<br /> Si­tu­a­ci­ja je te­ška, ali se po­gor­ša­va: ta­ko bi mo­gao da gla­si sa­žet opis ono­ga što se de­ša­va u Evro­pi po­sle 13. no­vem­bra, ka­da je ma­sa­kr u Pa­ri­zu po­ka­zao da je glo­bal­ni ”rat pro­tiv te­ro­ra” ko­ji se vo­di već 14 go­di­na – uza­lu­dan po­sao. Te­ro­ri­sti kao da su ja­či ne­go ika­da. Šta­vi­še, do­bi­li su i sop­stve­nu dr­ža­vu.
Ta­ko­zva­na ”Islam­ska dr­ža­va” (ID), po­zna­ta još i kao ISIS ili IDIL, ko­ja je se­bi u za­slu­ge uze­la pa­ri­ski pre­pad, de­to­na­ci­ju bom­be u Bej­ru­tu s vi­še od 40 mr­tvih i pod­me­ta­nje eks­plo­zi­va u ru­ski put­nič­ki avi­on či­ji pad ni­je pre­ži­vio ni­je­dan od 240 put­ni­ka, ta­ko je smi­je­ni­la Al ka­i­du na tro­nu svjet­skog ne­pri­ja­te­lja broj je­dan.
Fran­cu­ski pred­sjed­nik Fran­soa Oland je pro­gla­sio van­red­no sta­nje u ze­mlji i iz­ja­vio da je ”Fran­cu­ska u ra­tu”. Pro­tiv­nik je, na­rav­no ID. Po­sle­di­ca to­ga je i pro­mje­na pri­o­ri­te­ta: za smi­ri­va­nje si­tu­a­ci­je na Bli­skom is­to­ku, ko­je je uslov da se za­u­sta­ve iz­bje­glič­ki zbje­go­vi ko­ji pri­ti­ska­ju (i pod­ri­va­ju) Evro­pu, ni­je vi­še glav­ni po­sao ru­še­nje Asa­do­vog re­ži­ma u Si­ri­ji, već uni­šta­va­nje ID.
To je, me­đu­tim, cilj ko­ji ne mo­že da ostva­ri sa­mo Fran­cu­ska, pa ni sva si­la NA­TO pak­ta. Po­sle ame­rič­kog is­ku­stva u Ira­ku (i Av­ga­ni­sta­nu), ni­jed­na ze­mlja ne­ma ape­tit za di­rek­tan ula­zak u bli­sko­i­stoč­ni glib.
Ame­ri­ka je, uosta­lom, u Ira­ku po­tro­ši­la dvi­je hi­lja­de mi­li­jar­di do­la­ra, iz­gu­bi­la sko­ro pet hi­lja­da voj­ni­ka (200.000 po­gi­nu­lih irač­kih ci­vi­la su ”ko­la­te­ral­na šte­ta”) – i šta je po­sti­gla?
To da je je­dan ne­de­mo­krat­ski re­žim za­mi­je­njen ha­o­som i bez­vla­šćem, što je omo­gu­ći­lo da se zač­ne mno­go ve­će zlo od Sa­da­ma Hu­se­i­na - ID. Ko­ja je po­tom is­ko­ri­sti­la isto ta­kvo sta­nje u Si­ri­ji da se pro­ši­ri i svo­jom ide­o­lo­gi­jom isla­ma iz dav­no pro­hu­ja­lih vre­me­na, svi­je­tu i ci­vi­li­za­ci­ji ba­ci ru­ka­vi­cu iza­zo­va bez pre­se­da­na.
Sve ovo je obe­smi­sli­lo i ”ši­re­nje de­mo­kra­ti­je” či­ji je bar­jak­tar Ame­ri­ka, u či­je ime je oprav­da­va­no kr­še­nje jed­nog od te­melj­nih na­če­la me­đu­na­rod­nog po­ret­ka: prin­cip ne­mi­je­ša­nja u unu­tra­šnje stva­ri su­ve­re­nih ze­ma­lja.
Jer, is­po­sta­vi­lo se da su dik­ta­to­ri bi­li bo­lji. Ne­ke je, do­du­še, odu­va­lo ”Arap­sko pro­lje­će”, ali či­ni se da je taj po­kret ma­sa (re­la­tiv­no) do­bro do­nio sa­mo Tu­ni­su. U Egip­tu je sru­šen Ho­sni Mu­ba­rak, ali kad je de­mo­kra­ti­ja na vlast do­ve­la vo­đu Mu­sli­man­ske bra­će, za spon­zo­re de­mo­kra­ti­je pri­hva­tlji­vi­ji je po­stao ge­ne­ral Si­si ko­ji se ne li­bi da ko­ri­sti sta­re me­to­de: da po­li­tič­ke pro­tiv­ni­ke sta­vlja iza re­še­ta­ka.
Uosta­lom, ni­je li Li­bi­ja pod Ga­da­fi­jem de­ce­ni­ja­ma bi­la sta­bil­na dr­ža­va i raj na ze­mlji u po­re­đe­nju s da­na­šnjim bez­vla­šćem i ne­ko­li­ko vla­da od ko­jih sva­ka se­be sma­tra le­gi­tim­nom?
Ta­ko do­la­zi­mo i do Ba­ša­ra Asa­da, ko­ji je­ste okr­va­vio ru­ke, ali i odo­lio po­bu­ni pro­tiv svo­je vla­sti ko­ja je po­če­la još 2011. On sa­da še­fu­je ”ma­lom Si­ri­jom”, po­što su dje­lo­vi ne­ka­da­šnje ta­ko­đe sta­bil­ne dr­ža­ve po­di­je­lje­ni iz­me­đu ID i mno­go­broj­nih po­bu­nje­nič­kih gru­pa.
Ka­ko stva­ri sto­je, Asad će, upra­vo za­hva­lju­ju­ći ID i nje­nom po­du­hva­tu u Pa­ri­zu, pro­du­ži­ti svo­ju vla­da­vi­nu, jer se po­ka­zu­je da je ma­nje zlo ne­go u me­đu­vre­me­nu na­ra­slo te­ro­ri­stič­ko ču­do­vi­šte.
Nje­gov br­zi od­la­zak sa­mo bi omo­gu­ćio ši­re­nje ”Islam­ske dr­ža­ve”, jer ne­ma ko da za­u­zme nje­go­vo mje­sto i la­ti se ”ne­mo­gu­će mi­si­je” sta­bi­li­zo­va­nja dr­ža­ve i ob­ra­ču­na s dži­ha­di­sti­ma svih fe­la.
Otu­da pri­mjet­no omek­ša­va­nje i kod fran­cu­skog pred­sjed­ni­ka, ko­ji je ko­li­ko do ju­če in­si­sti­rao da ci­vi­li­zo­va­ni svi­jet u Si­ri­ji ima dva ne­pri­ja­te­lja: Asa­da i ID.
Pro­šle ne­dje­lje Oland je pro­mi­je­nio ću­rak: ”Naš istin­ski ne­pri­ja­telj u Si­ri­ji ni­je Asad, već ID”, re­kao je.
Ti­me je dao za pra­vo Ru­si­ji, ko­ja je po­se­gla za svo­jom avi­ja­ci­jom i kr­sta­re­ćim ra­ke­ta­ma upra­vo da bi Asa­da odr­ža­la. Iako zbog ula­ska u bli­sko­i­stoč­ni za­bran kri­ti­ko­va­na od Ame­ri­ke i sa­ve­zni­ka, Ru­si­ja bi sa­da mo­gla da bu­de do­bro­do­šao part­ner u ob­ra­ču­nu sa za­jed­nič­kim pro­tiv­ni­kom.
Sa­zri­je­va, na­i­me, uvje­re­nje da ID ne mo­že da se po­ra­zi sa­mo bom­ba­ma i ra­ke­ta­ma, već da iz osvo­je­nih gra­do­va mo­že da se pro­tje­ra sa­mo bor­bom pr­sa u pr­sa. Za to je po­treb­na pje­ša­di­ja – a sa­mo ona Asa­do­va je spo­sob­na i volj­na da se to­ga la­ti. Pod pod­ra­zu­mi­je­va­ju­ćim uslo­vom da u to­me bu­de sve­stra­no po­dr­ža­na.
Tek kad bu­de oba­vljen taj, glav­ni po­sao, mo­ći će da se smi­sle­no pre­go­va­ra o ”po­li­tič­kom rje­še­nju” za Si­ri­ju, ko­je za is­hod mo­že da ima Asa­dov od­la­zak, ali sa­mo na­kon iz­vje­snog pe­ri­o­da mir­ne i stro­go nad­gle­da­ne ”tran­zi­ci­je”.
Po­sle mno­go ner­vo­ze, pa i na­go­vje­šta­ja pa­ni­ke, po­treb­na je ja­ka do­za re­a­li­zma i prag­ma­ti­zma. Za ta­ko ne­što su neo­p­hod­ni i po­li­tič­ka mu­drost i po­li­tič­ka vo­lja. U su­prot­nom, pri­je ne­go što even­tu­al­no bu­de ma­lo bo­lje, bi­će mno­go go­re.
(Autor je biv­ši glav­ni
i od­go­vor­ni ured­nik
''Po­li­ti­ke'

Pi­še: Mi­lan Mi­šić