – NA­TO upra­va. Ova pri­ča ho­će da zdro­bi sva­ku dru­gu pri­ču u Cr­noj Go­ri. Ali to i ni­je pri­ča, ne­go pro­ce­du­ra i taj­na za­tvor­ska upra­va. Pod ovom upra­vom vi­še i ne­ma pri­če, po­seb­no ne slo­bod­ne. Ali u pe­ri­fer­nim ka­fa­na­ma, ili u lo­ka­li­ma bez vi­deo nad­zo­ra, mo­že da se ču­je pri­ča, ko­ju sam i ja čuo. U ćo­šku jed­ne mrač­ne ka­fa­ne, oslu­šnem jed­nog ana­li­ti­ča­ra ka­ko pri­ča sam sa so­bom, iako tu, u mra­ku i di­mu, još po­ne­ko sje­di, ali ni­ko ni­kog ne slu­ša. Ka­že: vi­diš, NA­TO je svu­da po svi­je­tu oba­rao vla­de uz po­moć opo­zi­ci­je, kod nas utvr­đu­je vlast, a uni­šta­va opo­zi­ci­ju. Ali, ni­je ta­mo nje­mu ni do vla­sti ni do opo­zi­ci­je, nje­mu se pro­sto svi­di da uni­šti ne­ki na­rod, da mu po­a­ra ze­mlju i azbu­ku, i da on­da tu ze­mlju pri­ti­sne, i nji­ho­ve gla­ve anu­li­ra. Iako je ov­dje oda­brao dru­ga­či­ji na­čin, re­zul­tat je uvi­jek isti. Ov­dje po­dr­ža­va re­žim, ko­ji uni­šta­va svoj na­rod, da ne bi on ne­po­sred­no pr­ljao ru­ke. Ov­dje ra­di u ru­ka­vi­ca­ma, jer mu to do­đe go­spod­stve­ni­je i sa vi­še ci­ni­zma. Jer, po­dr­ža­va­ju­ći re­žim, nad­moć­no se osmje­hu­je gle­da­ju­ći, ka­ko ovaj obez­gla­vlje­ni na­ro­dić sam se­be uni­šta­va. U kr­njim dr­žav­nim in­sti­tu­ci­ja­ma za­vla­da­lo je jed­no­u­mlje, ali s NA­TO aspek­ta sve ide po pla­nu. De­mo­kra­ti­ja je sva­ka­ko ma­ska, pod ko­jom mon­stru­mi ra­de šta ho­će. Ne­ka ne­ma opo­zi­ci­je, ne­ka ne­ma par­la­men­ta­ri­zma, ne­ka dru­ga­či­je mi­sle­ći idu u za­tvo­re, sve je to de­mo­krat­ska pro­ce­du­ra, go­vo­re oni ko­ji oba­vlja­ju mon­stru­o­znu ra­bo­tu u ru­ka­vi­ca­ma. Ne­ka ne­ma gla­sa na­ro­da, taj glas tre­ba pot­pu­no uda­vi­ti. Sta­ra po­slo­vi­ca, da je – glas na­ro­da- glas Bo­ga, pre­va­zi­đe­na je i smje­šte­na u ar­hiv mi­to­man­skih sen­ten­ci. Jer u eri elek­tron­ske upra­ve glu­pom ko­lek­tiv­nom svi­je­šću ka­kav bi to mo­gao bi­ti „glas na­ro­da“? Ot­ku­da bi on mo­gao do­ći? Ni­od­ku­da, da mo­žda ni­ot­ku­da!? A ni­ot­ku­da sa­mo mo­že Ni­ko da do­đe, kao što, evo, i do­la­zi. A Ni­ko je pro­iz­vod ira­ci­o­nal­nih si­la du­še, ko­je su se na Bal­ka­nu zna­le naj­vi­še ras­po­ja­sa­ti. Dok se ne is­tje­ra iz lju­di ta mi­to­ma­ni­ja, ka­žu pro­gra­me­ri na­ših mo­zgo­va, ovi ne­sreć­ni­ci će ima­ti grd­ne mu­ke sa ži­vo­tom. Uz­bu­đi­va­će ih Ne­po­sto­je­će, Pra­zno, Ilu­zor­no, baj­ko­vi­ti ju­na­ci i ju­na­ki­nje, i to­me slič­no. To je dje­tinj­stvo du­ha, za ko­je vi­še ne­ma­mo vre­me­na. Kad ni­je­su uspje­li da do­zre­nu, mo­ra­mo ih sta­vi­ti pod vru­ći po­klo­pac, da bi ubr­za­no sa­zre­li.
Uosta­lom, ko su ti Cr­no­gor­ci? U 19. vi­je­ku, kad se za njih ču­lo u Evro­pi, sma­tra­ni su ne­kim „di­vljim ple­me­nom“. U 20. vi­je­ku oni već ne po­sto­je, to je slo­ven­ska sti­hi­ja, ili slo­ven­sko-ko­mu­ni­stič­ka in­ter­na­ci­o­na­la, u ko­joj su oni iš­če­zli. Ot­ku­da sad u 21. vi­je­ku ne­ki Cr­no­gor­ci, i cr­no­gor­ska dr­ža­va? Pa iz te mi­to­man­ske bal­kan­ske nji­ve, iz ko­je kre­ne da bu­ja di­vlja tra­va, čim ta br­da ne za­pra­šu­je­mo, i ne skra­ću­je­mo. Sad smo im spra­vi­li efi­ka­sni­ji li­jek: do­pu­sti­li smo im, pod tim ime­nom da ra­de na svom sa­mo­u­ni­šte­nju. Pre­po­zna­li smo kod njih taj ta­le­nat. Ima­mo raz­ra­đe­nu teh­no­lo­gi­ju za taj pro­ces sa­mo­u­ni­šte­nja. Oni kad kre­nu ne­kud na­sli­je­po, ne umi­ju da se za­u­sta­ve dok se ne sa­tru. Da­je­mo im bez­re­zer­vnu po­dr­šku na tom pu­tu. I NA­TO re­sur­se uklju­či­će­mo sa­mo da na­pre­du­ju. Jer to ka­ko oni zna­ju bi­ti ne­pri­ja­te­lji se­bi, ni­ko ne zna. Taj ta­le­nat je ja­sno pre­po­znao i jar­ko ozna­čio još u 18. vi­je­ku, nji­hov ne­sreć­ni po­gla­var Pe­tar Ce­tinj­ski. Pro­na­šli smo i te do­ku­men­te, i ni­če­mu se ni­je­smo za­ču­di­li. Ni­je­smo mi oni, da bi se u tu pri­ču i kao lju­di uno­si­li. Kod nas je sve go­spod­stve­na pro­ce­du­ra, i hlad­na gla­va. Ne mo­ra­mo sa­mo pro­si­pa­ti po­ga­nu krv. Ne­ka se sa­mi od se­be tru­ju. Oni to zna­ju naj­bo­lje...“
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić