Na akut­nom žen­skom odje­lje­nju Spe­ci­jal­ne bol­ni­ce za psi­hi­ja­tri­ju u Ko­to­ru sko­ro dva mje­se­ca bo­ra­vi i 47. go­di­šnja T.L. Pr­vi put je na li­je­če­nju, a do­šla je na­kon sa­o­bra­ćaj­nog ude­sa u ko­jem je za­do­bi­la po­vre­de gla­ve, a kao po­sle­di­ca usli­je­di­li su od­u­zi­ma­nje ti­je­la po de­snoj stra­ni, ne­po­kret­nost, de­pre­si­ja... Na odje­lje­nju di­je­li so­bu sa još dvi­je pa­ci­jent­ki­nje, a po ri­je­či­ma lje­ka­ra-psi­hi­ja­ta­ra, tre­nut­no je nje­no sta­nje do­bro, a de­pre­si­ja „u re­mi­si­ji“. Ona priča da je bila podnijela za­htjev za in­va­lid­sku pen­zi­ju, ali su je od­bi­li. Su­prug joj je bo­le­stan, a o dvo­je dje­ce ko­ja se ško­lu­ju tre­nut­no bri­nu ba­ba i đed.
U iz­vje­šta­ji­ma psi­hi­ja­tra, dr Bran­ke Či­zmo­vić, T.L. su di­jag­no­sti­ko­va­ne smet­nje pod ši­fra­ma F-33 i F-25. Uz odo­bre­nje dr Či­zmo­vić i za­mje­ni­ce di­rek­to­ra, dok­tor­ke Ma­ri­ne Ro­ga­no­vić, raz­go­va­ra­li smo sa T.L., ko­ja je ovog vi­ken­da bo­ra­vi­la sa po­ro­di­com u Pod­go­ri­ci. Pri­je ne­go što je obo­lje­la T.L je vo­di­la zdrav ži­vot, a sa­da je usled bo­rav­ka u bol­nič­koj sre­di­ni, po­če­la da kon­zu­mi­ra ci­ga­re­te.
– Ni­sam pu­šač, ali sa­da je van­red­no sta­nje, ov­dje ne mo­žeš bez ka­fe i ci­ga­re­ta. Bri­ne me ka­ko ću funk­ci­o­ni­sa­ti u vanj­skom svi­je­tu. Usko­ro ću ići na pro­du­že­ni vi­kend ku­ći, da vi­dim ka­ko su će se adap­ti­ra­ti, to je moj dru­gi iz­la­zak iz bol­ni­ce. Kod ku­će imam pro­blem: za­tva­ra­nje u se­be, ne­funk­ci­o­ni­sa­nje sa po­ro­di­com... Ra­ni­je sam is­po­lja­va­la i agre­si­ju, a sa­da je ne­ma – po­sli­je ovih te­ra­pi­ja ona vi­še ni­je pri­sut­na. Ali taj strah i to za­tva­ra­nje ne mo­gu da nad­vla­dam. Na­dam se da će vre­me­nom i to do­ći na svo­je – pri­ča u is­po­vi­je­sti za „Dan” T.L.
Sa­da je u pri­li­ci da ra­di na se­bi i svom zdra­vlju, ali je zbog sve­ga to­ga pre­ki­nu­la pot­pu­no kon­tak­te sa pri­ja­te­lji­ma, po­vu­kla se u se­be. Stre­pi od iz­la­ska iz bol­ni­ce – da li će se adap­ti­ra­ti u vanj­skom svi­je­tu, ho­će li joj lju­di pru­ži­ti ru­ku po­dr­ške. O dvo­je dje­ce ko­ja se još ško­lu­ju sa­da bri­nu ba­ka i đed, a ona stre­pi da će sve oba­ve­ze po nje­nom po­vrat­ku ku­ći po­no­vo pa­sti na nje­na ple­ća. Po stru­ci je tu­ri­zmo­log i bi­la je za­po­sle­na u ne­vla­di­nom sek­to­ru, oba­vlja­la je od­go­vor­ne funk­ci­je, a njen su­prug je ta­ko­đe lo­šeg zdrav­stve­nog sta­nja i ni­je u mo­guć­no­sti da ra­di.
– Izo­lo­va­la sam se i funk­ci­o­ni­šem sa­mo u okvi­ru po­ro­di­ce. Svi ima­ju svoj ri­tam, svo­je pro­ble­me, kre­ta­nje, znam da su tu, ali ne u mje­ri ko­li­ko to ja oče­ku­jem. Ni dje­ca ni su­prug me ne vi­de kao dru­ga­či­ju oso­bu, opet će sve oba­ve­ze fi­zič­ki pa­sti na me­ne, a ja on­da pa­dam skroz. To je pro­blem. Shva­tam da vi­še ne mo­gu da funk­ci­o­ni­šem kao ne­kad i to je ve­li­ko op­te­re­će­nje, jer fi­nan­sij­ski mi ne sto­ji­mo do­bro. Dje­ca te­ško pri­hva­ta­ju mo­je sta­nje, mi­sle da je to pri­vre­me­no, da će to da se ri­je­ši, ali je te­ško, jer me zna­ju kao pot­pu­no dru­ga­či­ju oso­bu – ve­li­ki po­zi­ti­vac, kre­a­tiv­na oso­ba, rad­ni­ca ko­ja po­kre­će na ak­ci­ju, valj­da će da­ti Bog da se opo­ra­vim. Po­treb­no je da te oba­ve­ze pre­ra­spo­di­je­li­mo me­đu­sob­no, da stva­ri dru­ga­či­je ras­po­re­di­mo, pla­šim se da ću pa­sti opet. Ro­di­te­lji su do­sta sta­ri, ži­ve odvo­je­no, ali u ne­kim pe­ri­o­di­ma, ka­da ni­je­sam bi­la u sta­nju da se sta­ram o se­bi, ži­vje­la sam kod njih. Na­dam se da će ovaj vi­kend bi­ti bo­lji u smi­slu na­še ko­mu­ni­ka­ci­je i ra­zu­mi­je­va­nja. Imam se­stru s ko­jom sam se zbli­ži­la, po­seb­no u ovom pe­ri­o­du. Ra­du­je me da je ona svim sr­cem uz me­ne – ob­ja­šnja­va na­ša sa­go­vor­ni­ca.
Sko­ro dvi­je go­di­ne bi­la je ve­za­na za po­ste­lju, ima­la je stra­ho­ve, gu­še­nja, ali ni ona ni nje­na po­ro­di­ca ni­je­su shva­ta­li da je to pro­prat­no sta­nje ude­sa, te su se do­sta ka­sno obra­ti­li za po­moć psi­hi­ja­tru.
– Na­kon ude­sa po­ja­vi­li su se ti­ko­vi (fa­ci­ja­lis) na li­cu, gu­še­nje, strah ko­ji je bio kao cr­ni oblak ko­ji me pri­ti­ska. U pe­ri­o­du kad je mo­ja se­stra za­tra­ži­la po­moć, ci­je­lo mo­je ti­je­lo se tre­slo i ri­je­ši­li su da me ho­spi­ta­li­zu­ju. Me­đu­tim, ni mo­ja po­ro­di­ca ni ja ni­smo bi­li sprem­ni na to. Ta­ko je pro­šlo do­sta vre­me­na, da bi me po­tom smje­sti­li u Nik­ši­ću (bli­že je za po­sje­te), ali ta­mo ni­sam pri­mi­la nje­gu kao ov­dje u Ko­to­ru. Tre­ba­lo je da bu­de ura­đe­na ope­ra­ci­ju he­ma­to­ma ko­ji se na­knad­no po­ja­vio, ali te­ra­pi­ja­ma u Be­o­gra­du to je do­ve­de­no u red, ta­ko da se od­u­sta­lo od ope­ra­ci­je. Ta­da su pre­sta­le i ja­ke gla­vo­bo­lje ko­je sam ima­la, ali pro­blem sa si­nu­si­ma i di­sa­njem imam i da­nas, jer bio je če­o­ni udar i pred­nji dio li­ca mi je sa­bi­jen, te kroz nos imam ma­lu pro­la­znost ki­se­o­ni­ka. I sa­da ka­da je naj­ma­nja pre­hla­da, ne mo­gu da di­šem, kre­ne kr­va­re­nje iz no­sa. Svje­sna sam da mo­ram da se pa­zim vre­men­skih pro­mje­na i vi­ro­za, i na pro­lje­će i je­sen ma­lo po­ja­čam uzi­ma­nje C vi­ta­mi­na – ka­že T.L. Pri­ja­ju joj pa­žnja i te­ra­pi­ja oso­blja u psi­hi­ja­trij­skoj bol­ni­ci.
M.D.Po­po­vić