Mno­ge te­me ko­je sam po­kre­tao ni­je­su do­vr­še­ne. Ne­ke su tek za­po­če­te. Ne­ke su u mla­do­sti. Ne­ke u zre­lo­sti. A sve je jed­na ista te­ma. Sva­ku gri­je jed­no isto sun­ce. Pod njim su se raz­vi­ja­le, pu­šta­le ko­ri­je­nje, gra­na­le se, da­va­le cvje­to­ve i plo­do­ve. Ve­ći­na od njih ži­vi u Cr­noj Go­ri, ali to ne zna­či da ne mo­gu da pre­la­ze nje­ne gra­ni­ce. Ne­ki­ma je sa­mo ne­bo gra­ni­ca. Ali, cr­no­gor­ska je pri­ča cr­no­gor­ska. Cr­no­gor­ci još sje­de oko og­nja, i raz­go­va­ra­ju se. Ne či­ta­ju oni, ali sve zna­ju šta se pi­še.
Ne­ki od njih či­ta­ju ne­na­pi­sa­no. I sad ta­kvom čo­vje­ku da po­me­neš in­ter­net, por­ta­le, dru­štve­ne mre­že, kao ne­ke to­bož iz­vo­re sa­zna­nja. Ok, ok! Sa­mo Cr­no­gor­ci zna­ju da pre­zru, i da ti­me ka­žu ko­li­ko je ne­što vri­jed­no. Pra­vo cr­no­gor­sko pre­zi­ra­nje je vi­še fi­lo­zo­fi­ja i po­gled na svi­jet, ne­go pre­zi­ra­nje. Cr­no­gor­sko pre­zi­ra­nje vi­še je tip sa­zna­nja, pre­či­ca do bit­nog, ne­go pre­zi­ra­nje.
Naj­vi­še smo se za­dr­ža­li u pri­či o mi­lo­va­nju. Ta­kvo je vri­je­me bi­lo. Ne za­to što je bi­lo is­pu­nje­no mi­lo­šću, ne­go za­to što je bi­lo na­pu­nje­no ne­mi­lo­šću, za­vi­šću, ja­do­šću, pa­ko­šću, mr­zo­šću, po­da­ni­štvom, oda­ni­štvom itd. Lju­di su slu­ša­li s še­sto­ro uši­ju i gle­da­li s če­tvo­ro oči­ju. A to zna­či ni­šta ni­je­su mo­gli ni ču­ti ni vi­dje­ti ona­ko ka­ko je, no sve u tri li­ka i hi­lja­du sjen­ki. Ta­kva je Cr­na Go­ra, po­seb­no u po­sled­nje vri­je­me, kad ne­ma dru­go­ga dru­štva ne­go svo­jih utva­ra. Ni­je to po­sle­di­ca sa­mo iz­mi­lo­va­nih du­ša ko­ji­ma je po­je­de­na su­šti­na, ne­go du­ša ko­je su iz­gu­bi­le sva­ki put. Sa­mo ču­ješ šta se ću­ti i u se­bi ša­pu­će: „Ne znam kud ću ni ka­ko ću, ne znam s kim ću i za ko­ga ću, ne znam šta ću od ži­vo­ta, u ad mi se vi­jet pre­tvo­rio. Ovo je ni na­pri­jed ni na­zad. Ovo je na­zad pa iako je na­pri­jed. Ka­žu ide­mo na­pri­jed, a ja vi­dim ide­mo na­zad. Ka­žu – ovo su pra­vo i prav­da, a ne­prav­da se osi­li­la k’o zvjer­ka, za ko­ju ne­ma met­ka. O, đa­vo­le, Bog te ubio, dža­ba vi­ka­ti, kad je đa­vo sva­kom ušao pod ko­žu. Na nos nam sko­či ja­do­dr­žav­no mi­lo­va­nje“.
Mi­lo­va­nje u Cr­noj Go­ri je uni­šti­lo mi­lost. U po­čet­ku bo­ja na­gla­sio sam da je mi­lo­va­nje vi­še prag­ma­ti­ka ne­go ero­ti­ka. Mi­lo­va­nje u Cr­noj Go­ri je bi­lo naj­ši­re dru­štve­no za­ni­ma­nje. Svi su ži­vje­li od mi­lo­va­nja. Isti­na, ri­jet­ki su ga ra­za­ra­li, raz­ob­li­ča­va­li, po­ni­ža­va­li i po­ni­šta­va­li, ali sve za­jed­no to zna­či da je ono bi­lo sve­pri­sut­no.
Go­vo­rio sam i o pa­ra­dok­si­ma mi­lo­va­nja. Jer mi­lo­va­nje mo­že bi­ti i pri­kri­ve­na bor­ba, od­mje­ra­va­nje sna­ga dru­gim sred­stvi­ma. Mi­lo­va­nje mo­že bi­ti sve dru­go, a ne mi­lo­va­nje.
U Cr­noj Go­ri uočen je taj pa­ra­doks mi­lo­va­nja, jer vid­no je bi­lo i oni­ma ko­ji sla­bi­je vi­de, da se u cr­no­gor­skom slu­ča­ju ne zna kad je mi­lo­va­nje ero­ti­ka, kad prag­ma­ti­ka i po­li­ti­ka. Kad je sti­li­sti­ka, kad di­plo­ma­ti­ja i me­to­di­ka. Ali, bi­lo ka­ko bi­lo, mi­lo­va­nje pod­ra­zu­mi­je­va od­mje­ra­va­nje sna­ga, mo­bil­nost. Ko će ko­ga da po­bi­je­di i is­to­pi u mi­lo­va­nju, to je stvar od­no­sa sna­ga i slo­že­nih okol­no­sti.
Ovo­me se sad ni­šta ne zna – ko ko­ga tu sad mi­lu­je, i za­što? Ko ko­ga tu sad ši­ša i pod­ši­ša­va, i do­kle? Ko ko­ga tu sad za­re­zu­je, a ko ne za­re­zu­je ni­za­šta? Za­re­zao bi sva­ko sva­ko­ga, ako bi mu se uka­za­la pri­li­ka, ne boj se. Ko će ko­me tu iš­će­ra­ti kuč­ku na šlje­me?
Ko će ko­ga tu na kra­ju da gre­be­na i te­pe­na? A svi su se uže­lje­li gre­be­na­nja i te­pe­na­nja, mno­go vi­še ne­go mi­lo­va­nja. Ov­dje je mi­lo­va­nje, či­ni mi se, sa­mo uvod u gre­be­na­nje i te­pe­na­nje!
Mi­lo kao da sad opet na­vla­či sve na mi­lo­va­nje, ali u mi­lo­va­nje vi­še ni­ko ne vje­ru­je. Po­seb­no ovi ko­je je sa­zvao na mo­bu da se ri­je­še na br­zi­nu cr­no­gor­ski pro­ble­mi, pod bud­nim okom, ne sa­mo Bri­se­la i Ber­li­na.
Mo­glo bi se re­ći da je ono pr­vo po­lu­vri­je­me bi­lo pli­ma mi­lo­va­nja, a ovo sad je te­ška ose­ka. Ono bi i ne­sta­lo, za­bo­ra­vi­lo bi se, da ni­je u pr­vom po­lu­vre­me­nu, dok je mi­lo­va­nje bi­lo u lu­di­lu i na­dah­nu­ću, na­pra­vi­lo te­ške pro­ble­me Cr­noj Go­ri. Kad se po­vu­klo mi­lo­va­nje na nu­lu, tek se vi­dje­lo ko­li­ke je cr­ne ru­pe osta­vi­lo.
Ovim mi­lo­va­njem se ne mo­že okr­pi­ti ono što je onim mi­lo­va­njem raz­dr­to, pro­dr­to i, pro­da­to.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ