Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić


Da je ne­ko ne­ko­ga, pri­je go­di­nu da­na, bi­lo gdje u svi­je­tu upi­tao – šta je tram­pi­zam, ni­ko ne bi znao o če­mu se ra­di. Šta­vi­še, sma­trao bi pi­ta­nje za glu­post, ili ne­ku pro­vo­ka­ci­ju. Sma­trao bi pi­ta­o­ca za bu­da­lu, ne­sla­nog ša­ljiv­dži­ju, ili, pak, pro­vo­ka­to­ra ko­me se ne zna šta smje­ra pi­ta­njem. Da­nas, na­rav­no, svak zna šta je to – tram­pi­zam. Ra­ši­rio se po svi­je­tu kao ne­ka epi­de­mi­ja. Ne­ko bi, u sti­lu tram­pi­zma, re­kao – epi­de­mi­ja ozdra­vlje­nja.
Ne zna­mo je li tram­pi­zam ne­ko glo­bal­no ozdra­vlje­nje, ali zna­mo da je klin­to­ni­zam do­nio tu­gu, ra­za­ra­nje, de­pre­si­ju, bar kod nas na Bal­ka­nu, a ni­je bo­lje pro­šao ni osta­tak svi­je­ta. Jer klin­to­ni­zam se na­sta­vio i bez Klin­to­na. Osta­tak klin­to­ni­zma mo­žda je za­vr­šio u hi­la­ri­zmu. To bi bi­lo do­ne­kle pri­rod­no, iako se ra­di o opa­koj po­ja­vi. Ali, na­o­pa­ki svi­jet uži­va u opa­kim po­ja­va­ma, opa­kim pi­ći­ma, opa­kim ži­ći­ma, opa­kim pred­sta­va­ma bu­duć­no­sti.
Opa­ki ži­vot kul­mi­ni­ra oko No­ve go­di­ne. To je sve­to pra­vi­lo. To se ne mo­že za­u­sta­vi­ti. To ide sa­mo od se­be. Svi­jet po­sta­je jed­na za­jed­nič­ka tr­žni­ca i piv­ni­ca, blud­ni­ca ko­joj ni mo­re ni­je do ko­lje­na, sjaj­ni ot­pad isto­ri­je, glo­bal­ni ma­sken­bal, hu­ma­ni­zam bez gra­ni­ca, po­de­ra­no li­ce čo­vje­ko­vo. Kao da ga je đa­vo iz­lju­bio.
Da, tram­pi­zam se ja­vlja za­ko­ni­to po­sli­je klin­to­ni­zma, hi­la­ri­zma i oba­mi­zma. Ne­ko je pro­či­tao tram­pi­zam, kao – ni­je još sve pro­pa­lo. Ne­ko je pro­či­tao tram­pi­zam, kao – pro­pa­šće glo­bal­ni la­ži­svi­jet. Ne­ko je do­ži­vio tram­pi­zam kao sna­žnu i zdra­vu pe­sni­cu, čak i kao pe­sni­cu pu­nu smi­sla. Ali se ču­lo da su ne­ki, mo­žda su to hi­la­rin­ci, re­kli – tram­pi­zam je pe­sni­ca glo­bal­nog mon­stru­ma.
Ka­ko god okre­ne, čo­vjek da­nas ne mo­že da iz­bjeg­ne na­let tram­pi­zma u ko­lek­tiv­nu svi­jest. Iz­dvo­je­ne po­je­din­ce ne pi­taj­te ni­šta o tram­pi­zmu da vam se ne osmjeh­nu na pi­ta­nje i zna­ti­že­lju. Za njih je svi­jet „grd­na mje­ša­vi­na“, u ko­jem i tram­pi­zam, i hi­la­ri­zam, i oba­mi­zam ima­ju pu­ne ru­ke po­sla, ali se te po­ja­ve ga­se, jer ne­ma­ju osno­va­nog smi­sla u se­bi. Raz­bi­ja­ju se kao ta­las o gru­bu sti­je­nu. Za te po­je­din­ce, svi­jet ova­kav ka­kav je, po­seb­no ova­kav ka­kav je pred No­vu go­di­nu, ko­ju i na­zi­va­ju „naj­lu­đom no­ći“, ne­do­sto­jan nji­ho­vog sun­ča­nog uma. Oni če­ka­ju da im se vra­ti sun­ce, i da im sta­ne iz­nad gla­ve. Ne­ki­ma od njih, uči­telj je Za­ra­tu­stra, ko­ji je sa­go­rio, ka­žu, ne na ze­mlji, ne­go na ne­bu.
Ali sad je, go­spo­do, za­po­če­la era tram­pi­zma, i tre­ba osta­ti u te­mi i u re­al­no­sti. Tram­pi­zam je ras­tu­rio oba­mi­zam i hi­la­ri­zam. To je gru­ba či­nje­ni­ca na de­mo­krat­skim i slo­bod­nim iz­bo­ri­ma, ali do­stoj­na po­što­va­nja. Tim pri­je, što tram­pi­zam prak­tič­no ni­je imao te­o­rij­ske šan­se pri oba­mi­zmu i hi­la­ri­zmu i he­do­ni­zmu, ko­ji su za­po­sje­li osam­de­set pet od­sto ljuds­ke pa­me­ti, i pro­iz­ve­li to­li­ko hu­ma­ni­stič­ke ne­sre­će, da je ma­lo ko­me mo­gao osta­ti uci­je­lo ner­vni si­stem. Ti ve­li­ki glo­bal­ni maj­sto­ri, na­u­či­li su da pra­ve ljud­ski mo­zak spo­lja. Nji­ma je do­zlo­gr­dio Bog, ko­ji ljud­ski mo­zak i sr­ce po­kre­će taj­nim po­kre­tom iz­nu­tra - e ni­je­su mo­gli vi­še tu ne­kon­tro­li­sa­nu slo­bo­du da pod­ne­su (a ni­je­su pr­vi ko­ji­ma je to za­sme­ta­lo), i ri­je­ši­li su da ta­ko or­ga­ni­zu­ju ži­vot i smi­sao, da se ljud­ski mo­zak i sr­ce po­kre­ću sa­mo spo­lja. Po pla­nu. Po jed­nom pro­mi­šlje­nom ras­po­re­du. Po jed­nom ure­đe­nom pro­ce­su. Po pro­gra­mu ko­me se ne mo­že čo­vjek su­prot­sta­vi­ti, ako ni­je lud.
Mo­že se ukro­ti­ti pa­met, ali ljud­sko lu­di­lo ne mo­že se ukro­ti­ti. To bi mo­gla bi­ti i po­čet­na for­mu­la tram­pi­zma. Do­šlo je ta­ko – od lu­di­la se oče­ku­je ne­što vi­še ne­go od pa­me­ti. Od pa­me­ti, ova­kve ka­kva vla­da svi­je­tom, sa­mo se mo­že oče­ki­va­ti go­re. To i lud vi­di. U lu­di­lu je šan­sa, za čo­vje­ka i čo­vje­čan­stvo po­ra­že­no i uni­že­no svo­jom pa­me­ću. Pod ovom pa­me­ću, ži­vot je do­šao za ni­šta. Čo­vjek se već sti­di čo­vje­ka umo­re­nog ovom glo­bal­nom oba­mi­stič­kom pa­me­ću. Ra­to­vi se vo­de ra­di mi­ra. Ne vo­de se ra­to­vi, ne­go se pro­sto ubi­ja­ju na­ro­di. Ubi­ja se vi­šak na­ro­da na maj­ci ze­mlji, i vi­šak pam­će­nja. Ne­ko je re­kao da su ra­to­vi te­ške hi­gi­jen­ske mje­re. Do­tle smo do­šli - da se ni­šta ne zna šta je šta. To je hi­la­ri-oba­mi­zam, ko­ji je kao pri­rod­nu re­ak­ci­ju pro­iz­veo tram­pi­zam, kao mje­ru sa­mo­od­bra­ne ži­vo­ta. Go­log ži­vo­ta. Go­log zdra­vlja. Go­log sr­ca.
Mi na Bal­ka­nu ima­mo šan­su da sve svjet­ske po­ja­ve vi­di­mo ka­kve je­su. Jer je taj glo­bal­no­am­bi­ci­o­zni svi­jet po­ku­šao, i pri­mi­je­nio sva sred­stva da Bal­kan uči­ni onim što ni­je. Pre­ži­vje­li smo to, i je­dva ži­vi osta­li. Je­dva je ko pre­te­kao. Čo­vjek ne­kad bi­va po­zi­tiv­no is­pro­vo­ci­ran or­ga­ni­zo­va­nom ne­ga­ci­jom. Za­tre­pe­ri u nje­mu Bo­ži­ja iskra. Ko­ja mu na­ja­vi nje­go­vu No­vu go­di­nu, i Nje­gov Bo­žić.(Autor je knji­žev­nik)