Lje­to je vri­je­me kad se u Ma­le­si­ju vra­ća­ju oni ko­ji su je u po­tra­zi za bo­ljim ži­vo­tom na­pu­sti­li pri­je mno­go go­di­na. Do­đu da obi­đu za­vi­čaj, pri­ja­te­lje, ku­mo­ve, i uvi­jek su ra­do vi­đe­ni. Ono što je ka­rak­te­ri­stič­no za njih je da ni­ka­da ne za­bo­ra­vlja­ju svoj kraj. Po­ma­žu sta­nov­ni­ke Grad­ske op­šti­ne Tu­zi, ali i in­ve­sti­ra­ju, ka­ko bi otva­ra­li no­va rad­na mje­sta. GO Tu­zi se po nji­ho­vom mi­šlje­nju do­sta pro­mi­je­ni­la i to na bo­lje, ali ipak, bi vo­lje­li da bu­du sa­mo­stal­na op­šti­na jer ka­ko ka­žu, brat je brat, ali sva­ko ne­ka bu­de ga­zda u svo­joj ku­ći. Jed­na od njih, po­znat po in­ve­sti­ra­nju u za­vi­ča­j je Ca­no Đo­ko­vić iz Mi­lje­ša ko­ji je pu­nu afir­ma­ci­ju ste­kao u Los An­đe­le­su. Svo­je­vre­me­no je za do­pri­nos raz­vo­ju do­bio i na­gra­du GO Tu­zi. On je iz Ma­le­si­je oti­šao 1972.go­di­ne u SAD, a u za­vi­čaj ka­že da do­la­zi po po­tre­bi, a oba­ve­zno ma­kar jed­nom go­di­šnje.
-Ne do­šlo vi­še ni­ka­da ono vri­je­me kad sam ja bio tu. Sa­da je ov­dje pot­pu­no dru­ga­či­je. Ima ve­li­kih pro­mje­na, a da poč­nem pri­je sve­ga od po­na­ša­nja lju­di. Ni­kad ni­je bi­lo bo­ljih auto­mo­bi­la, ku­ća, vi­še ško­la, a ma­nje ra­da. Ne­ka­ko su se pro­mi­je­ni­li, ni­je to vi­še onaj sta­ri kraj. Ako Bog da Tu­zi će bi­ti sa­mo­stal­na op­šti­na. Ono što je­di­no za­mje­ram je­ste što ima­mo pu­no po­li­tič­kih par­ti­ja. To mi se ne do­pa­da. Bo­lje da ima­mo dvi­je i to je to, sa­svim do­volj­no – sma­tra Đo­ko­vić.
U Ma­le­si­ju je Đo­ko­vić ulo­žio tri mi­li­o­na do­la­ra. Sa­gra­dio je dža­mi­ju i gro­blje u Mi­lje­šu, dok je za Me­dre­su po­lo­žio ka­men te­me­ljac. U Tu­zi­ma je otvo­rio vi­še­na­mjen­ski obje­kat u ko­jem tre­nut­no opre­ma ho­tel, a na zad­njem spra­tu otvo­rio je jed­nu od naj­sa­vre­me­ni­jih te­re­ta­na.
-Te pa­re ni­je­sma dao Ma­le­si­ji, ne­go sam ula­gao. Otvo­rio sam te­re­ta­nu i za­po­slio rad­ni­ke odav­de, ta­ko će bi­ti i sa ho­te­lom. Otva­ram no­va rad­na mje­sta. Da­ro­vao sam svom mje­stu naj­ve­ći po­klon - dža­mi­ju. Po­tro­ši­lo se do­sta, ali ni­je vjer­ski re­ći ko­li­ko. Naj­sreć­ni­ji sam zbog to­ga. Isto je i sa gro­bljem, gdje smo opre­mi­li obje­kat sa nad­stre­šni­ca­ma, to­a­le­ti­ma i svi­me onim što je po­treb­no ta­kvom mje­stu – ka­že Đo­ko­vić.
Đo­ko­vić ka­že da mu je ka­da je ra­dio vi­še­na­mjen­ski obje­kat u Tu­zi­ma nu­đe­no da ga na­pra­vi u Pod­go­ri­ci kod Hra­ma.
- Imao bih vi­še pro­fi­ta, ali mo­ja že­lja je bi­la da ta­kav obje­kat na­pra­vim u Tu­zi­ma. Sad je na red do­šla Pod­go­ri­ca i iz­grad­nja jed­nog ova­kvog objek­ta. Na­pra­vio sam u objek­tu pe­ka­ru, kao i br­zu hra­nu po si­ste­mu „ulaz/iz­laz” - is­ti­če Đo­ko­vić.
On bi že­lio da či­tav ka­pi­tal iz Los An­đe­le­sa do­ne­se u GO Tu­zi.
-Oče­ku­jem da mi stig­nu si­no­vi sa po­ro­di­ca­ma i jed­na od njih će osta­ti ov­dje ne­ko vri­je­me. Mo­ra ne­ko bi­ti tu, jer ima­mo 45 apart­ma­na u Cr­noj Go­ri oko ko­jih mo­ra­ju ra­di­ti. Iskre­no, je­dva če­kam da do­đem ov­dje, jer uži­vam u svom kra­ju – ka­že Đo­ko­vić.
A.D.


Slo­ga ku­ću gra­di

Po­ro­di­ca Ni­ko­vić od 1971. go­di­ne ži­vi u Austri­ji i vi­še pu­ta go­di­šnje do­la­ze u Tu­zi.
-Ov­dje smo ro­đe­ni i ne­do­sta­je nam naš kraj, za­to to­li­ko če­sto i do­la­zi­mo. Kad smo u Austri­ju mno­go nam ne­do­sta­ju Tu­zi, ali zasad je ta­ko – re­kla je Lju­lja Ni­ko­vić.
Ni­ko­vi­ći ka­žu da bi vo­lje­li da mo­gu da po­mog­nem svom kra­ju, jer za­slu­žu­je.
- Lju­di su do­bri, a i do­sta se ra­di. Se­la bi tre­ba­lo još ma­lo ure­di­ti, ali sve u sve­mu, li­je­po je. Mi ne sto­ji­mo to­li­ko fi­nan­sij­ski do­bro da bi mo­gli in­ve­sti­ra­ti za ovaj kraj. Što se ti­če sam­o­stal­ne op­šti­ne Tu­zi, ja se u to ne mi­je­šam. Mi­slim da je mno­go bit­ni­je da bu­de slo­ga – sma­tra Ni­ko­vić.