Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Ode nam 2016. go­di­na u ne­po­vrat. Do­đe 2017. i do­bro nam do­šla! Ka­kva će bi­ti, za­vi­si­će uglav­nom od nas sa­mih. U sva­koj pro­šloj bi­lo je i sre­će i tu­ge, i uspje­ha i raz­o­ča­re­nja. Uosta­lom, kao i u ži­vo­tu. Go­di­ne i je­su ogle­da­lo na­šeg ži­vo­ta.
Po­sto­ji div­na iz­re­ka – ži­vi da is­pu­niš go­di­ne ži­vo­tom, a ne ži­vot go­di­na­ma. Tre­ba, da­kle, ži­vje­ti u sva­kom tre­nut­ku, bi­ti pre­dan, bi­ti svje­stan smi­sla i du­bi­ne ko­ju ži­vot no­si u se­bi. Ni­je la­ko, i ne mo­že to na­ža­lost sva­ko, ali je to jed­no­stav­no ta­ko!
Mno­go to­ga sam „bi­če­va­la'' u pro­šloj go­di­ni, vje­ru­jem s raz­lo­gom, i dra­go mi je ako sam ba­rem ma­lo uti­ca­la na svi­jest i pod­sta­kla svo­jim za­pa­ža­nji­ma na raz­mi­šlja­nje. Ono o če­mu da­nas že­lim da „pro­zbo­rim'', a sma­tram da je je­dan od glav­nih raz­lo­ga što nam se de­ša­va­ju lo­še stva­ri, bi­lo na lič­nom ili na dru­štve­nom pla­nu, je­ste ne­ra­zu­mi­je­va­nje. Ubi­je­đe­na sam da je ta oso­bi­na re­zul­tat ogrom­ne se­bič­no­sti i ego­i­zma ko­ji pro­sto ha­ra­ju na­šim ži­vo­ti­ma. Ne­ma­ti osje­ćaj za dru­go­ga, ili još go­re ne že­lje­ti da ga imaš, glav­ni je raz­log mno­gih su­ko­ba i onih u na­ma i onih sa okru­že­njem. Tvr­do­gla­vost, is­klju­či­vost i po­vr­šnost bi­li su pod mo­jim „bi­čem'', a oni su ta­ko­đe re­zul­tat ne­ra­zu­mi­je­va­nja. Ono za šta ja ne­mam ra­zu­mi­je­va­nja je­ste ap­so­lut­no od­su­stvo bri­ge za dru­gog čo­vje­ka. A, pri­zna­će­te, da smo to i te ka­ko iz­gu­bi­li. Po­sta­li smo rav­no­du­šni i ne­za­in­te­re­so­va­ni. Pru­ži­ti ne­ko­me bla­gu ri­ječ, sa­slu­ša­ti ga, ču­ti ga i ra­zu­mje­ti, kao da pri­pa­da ne­koj dru­goj pla­ne­ti. Sa­o­sje­ća­ti sa ne­kim, ću­ta­ti sa njim, ra­do­va­ti se nje­go­voj sre­ći, ono je što nam ne­do­sta­je. Svi ne­gdje ju­ri­mo, tak­mi­či­mo se s vre­me­nom, mu­či­mo da­ne, ugnje­ta­va­mo sa­te, jed­no­stav­no ne ra­zu­mi­je­mo su­šti­nu ži­vo­ta. A ona je upra­vo u ra­zu­mi­je­va­nju i do­bro­na­mjer­no­sti pre­ma dru­go­me. Mno­go je lak­še, a mno­gi­ma i is­pla­ti­vi­je okre­nu­ti le­đa i gle­da­ti „svo­ja po­sla''. Se­bič­nost je naj­bo­lji „paj­tos'' ne­ra­zu­mi­je­va­nju. Otu­đi­li smo se jed­ni od dru­gih, osa­mi­li, za­ro­vi­li i za­ro­bi­li u svo­je pr­ći­je bez­du­šno­sti. In­te­res je pre­vla­dao na­šim ži­vo­ti­ma, gu­ra­mo se, lak­ta­mo, ne bi li do­šli do ci­lja. A šta je cilj? No­vac, na­ža­lost. Vri­je­me je no­vac, ka­že iz­re­ka, ko­ju ja ni­kad ni­sam pri­hva­ta­la, jer sma­tram da je vri­je­me – pa­žnja, bri­ga, sa­vjet i bla­ga ri­ječ. Vri­je­me je to­pao po­gled, to­pla du­ša, za­gr­ljaj... Vri­je­me je ra­zu­mi­je­va­nje. Ono nam ni­je da­to na po­zaj­mi­cu. Me­đu­tim, mi upra­vo ži­vi­mo od da­nas do sju­tra i ne uče­stvu­je­mo u ono­me što nam je naj­vred­ni­je, a to je ži­vot. Ne­ra­zu­mi­je­va­nje ključ­nih stva­ri ko­je čo­vje­ka či­ne čo­vje­kom, a to su po­što­va­nje i do­sto­jan­stvo, čak i nji­ho­vo iz­vr­ga­va­nje ru­glu, po­sta­lo je u da­na­šnjem vre­me­nu na­čin i mo­del ži­vo­ta. Što si pri­mi­tiv­ni­ji, dr­ski­ji, ba­ha­ti­ji i agre­siv­ni­ji, to si „vred­ni­ji'' i za­pa­že­ni­ji u dru­štvu. Ta­kvih, na­ža­lost, ima­mo na mno­gim ru­ko­vo­de­ćim mje­sti­ma i u dru­štve­noj i u po­li­tič­koj sfe­ri. Ne slu­ša­mo jed­ni dru­ge, upa­da­mo u ri­ječ, kom­pro­mis za nas ne po­sto­ji. Čo­vjek ko­ji ni­je u sta­nju da ra­zu­mi­je dru­gog ne mo­že ni­ka­da bi­ti pri­ja­telj sa­mom se­bi. Uvi­jek će bi­ti ne­do­re­čen u svo­jim že­lja­ma i hti­je­nji­ma. Uvi­jek će osta­ti us­kra­ćen za div­no osje­ća­nje ple­me­ni­to­sti ko­je se zo­ve ra­zu­mi­je­va­nje. Čo­vjek ko­ji ola­ko osu­đu­je dru­gog ne mo­že ni­kad ni opro­sti­ti, a onaj ko­ji ne pra­šta či­ni ve­li­ki gri­jeh.
Da­kle, za­i­sta bi vri­je­dje­lo ka­da bi se sva­ko od nas za­mi­slio i umje­sto iz­li­za­nih i do­sad­nih no­vo­go­di­šnjih od­lu­ka o mr­ša­vlje­nju itd. do­nio jed­nu mno­go va­žni­ju i vred­ni­ju, a to je da ra­zu­mi­je dru­go­ga. Da se tru­di i da se iz­bo­ri za to. Ubi­je­đe­na sam da bi nam i u emo­tiv­nom i u po­slov­nom smi­slu bi­lo svi­ma mno­go bo­lje. Sve ono ne­ga­tiv­no što nam se de­si­lo u pret­hod­noj go­di­ni mo­ra­mo da sa­gle­da­mo i da iz­vu­če­mo po­u­ku za­što je do­šlo do to­ga. Su­o­či­ti se sa so­bom ni­je la­ko, ali je neo­p­hod­no da bi se ži­vje­lo ona­ko ka­ko je do­stoj­no čo­vje­ku. Vje­ru­jem da je ra­zu­mi­je­va­nje pra­vi na­čin da se to i po­sta­ne i osta­ne.
Za­to, dra­gi mo­ji, sa­slu­šaj­te dru­go­ga, za­gr­li­te ga, ka­ži­te mu bla­gu ri­ječ. Utje­ši­te ga i ohra­bri­te. Uči­ni­te ovu go­di­nu to­pli­jom i sreć­ni­jom. Ja znam da ste me od­lič­no ra­zu­mje­li. I ja, i moj bič. Jer, ne­ra­zu­mi­je­va­nje je kič.
(AUTOR JE PJESNIK)