Pre­veo i pri­re­dio: Slav­koŠće­pa­no­vić


Ta­ko je na­veo u svom ru­ko­pi­su moj uči­telj, sa­sta­vljač „Ljer­mon­tov­ske en­ci­klo­pe­di­je“ aka­de­mik Vik­tor Ma­nuj­lov. Čla­nak je na­pi­sao po­čet­kom se­dam­de­se­tih go­di­na, ali se ni­je od­lu­či­vao da ga ob­ja­vi. Ra­de­ći na en­ci­klo­pe­di­ji, ču­vao se da ne upad­ne u ne­mi­lost knji­žev­nim po­sle­ni­ci­ma. Već u to­ku sle­de­će de­ce­ni­je pre­dao je ru­ko­pis me­ni, sa na­red­bom da se „do­ko­pam isti­ne“. Pi­ta­nje je po­sta­vio oštro: ko je, stvar­no, bio otac pje­sni­ka? Je li mo­gu­će da to ni­je ma­jor u ostav­ci Ju­rij Pe­tro­vič Ljer­mon­tov, ka­ko su nas u ško­li uči­li, ko­je­ga je Mi­šel nje­žno zvao „ta­ti­ca“?
Na­dao sam se da će na ljer­mon­tov­skim knji­žev­nim su­sre­ti­ma u Ja­ro­sla­vlju ovo pi­ta­nje ma­kar dje­li­mič­no bi­ti raz­ja­šnje­no. Su­šti­na pi­ta­nja je u to­me što je, po le­gen­di sta­ro­sje­di­o­ca pen­zen­skih Ta­ra­ha­na, gdje je na ima­nju ba­be Je­li­sa­ve­te Alek­se­jev­ne Ar­sen­je­ve, pro­šlo dje­tinj­stvo pje­sni­ka, nje­gov otac bio kmet­ski ko­či­jaš. Da bi sa­kri­la gri­jeh kćer­ke, a za unu­ka sa­ču­va­la ple­mić­ke pri­vi­le­gi­je, vla­sni­ca ima­nja je zna­la ka­ko da kćer­ku spo­ji sa ma­jo­rom u ostav­ci Ju­ri­jem Pe­tro­vi­čem Ljer­mon­to­vim. Za to mu je do­pla­ći­va­la i o to­me su za­lo­že­ni pa­pi­ri sa­ču­va­ni... (Uz­gred, ot­ku­da se ta­mo stvo­rio ma­jor? On je, vje­ro­vat­no, s Mar­ti­no­vim, po­pla­šio pje­sni­ko­vog oca).
Ka­ko on­da da shva­ti­mo Ljer­mon­tov hri­sto­mat­ski stih „U pla­ni­a­ma Škot­ske mo­je“? Re­če­no je „mo­je“.
U mla­do­sti, pri­je sve­ga, pod uti­ca­jem pri­ča Ju­ri­ja Pe­tro­vi­ča o škot­skim ko­ri­je­ni­ma lo­ze, o pret­ku pje­sni­ka To­ma­su Rif­ma­ču, Mi­šel se u pot­pu­no­sti osje­ćao Ško­tom ili Špa­na­cem. Ka­da mu se is­pu­ni­lo še­sna­est go­di­na, ba­ba je, pret­po­sta­vljam, ot­kri­la unu­ku taj­nu nje­go­vog ro­đe­nja. Ta­da su škot­ski mo­ti­vi u Ljer­mon­to­vlje­vim sti­ho­vi­ma iš­če­zli. Za­to je on na­pi­sao pje­sme sa po­čet­nim sti­ho­vi­ma: „Uža­sna sud­bi­na oca i si­na,/ Ži­vje­ti za­jed­no i umi­ra­ti od­voj­no“.
...Ne mi­slim da bi Je­li­sa­ve­ta Alek­se­jev­na, še­sna­e­sto­go­di­šnjem unu­ku, ko­je­ga je bez­um­no vo­lje­la, pri­ča­la o ocu iz dvor­skih kme­to­va. Ne bi ta­kvog kme­ta ona oslo­bo­di­la, ne­go bi ga, na­pro­tiv, uni­šti­la. I ku­da bi ne­stao ta­kav oslo­bo­đe­ni ta­ti­ca?
Još je ša­ša­vi­ja ver­zi­ja ne­ke no­i­nar­ke iz Gro­znog Mar­jam Vi­ho­do­ve, ko­ja je ob­ja­vi­la či­ta­vu knji­gu „M. Ljer­mon­tov – Taj­mi­jev, ili taj­na pje­sni­ko­vog ro­đe­nja“. Po nje­noj ver­zi­ji pje­snik se ro­dio tri go­di­ne ra­ni­je (što je skri­va­no od svih kme­to­va), i car­ski či­nov­ni­ci ga ni­je­su vo­lje­li, kao ni sam im­pe­ra­tor Ni­ko­laj I, zbog to­ga što su zna­li da je nje­gov otac Če­če­nac, a to zna­či ne­pri­ja­telj Ru­si­je. I da je, to­bo­že, i sam Mi­ha­il Ljer­mon­tov znao tu taj­nu. A Če­čen­ci ga ni­je­su ubi­li za­to što su zna­li da je on „svoj“. A sam Mi­ha­il Ljer­mon­tov je, sa svo­jom di­ver­zant­skom gru­pom, za­klao no­žem, ili po­sje­kao sa­bljom ne ma­li broj Če­če­na­ca. Da se, mo­žda, ni­je sve­tio svom ocu?!
Ne bi me ču­di­lo da ot­kri­ju Ljer­mon­to­vu oca Ta­ta­ri­na, Kir­gi­sca, Po­lja­ka... Pri­tom, bez ika­kvih, i naj­ma­njih, do­ka­za i osno­ve. Uz­gred da ka­že­mo da se ta ista Va­hi­do­va osla­nja na Ira­kli­ja An­dro­ni­ko­va. Ne­što je po­br­kao naš slav­ni ljer­mon­to­log u ve­zi sa pje­sni­ko­vim oče­vi­ma. A evo što pi­še Du­da­kov: „Uni­kal­ne po­da­ci o po­ri­je­klu pje­sni­ka auto­ru ovih re­do­va sa­op­štio je 1964. go­di­ne po­zna­ti pu­ški­nist Vik­tor Azar­je­vič Gro­sman (autor sen­za­co­nal­nog ro­ma­na „Ari­on“). Pri­tom se i on osla­nja na Ira­kli­ja An­do­ni­ko­va, kao čo­vje­ka ko­ji je znao tu taj­nu. Otac Mi­ha­i­la Jur­je­vi­ča, to­bo­že, je bio fran­cu­ski Je­vrej An­seljm Le­vi (Le­vis), lič­ni lje­kar pje­sni­ko­ve ba­be Je­li­sa­ve­te Ar­se­ni­je­ve. Kao in­di­rekt­ni do­kaz „ne­u­spje­ha“ ra­zr­je­ša­va­nja tog pi­ta­nja na­vo­di se pre­no­še­nje pe­pe­la Ju­ri­ja Ljer­mon­to­va u Tar­ha­ne. Ka­kve ve­ze sa tim ima pre­no­še­nje pe­pe­la Ju­ri­ja Pe­tro­vi­ča iz Tul­skog ima­nja u Tar­ha­ne?
Evo što o to­me pi­še Mar­jam Va­hi­do­va: „ I.I. An­dron­kov je to znao. On je o to­me sam is­pri­čao mla­dom če­čen­skom fi­lo­lo­gu – ljer­mon­to­lo­gu, ko­ji mu je bio od­re­đen za po­moć­ni­ka ka­da je do­la­zio u Če­če­ni­ju da po­sje­ti ta­mo ljer­mon­tov­ska mje­sta.
– On je na­po­la Če­če­nac.
– Ljer­mon­tov Če­če­nac?
(Na­sta­vi­će se)