Već go­di­na­ma una­zad pro­ma­tram ka­ko tra­je stvor od pa­ko­sti sa­zda­na - iskon­ski zla... ep­ski iz­o­pa­če­na. I ova slo­va se pod nje­nom po­ja­vom skvr­či­še. Po­sma­trao sam je ka­ko se de­for­mi­sa­no raz­vi­ja. Gar no­si is­pod ka­pa­ka, po­gle­dom ga si­pa iz oči­ju. Ru­žnog osmi­je­ha i ba­jo­net­skog ak­cen­ta. Strah me je kad se raz­ma­še ho­će li ga­so­vi va­se­lje­nu da za­ga­de. Uglav­nom ću­ti, ali u tom ti­ho­va­nju ku­va otro­ve, sa­ku­plja mi­ri­se iz oko­li­ne i s lju­di - a lju­de vi­di kao smet­nju svo­me pla­nu. Ne znam šta tač­no sa­či­nja­va ta­kav plan i šta mu ra­čva pri­ro­du - osim da ga sva­ko­dnev­no vu­ca po­put no­te­sa s re­cep­ti­ma. Ta­ko je oči­gled­no da je sve is­pla­ni­ra­la. Ne mo­že se na­slu­ti­ti du­ži­na pro­gra­ma - ali je ši­ri­na za­bri­nja­va­ju­ća, ni­ti ko­ja je njoj (be­stid­ni­ci) ključ­na na­mje­ra, ali ni­čeg do­brog tu ne­ma, ne po­sto­ji čak ni slu­čaj­na pret­po­stav­ka da ima gra­ma ne­čeg što mo­že da va­lja u tim zmi­jo­gla­vim mi­sli­ma... jer je već za so­bom po­si­ja­la pu­no gno­ja i za­kla­la pre­vi­še vra­to­va. No, ni­je po­tre­ba ovog tek­sta da se raz­ob­li­či spo­do­ba... već uka­za­ti na ne­ko­li­ko mo­me­na­ta ko­je no­si sa so­bom, a mi­šlje­nja sam da joj ne pri­pa­da­ju ni po kom osno­vu. Čak, da prav­da ima ka­kvu si­lu, ma­ljem bi joj ra­su­la zu­be, is­kri­vi­la vi­li­ce, te za­bra­ni­la pri­stup nje­žnim stva­ri­ma. Ni­šta od pa­mu­ka, ko­že i per­ja joj ne pri­pa­da. Kao ni to­plo­ta, ni sun­ča­na stra­na ne­ba. Ni­ka­ko bi­stra vo­da... a ka­mo­li da udi­še ki­se­o­nik pro­bran iz va­zdu­ha. Za nju je sum­por i vul­kan­sko gro­tlo, kao i ri­je­ka Nep­si­ja. A opet, sve to ona ima... sve te nje­žne i mi­le stva­ri upo­tre­blja­va. Sve joj to slu­ži za ne­ku ne­pri­rod­nu pri­hra­nu, iako je is­klju­či­vo me­so­žder­ka. Po­sve di­ja­bo­lič­na po­ja­va... od dla­ka s grd­ne gla­ve, pa do čud­nog joj iz­go­vo­ra.
Na­i­me, iz­u­zet­no je re­li­gi­o­zna. Po­gle ču­da! Da, ču­do­vi­šte ide u cr­kvu, lju­bi iko­ne i mo­li se Bo­gu. Slu­ša fi­nu mu­zi­ku, či­ta li­je­pe knji­ge i vo­li svi­je­tle bo­je. Ne­ko mi re­če ka­ko nju, pro­go­ni­telj­ku sla­bih, umi­ju da tak­nu do su­za sli­ke si­ro­ča­di... ali sa­mo sa ekra­na. U re­al­no­sti se ne osvr­će ni na ko­ga ko­me tre­ba par­če pa­žnje, ili pak naj­o­bič­ni­ja ma­za... pa ma­kar kri­ška bi­la od va­zdu­ha pre­ma­za­na. Pot­pe­ti­com ga­zi po plač­nim oči­ma. Od onih je što oni­ma ko­ji su pred smrt kan­tom li­tre smr­ti do­si­pa. Vje­ruj­te, kroz nju sam shva­tio ne­što ja­ko bit­no - tvo­ja uvje­re­nja te ne­će uči­ni­ti do­brom oso­bom, ali po­na­ša­nje ho­će. Vje­ro­vao sam “jad­na li je po­ro­di­ca ko­joj ona pri­pa­da”... a on­da spo­znah, fa­mi­li­ja joj ista kao ona?! Zna­či, mno­go to­ga zbi­lja po­či­va u ge­ni­ma.
Po­ma­že mi to ču­do­vi­šte iz mo­čva­re da ski­nem su­rut­ku sa si­ja­set isti­na... A ja­ko vo­li da no­si mo­ti­ve sa pti­ca­ma, jor­go­va­nom i ru­ži­nim la­ti­ca­ma. Pri­je ne­ko­li­ko go­di­na je ismi­ja­la bes­kuć­ni­ka, sko­ro se ubo­goj sta­ri­ci brec­nu­la “sklo­ni mi se s pu­ta, ga­du­ro smr­dlji­va!”. Pa ne mo­žeš da se ne pi­taš, ot­kud joj pra­vo da se ukra­ša­va ru­ža­ma?, ka­ko mo­že da na re­ve­ri­ma ka­či bro­še­ve sa sre­br­nim pti­ca­ma?, pa ta na vrap­ce pu­ca iz mi­no­ba­ca­ča! Če­mu slu­ži Bi­bli­ja u nje­nim ru­ka­ma?, mo­žda či­ta za­bra­nje­ne stva­ri, ka­ko bi ih re­a­li­zo­va­la. Jed­no je si­gur­no, pred­stav­nik je Pa­kla sa svim atri­bu­ti­ma Sa­ta­ni­nog kon­zu­la.
Umi­je ona da bu­de slat­kor­je­či­va... sa­mo što se tim slat­kim ri­je­či­ma uvi­jek so­li ne­či­ja na­iv­na tin­ta­ra. Na­u­či­la me jed­noj ne­vje­ro­vat­noj vje­šti­ni ta ka­ra­kon­džu­la... uspio sam u oči­ma da joj vi­dim pre­zir i mr­žnju, baš kad bi svi osta­li vje­ro­va­li nje­nim na­smi­ja­nim usna­ma.
Je­di­no lju­bo­mo­ru ni­ka­da ni­je umje­la da sa­vi­je i za­tu­ri. Ži­ve bi po­je­la sve one ko­ji su sreć­ni, li­je­pi i pa­met­ni. Ko­žu bi odra­la uspje­šni­ma. Kvar­no bi gle­da­la u umjet­ni­ke, i re­ža­la na mu­škar­ce ko­ji bi skre­nu­li po­gled sa nje­ne po­ja­ve. Pi­tao sam se da li je zbog ru­žno­će po­sta­la ta­ko uža­sna? No, to je ma­lo mo­gu­će... ima to­li­ko ne­do­volj­no li­je­pih oso­ba kod ko­jih du­ša mi­ri­še na div­na pro­lje­ća. Kod nje je ne­što mno­go go­re uči­ni­lo da sik­ta, ko­lje i za­ko­pa­va. Nje­na vje­ra je da su joj svi is­pod ko­lje­na. A ka­ko joj ni­ka­da ni­ko, osim iz­o­pa­če­na po­ro­di­ca, ne da­do­še po­tvr­du da je svi­jet zbi­lja nje­na po­zor­ni­ca - šta je dru­go mo­gla, sem da se ukva­si, kva­si i na­di­ma. Da­nas je pot­pu­no for­mi­ra­na tro­gla­va ažda­ja sa sku­pim či­zmi­ca­ma.
Če­sto či­ta­mo o po­li­ti­ča­ri­ma, spor­ti­sti­ma, glum­ci­ma, bi­zni­sme­ni­ma, kri­mi­nal­ci­ma. Gro­te­ska ni­je sa­mo u tim re­do­vi­ma... Po­dig­neš li ogle­da­lo i na­ci­ljaš li iz­nad ra­me­na sre­šćeš uža­sne oči ne­kog po­sve obič­nog, če­sto šću­ću­re­nog sa­put­ni­ka. Taj te i te ka­ko sr­če po­gle­dom i ci­lja ko­pljem međ re­bra. Zlu ni­je neo­p­ho­dan pu­bli­ci­tet da se uz­dig­ne do pre­sto­la. Tre­ba mu sa­mo kr­vi i me­sa. Me­đu na­ma, u kom­ši­lu­ku, na po­slu, ško­li, ka­fi­ći­ma po­sto­je utva­re ko­je po­kre­će ka­tran zla... ko­ji bi da te po­je­du čim te va­tra opr­lji, ta­da su im lju­di naj­u­ku­sni­ji... kad su za­pe­če­ni. Čo­vjek se ra­đa loš, re­ći su­prot­no je bu­da­la­šti­na... i ova spo­do­ba ko­ju ja upo­znah, sa­mo je jed­na iz le­gla. Ko­lo­ni­ja se odav­no ra­ši­ri­la... i svi no­se sre­br­na kri­la na bi­je­lim re­ve­ri­ma.
U spo­men na N.B. ko­ja je u gro­bu spas na­šla od ži­vo­ta sa lju­do­žder­kom.
(Autor je knji­žev­nik)
Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić