Dan Re­pu­bli­ke, 29. no­vem­bar, bio je pra­znik u biv­šoj So­ci­ja­li­stič­koj Fe­de­ra­tiv­noj Re­pu­bli­ci Ju­go­sla­vi­ji (SFRJ). Je­dan od naj­ve­ćih pra­zni­ka u ne­ka­da­šnjoj SFRJ, pro­sla­vljan je uz sve­ča­nu tr­pe­zu i dva ne­rad­na da­na. Na taj dan su se otva­ra­le no­ve fa­bri­ke, po­go­ni, pu­te­vi, mo­sto­vi, pro­sla­vlja­li su se svi ve­li­ki us­pje­si rad­nih lju­di ne­ka­da­šnje Ju­go­sla­vi­je. U to vri­je­me Ju­go­sla­vi­ja je bi­la bez uzo­ra i mo­de­la, ali uzor i mo­del svim dr­ža­va­ma u svi­je­tu.
Bjelopoljac Rasim Karahmetović sa nostalgijom se prisjetio nekadašnjeg srećnog života u bivšoj „Titovoj Jugoslaviji“.
– Svi smo bi­li bra­ća, od Tri­gla­va do Đev­đe­li­je. Mo­glo se mir­no, bez ika­kve bo­ja­zni, pu­to­va­ti duž na­še pre­li­je­pe Ju­ge. I iz­van na­ših gra­ni­ca bi­li smo sr­dač­no do­če­ki­va­ni. Bio sam po­no­san što sam Ju­go­slo­ven i ta­kav sam ostao i da­nas – ka­že Ka­rah­me­to­vić.
Nažalost, kako kaže Karahmetović,te nekadašnje vrijednosti su nestale i danas se suočavamo sa borbom za preživljavanje i opstanak.
Po­la­ga­njem vi­jen­ca od stra­ne pred­stav­ni­ka op­štin­skog od­bo­ra SUB­NOR-a na spo­me­nik Pa­lim bor­ci­ma, 29. no­vem­bar je obi­lje­žen i u Bi­je­lom Po­lju. U ime bje­lo­polj­skog SUB­NOR-a Mi­lan Bu­la­to­vić je po­ru­čio da ni­je­su za­bo­ra­vi­li ve­li­ki pra­znik.
U bje­lo­polj­skom ugo­sti­telj­skom objek­tu „Krug“oku­pi­li su po­što­va­o­ci i sled­be­ni­ci te­ko­vi­na NOR-a. Pje­va­le su se pje­sme po­ve­će­ne vi­te­škoj Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­koj bor­bi pro­tiv fa­ši­stič­kog oku­pa­to­ra i dru­gu Ti­tu. Sve­ča­no­sti su pri­su­stvo­va­li pred­stav­ni­ci iz biv­ših ju­go­slo­ven­skih re­pu­bli­ka Sr­bi­je,Hr­vat­ske i BiH. Sve pri­sut­ne je po­seb­no dir­nuo tre­nu­tak ka­da je Da­mjan Dr­ob­njak, uče­nik pe­tog raz­re­da osnov­ne ško­le „Mar­ko Mi­lja­nov“, po­lo­žio pi­o­nir­sku za­kle­tvu.
Mar­ko Per­ko­vić, čel­nik NVO „Ge­ne­ral­ni kon­zu­lat SFRJ” iz Tiv­ta, kaže za “Dan” da je 29. no­vem­bar ro­đen­dan naj­ljep­še dr­ža­ve na svi­je­tu ko­ji su sa ne­str­plje­njem iš­če­ki­va­li svih 24 mi­li­o­na Ju­go­slo­ve­na.
– To je bio pra­znik nad pra­zni­ci­ma. Ima­li su dva ne­rad­na da­na ko­ji su se uvi­jek spa­ja­li. Ni­je to sa­mo zbog ne­rad­nih da­na, već zbog svih uspje­ha ko­ji su se obi­lje­ža­va­li po­vo­dom Da­na Re­pu­bli­ke, otva­ra­nja no­vih fa­bri­ka, po­go­na, pu­te­va, hi­dro­cen­tra­la, sve­ga ono­ga što su bi­li ve­li­ki us­pje­si rad­nih lju­di i Ju­go­sla­vi­je, kao ze­mlje ko­ja je pe­de­se­tih go­di­na ima­la naj­ve­ći pri­vred­ni rast u svi­je­tu. Da­nas to dje­lu­je ne­stvar­no da je Ju­go­sla­vi­ja ima­la du­plo ve­ći pri­vred­ni rast od re­ci­mo Ja­pa­na. Dr­ža­va ko­ja je bi­la bez uzo­ra i mo­de­la, ali uzor i mo­del mno­gi­ma – ka­zao je u iz­ja­vi za „Dan” Pe­rko­vić.
Per­ko­vić ka­že da su da­nas dru­ga vre­me­na ko­ja ni­je­su po mje­ri rad­ni­ka.
– Neo­li­be­ral­na lo­gi­ka uzmi, ot­mi, sju­tra ne po­sto­ji. Ne­ma vi­še so­ci­jal­ne si­gur­no­sti. Ima­mo naj­sku­plje bes­plat­no ško­lo­va­nje, naj­sku­plje bes­plat­no zdrav­stvo na svi­je­tu, ne­ke la­žne na­de se uli­va­ju na­ro­du, čak i stu­den­ti­ma. Iako su im go­vo­ri­li da su Bo­lo­nja i Be­če­lor ono pra­vo, sad je i rek­tor pri­znao da te di­plo­me ne vri­je­de na tr­ži­štu ra­da. Ta­ko smo stvo­ri­li de­se­tak ge­ne­ra­ci­ja, slo­bod­no mo­gu re­ći, za­lud­no fa­kul­tet­ski obra­zo­va­nih lju­di. Ško­lo­va­li smo ih za bi­ro ra­da bez na­de da će ra­di­ti u stru­ci. Ta­ko da su sa­da fa­kul­tet­ski obra­zo­va­ni rad­ni­ci so­ba­ri­ce, spre­ma­či­ce, se­kju­ri­ti... – pri­mje­ću­je Per­ko­vić.
Per­ko­vić sma­tra da se sa­da ra­di ta­ko da bi se udo­vo­lji­lo kri­te­ri­ju­mi­ma stra­nih in­ve­sti­to­ra.
– Od ne­ka­da­šnjih gi­ga­na­ta osta­le su sa­mo opu­sto­še­ne fa­bri­ke i le­di­ne i sve osta­lo što se pre­tva­ra u gra­đe­vin­sko ze­mlji­šte. Tu­rob­na sva­ko­dne­vi­ca i bes­per­spek­tiv­nost ve­li­kog di­je­la gra­đa­na Cr­ne Go­re – ka­zao je Mar­ko Per­ko­vić.
Pri­sje­ća se da je ne­po­no­vlji­vi so­ci­ja­li­stič­ki mo­ral bio pri­su­tan u SFRJ i da su lju­di sa ne­str­plje­njem iš­če­ki­va­li Dan Re­pu­bli­ke.
– Ta­da se pla­ni­ra­lo, a da­nas su ne­ka­da­šnji su­ve­re­ni, go­spo­da­ri svo­jih sud­bi­na, jef­ti­na rad­na sna­ga ko­ja ne mo­že pla­ni­ra­ti ni da­nas za sju­tra, a ka­mo­li za mje­sec. To sve go­vo­ri o so­ci­jal­noj si­gur­no­sti ko­ju je uli­va­la Ju­go­sla­vi­ja. Taj pra­znik je bio pod­sje­ća­nje na isto­rij­ske od­lu­ke dru­gog za­sje­da­nja AV­NOJ-a ko­je su da­nas de­fi­ni­tiv­no evrop­ske vri­jed­no­sti, jer EU funk­ci­o­ni­še na prin­ci­pi­ma SFRJ. Ono što je za nas bi­lo Jaj­ce za njih je da­nas Šen­gen – ob­ja­šnja­va Per­ko­vić.
M.N. - A.D.