Дежурни гинеколог у Клиничком центру недавно је одбио прегледати дјевојку која је након пријаве силовања доведена у пратњи полиције. То је једино што се за сада зна. Тужилаштво утврђује што се догодило а доктори пребацују одговорност једни на друге.
Дјевојка није прегледана јер је доктор тврдио да су за преглед потребна три љекара!? За директора Клинике за гинекологију и акушерство др Срђана Медана те ноћи је у ствари све био неспоразум. Рекао нам је да је Тужилаштво тражило вјештачење које није било могуће организовати те вечери, па је договорено да се одложи за ујутру. Објашњава и да је на састанку представника КЦЦГ, полиције и тужилаштва усаглашена процедура за будуће сличне случајеве, како се неспоразуми не би понављали.
С друге стране предсједник Удружења гинеколога Црне Горе др Војислав Микетић тврди да је пацијенткиња требала бити прегледана те да “тај преглед као и код сваке друге пацијенткиње, не изискује никакву експертизу”
Чињеница је да у Црној Гори не постоје посебне процедуре за поступање љекара у случајевима сексуалног насиља, али у Протоколу о поступању, превенцији и заштити од насиља над женама и насиља у породици наводи се да у случајевима сумње на насиље, треба извршити ургентни здравствени преглед.
Но, како су показала и ранија истраживања Друштва професионалних новинара, доктори углавном нијесу упознати са постојањем овог протокола, нити су додатно специјализовани за рад са жртвама сексуалног насиља. Да жртве силовања ријетко пријављују насиље упозорава се деценијама. Стид, страх али и и неповјерење у институције, од полиције, тужилаштва до судова, разлози су што многи случајеви остану нерасвијетљени.
Пред црногорским судовима у овом тренутку води се 16 судских поступака због кривичних дјела силовање, укључујући покушаје и недозвољене полне радње који су у вези са овим кривичним дјелом, а у периоду од 2019. до 31. октобра 2021. године осуђено је 16 особа. Због кривичног дјела недозвољене полне радње осуђене су двије особе.
То нам је саопштено из Судског савјета, а наводе да је у последње четири године најдужа изречена затворска казна 15 година затвора а најкраћа 60 дана.
У извјештају Управе полиције (УП) за прошлу годину пише да је полиција је од 2018. године регистровала 25 кривичних дјела силовање.
„Од почетка године, закључно са октобром, регистрована су три кривична дјела силовање, од чега је по једно кривично дјело регистровано на територији надлежности Центра безбједности Подгорица, Центра безбједности Бар и Центра безбједности Бијело Поље”, истакли су из Управе полиције.
Казали су нам и да су сва кривична дјела расвијетљена и њихови починиоци процесуирани.
„У 2020. години процесуирано је девет извршилаца, у 2019. години четири извршиоца и у 2018. години осам извршилаца”, наводи МУП.
Директорица СОС телефона у Подгорици, Биљана Зековић каже да, иако су позиви жртава силовања чести, највећи број њих то нијесу пријавили надлежним органима.
„Најчешћи разлози су стид, страх, како од насилника тако и страх од осуде околине, јер у нашем партијархалном друштву жена је крива за све што јој се деси. Наша средина, а често и стручњаци, посредно или непосредно, свеједно, оптужују жртву. Највећи разлог ћутања жртве је страх да ће информација о томе шта јој се десило од стране службеника институција изаћи у јавност, те да ће на тај начин бити обиљежена цијелог живота“, истиче Зековић.
Зековић додаје да својим начином извјештавања медији често доприносе стигматизацији жртве, јер, као што се то недавно десило управо када је у питању било сексуално насиље, у објављеним текстовима се дају информације на основу којих се могу препознати жртва, починилац и породица, што наноси непоправљиву штету како учесницима у поступку тако и ужој и широј породици.
“У конкретном случају, кључни проблем је био што се предмет, који је од стране тужилаштва учињен тајним у циљу спрјечавања виктимизације породице, грешком администрације нашао на сајту правосуђа и тако постао доступан новинарима. То што су на овај начин “информације” биле доступне медијима не значи да новинари немају одговорност и да не треба да прије свега прате своје кодексе, посебно у оваквим предметима који ни на који начин не представљају “јавни интерес” а у великој мјери могу да нашкоде жртвама и њиховим породицама,” каже директорица СОС-а.
Додаје да жене, исцрпљене процесом и многим притисцима које трпе чак и од сопствене породице често повуку тужбу, те тада најчешће буду оптужене за лажно пријављивање.
Зековић подвлачи да је подршка за жртве сексуалног насиља у Црној Гори на врло ниском нивоу, те да не постоји бесплатна специјализована психолошка помоћ за превазилажење трауме силовања.
„Особе са искуством сексуалног насиља немају право ни бесплатну правну помоћ, као што је то случај код породичног насиља. Жртве ове врсте насиља захтијевају хитну медицинску и трауматску помоћ, у комбинацији с непосредним форензичким прегледима како би се прикупили докази потребни за процесуирање. Постоји велика потреба за психолошким савјетовањем и терапијом, често недјељама и мјесецима након догађаја“, каже Зековић.
Психолошкиња и психотерапеутиња, Милена Распоповић истиче да би систем требало да буде ослонац жртвама, те да им пружи доживљај сигурности које су током трајања насиља изгубиле.
“Жртве насиља, посебно сексуалног, мучи осјећање стида, ниско самовредновање, а неријетко и осјећај кривице, па им стога није лако да се охрабре и да подијеле са неким оно што су доживјеле. Уколико адекватна подршка изостане, код жртве се појачава неповјерење у институције система, што може довести до погоршања њеног већ угроженог менталног и физичког здравља и квалитета живота уопште, а последично и до непријављивања насиља од стране будућих жртава”, каже она.
Конвенција Савјета Европе за сузбијање насиља над женама И насиља у породици позната као Истанбулска конвенција, чија је Црна Гора потписница, налаже успостављање кризних центара за жртве силовања. Кризни центри укључују како потребну форензику, тако и психосоцијалну подршку.
Тренутно се, како је речено у СОС телефону, на нивоу Министарства здравља и Министарства финансија рада и социјалног старања разматра могућност формирања оваквог центра, који би прије свега женама са искуством сексуалног злостављања омогућио приватност, стучну дијагностику и неопходну подршку у процесу опоравка на једном мјесту, како до сличних пропуста у поступању не би долазило.
(Текст је подржан у оквиру подршке малим грантовима кроз програм " Здравље има род", који спроводе СОС телефон за жене и дјецу жртве насиља Подгорица и О.Ц. Бона фиде, уз финансијску подршку Делегације Европске уније у Црној Гори и Министарства јавне управе, дигиталног друштва и медија. Садржај је искључива одговорност ДПНЦГ и не одражава ставове донатора)
