PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Pr­vi put se cr­kva od sop­stve­ne na­rod­ne vla­sti sma­tra na­rod­nim ne­pri­ja­te­ljem. Di­žu se u va­zduh pre­o­sta­le bo­go­mo­lje, skr­na­ve se cr­kve­ne sve­ti­nje, bez su­da ubi­ja­ju sve­šte­ni­ci, mal­tre­ti­ra­ju srp­ske vla­di­ke, za­bra­nju­ju bo­go­slu­že­nja i li­ti­je, gu­ši cr­kve­na štam­pa, bes­prav­no se od­u­zi­ma ze­mlja ko­ja je po­sli­je spro­ve­de­ne agrar­ne re­for­me osta­vlje­na cr­kvi, ospo­ra­va­ju se cr­kvi pra­va ko­ja joj je ustav za­ga­ran­to­vao. Sve ove te­ško­će ni­je­su se iz­no­si­le pred do­ma­ću i svjet­sku jav­nost, jer je cr­kva sma­tra­la da su ti po­stup­ci po­sle­di­ca ne­ra­zu­mi­je­va­nja i ne­u­pu­će­no­sti lo­kal­nih vla­sti. Cr­kva se zbog to­ga ža­li­la vi­šim dr­žav­nim vla­sti­ma, ali ni­je na­i­la­zi­la na ra­zu­mi­je­va­nje, ni­ti je do­bi­jen od­go­vor na broj­ne pred­stav­ke. Na­pro­tiv, pri­ti­sci su se po­ja­ča­va­li ta­ko da je stvo­re­no uvje­re­nje ka­ko je SPC bez ika­kve za­kon­ske za­šti­te i da se si­stem­ski one­mo­gu­ća­va njen ži­vot i rad.
Pred­stav­ka je bi­la pot­kri­je­plje­na sle­de­ćim či­nje­ni­ca­ma: ni če­ti­ri go­di­ne po­sli­je oslo­bo­đe­nja ze­mlje vla­di­ka­ma i sve­šten­stvu ni­je do­zvo­lje­no da se vra­te u mje­sta svo­ga slu­žbo­va­nja u Ma­ke­do­ni­ji, pa su tri epar­hi­je obez­gla­vlje­ne, je­dan vla­di­ka i pre­ko še­zde­set sve­šte­ni­ka su na ro­bi­ji; vla­di­ke i sve­šte­ni­ci se go­ne sa svo­jih epi­sko­pi­ja i pa­ro­hi­ja u rod­na mje­sta (pro­tje­ra­ni su pa­krač­ki i vranj­ski vla­di­ka); vla­di­ke i sve­šte­ni­ci se fi­zič­ki na­pa­da­ju; spre­ča­va­ju se li­ti­je; cr­kve se pre­tva­ra­ju u ma­ga­ci­ne; ne dozvo­lja­va se ob­no­va cr­ka­va i ma­na­sti­ra; raz­vla­či se nji­hov pri­ba­va­lje­ni gra­đe­vin­ski ma­te­ri­jal; od­u­zi­ma­ju se cr­kve­na i man­stir­ska ima­nja i si­je­če nji­ho­va šu­ma. Cr­kva­ma i ma­na­sti­ri­ma je osta­vlje­no 10. do 30. hek­ta­ra ze­mlje ko­ja je op­te­re­će­na na­me­ti­ma po za­ko­nu o ot­ku­pu po­ljo­pri­vred­nih vi­ško­va; cr­kve i ma­na­sti­ri se pri­si­lja­va­ju da ula­ze u rad­ne za­dru­ge i dr. Na kra­ju pred­stav­ke pa­tri­jarh Ga­vri­lo is­ti­če da se sve ovo iz­vo­di „uz pot­pu­no ig­no­ri­sa­nje cr­kve i cr­kve­nog pra­va, ta­ko da se ne mo­že ote­ti uti­sku da se ni jed­na ko­ri­sna rad­nja u na­šoj ze­mlji ne mo­že spro­ve­sti a da to ne bu­de na šte­tu in­te­re­sa i ugle­da SPC-e”. I ova mol­ba pa­tri­jar­ha Ga­vri­la i Sve­tog ar­hi­je­rej­skog si­no­da Jo­si­pu Bro­zu Ti­tu , pred­sjed­ni­ku Vla­de FNRJ , osta­la je bez od­go­vo­ra i pred­u­ze­tih me­ra.
Od­no­si dr­ža­ve i cr­kve po­ste­pe­no su se po­če­li po­bolj­ša­va­ti sre­di­nom pe­de­se­tih go­di­na. Za to je bio za­slu­žan no­vi pa­tri­jarh Vi­ken­ti­je (Pr­o­da­nov). Dr­ža­va je da­va­la iz­vje­sne sub­ven­ci­je cr­kvi, sve­šte­ni­ci su do­bi­li pra­vo na so­ci­jal­no osi­gu­ra­nje; otvo­ren je Mu­zej SPC (1954), omo­gu­ćen je kon­takt sa cr­kva­ma u ino­stran­stvu. Od­no­se su op­te­re­ći­va­le: otvo­re­no pi­ta­nje SPC u Ma­ke­do­ni­ji, de­mon­stra­ci­je pro­tiv po­je­di­nih epi­sko­pa u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, na­ci­o­na­li­za­ci­ja imo­vi­ne Dru­štva Sv. Sa­ve i dru­ga pi­ta­nja.
Po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta, no­va, ko­mu­ni­stič­ka vlast u Ju­go­sla­vi­ji sta­la je na sta­no­vi­šte da je re­li­gi­ja pri­vat­na stvar gra­đa­na, ali i da se dje­lo­va­nje svih cr­ka­va i vjer­skih za­jed­ni­ca u Ju­go­sla­vi­ji sta­vi pod kon­tro­lu dr­ža­ve. U skla­du sa ova­kvim opre­dje­lje­njem, još dok je rat tra­jao, 5. mar­ta 1945. g, pri Pred­sjed­ni­štvu An­ti­fa­ši­stič­kog vi­je­ća na­rod­nog oslo­bo­đe­nja Sr­bi­je osno­va­na je Ze­malj­ska vjer­ska ko­mi­si­ja Sr­bi­je sa za­dat­kom da „kao sa­vje­to­dav­no ti­je­lo pro­u­ča­va pi­ta­nja od­no­sa iz­me­đu po­je­di­nih vje­ro­i­spo­ve­sti i cr­ka­va, kao i pi­ta­nje od­no­sa iz­me­đu cr­kve i dr­ža­ve”. Ne­što ka­sni­je pri Mi­ni­star­skom sa­vje­tu DFJ for­mi­ra­na je Dr­žav­na ko­mi­si­ja za vjer­ska pi­ta­nja pre­ko ko­je su sve cr­kve i vjer­ske za­jed­ni­ce mo­gle kon­tak­ti­ra­ti sa dr­žav­nim or­ga­ni­ma i or­ga­ni­za­ci­ja­ma.
Usta­vom FNRJ iz 1946. g. cr­kva je pot­pu­no odvo­je­na od dr­ža­ve i ško­la od cr­kve. Re­li­gi­ja je pro­gla­še­na za pri­vat­nu stvar, prav­no, svi gra­đa­ni su pre­ma usta­vu bi­li rav­no­prav­ni i za­jem­če­na im je slo­bo­da sa­vje­sti i vje­ro­i­spo­vi­je­sti. Usta­vom je bi­la pred­vi­đe­na mo­guć­nost ma­te­ri­jal­nog po­ma­ga­nja vjer­skih za­jed­ni­ca od stra­ne dr­ža­ve. Me­đu­tim, ka­ko to ni­je bi­la stal­na oba­ve­za dr­ža­ve, dr­žav­ni or­ga­ni su po slo­bod­noj pro­cje­ni po­ma­ga­li ka­da su sma­tra­li da je po­treb­no.
U Dru­gom svjet­skom ra­tu stra­da­le su pro­svjet­ne usta­no­ve SPC. Do 1941. go­di­ne SPC ima­la je pet bo­go­slo­vi­ja, Pra­vo­slav­ni bo­go­slov­ski fa­kul­tet, Mo­na­šku ško­lu i dru­ge kul­tur­no-pro­svjet­ne usta­no­ve. Već 6. apri­la 1941. sve bo­go­slo­vi­je su pre­sta­le sa ra­dom, uče­ni­ci ras­pu­šte­ni a na­stav­ni­ci se sklo­ni­li u cen­tral­nu Sr­bi­ju da sa­ču­va­ju go­li ži­vot. Po­sli­je oslo­bo­đe­nja pred cr­kvu se po­sta­vio kru­pan pro­blem – „ob­no­va cr­kve­nog ži­vo­ta i cr­kve­no-kul­tur­no-pro­svjet­nih usta­no­va i spo­me­ni­ka, što se bez ško­lo­va­nog sve­šte­nič­kog pod­mlat­ka ni­je mo­glo po­sti­ći“.
Za po­če­tak je cr­kva sta­la na sta­no­vi­šte da se otvo­ri jed­na bo­go­slo­vi­ja „ko­ja bi pri­ku­plja­la uče­ni­ke svih pred­rat­nih bo­go­slo­vi­ja i omo­gu­ći­la im da za­vr­še svo­je ško­lo­va­nje i stu­pe u slu­žbu cr­kve”. U ve­zi sa tim Sve­ti ar­hi­je­rej­ski si­nod (pa­tri­jarh Ga­vri­lo je još bio u ino­stran­stvu) mo­lio je Vjer­sku ko­mi­si­ju pri Pred­sjed­ni­štvu ASNOS-a Sr­bi­je „za dej­stvo kod nad­le­žnih voj­nih vla­sti, da se uče­ni­ci srp­skih pra­vo­slav­nih bo­go­slo­vi­ja oslo­bo­de voj­ne slu­žbe i sta­ve na ras­po­lo­že­nje cr­kvi, ra­di za­vr­šet­ka ško­lo­va­nja i stu­pa­nja u cr­kve­nu slu­žbu”. Po­tom se 10. ma­ja 1945. g. u ime Sve­tog si­no­da Mi­ni­star­stvu pro­svje­te obra­tio mi­tro­po­lit skop­ski Jo­sif sa mol­bom da se otvo­ri bo­go­slo­vi­ja u Pri­zre­nu, gdje su zgra­de sa ne­što škol­skog in­ven­ta­ra oču­va­ne, da se uče­ni­ci­ma i na­stav­ni­ci­ma dru­gih bo­go­slo­vi­ja u ze­mlji omo­gu­ći do­la­zak i rad u Pri­zre­nu i da se ovoj ško­li odo­bre fi­nan­sij­ska sred­stva kao što je či­nje­no pri­je ra­ta u go­di­šnjem iz­no­su od 3.448.752 di­na­ra.
(NA­STA­VI­ĆE SE)