Po­ro­dič­no na­si­lje, ne­ma­šti­nu i bi­je­du ne rje­ša­va lo­gi­stič­ka po­dr­ška dr­žav­nih in­sti­tu­ci­ja, okru­gli sto na te­le­vi­zi­ji, raz­go­vo­ri sa psi­hi­ja­trom ili an­ti­de­pre­si­vi, već no­vac, od­no­sno mo­žda baš na­dok­na­da za maj­ke, ka­za­la je maj­ka če­tvo­ro dje­ce, žr­tva na­si­lja. U pi­smu ko­je je do­sta­vi­la po­je­di­nim me­di­ji­ma, po­li­tič­kim par­ti­ja­ma i ne­vla­di­nim or­ga­ni­za­ci­ja­ma, maj­ka, ko­ja je že­lje­la da bu­de ano­nom­na, ka­za­la je da je na­kna­da po osno­vu ro­đe­nja dje­ce bi­la iz­laz iz nje­nog pa­kla.
– Ja sam maj­ka če­tvo­ro dje­ce i žr­tva po­ro­dič­nog na­si­lja. Na­da­la sam se da ću ubr­zo iz rad­nog od­no­sa (na­kon 15 go­di­na rad­nog sta­ža kod pri­vat­ni­ka) do­bi­ti na­dok­na­du. To je bio iz­laz iz mog pa­kla. Po­bje­ći od po­ro­dič­nog na­si­lja mo­že sa­mo ne­ko ko je fi­nan­sij­ski ne­za­vi­san, ko ima po­dr­šku po­ro­di­ce (tu se pod­ra­zu­mi­je­va da je po­ro­di­ca u mo­guć­no­sti da po­mog­ne) ili ko ima si­gur­na pri­ma­nja. Ja ne­mam ni­šta od ovo­ga. Na­dok­na­da je bi­la mo­ja na­da – po­ru­či­la je maj­ka.
Ona je do­da­la da iz­nos od 340 eura ni­je ogro­man, ali bi joj obez­bi­je­dio si­gur­nu ki­ri­ju, za krov nad gla­vom.
– Uz ali­men­ta­ci­ju bih mo­gla ko­nač­no bi­ti slo­bod­na i pri­u­šti­ti se­bi mi­ran ži­vot. Ne pi­taj­te me mo­lim vas za ime, sra­mo­ta me je i što pi­šem ovo… Znam da je sle­de­će pi­ta­nje je­sam li se ko­me obra­ti­la za po­moć. Ni­sam, pa čak ni on­da ka­da mi je od udar­ca pu­kla bub­na op­na, a dok­tor­ka mi ja­sno sta­vi­la do zna­nja da se to mo­glo do­go­di­ti je­di­no od udar­ca ili ja­ke de­to­na­ci­je u mo­joj bli­zi­ni. Zna­la sam da mi ni­jed­na in­sti­tu­ci­ja ne mo­že po­mo­ći – po­ža­li­la se ona.
Na­vo­di da sa dje­com ži­vi u sta­nu u sklo­pu po­ro­dič­ne ku­će, ko­ja se vo­di na ime ro­di­te­lja nje­nog mu­ža na­sil­ni­ka.
– Ka­da ga pri­ve­du, pu­sti­će ga na­kon po­di­za­nja op­tu­žni­ce i in­for­ma­tiv­nog raz­go­vo­ra, da­kle za par sa­ti. Pre­su­da će bi­ti uslov­na, a i da ga osu­de na ka­znu za­tvo­ra, ja opet ne bi ima­la gdje da ži­vim sa dje­com – na­vo­di ona.
U pi­smu is­ti­če da ra­di kod pri­vat­ni­ka, do­da­ju­ći da je svi­ma ja­sno ko­li­ko je to ne­si­gur­no i ka­ko la­ko mo­že do­bi­ti ot­kaz.
– Osi­gu­ra­na sam na mi­ni­mal­nu ci­je­nu ra­da sa sred­njom struč­nom spre­mom, osta­tak pla­te pri­mam na ru­ke. Če­sto osta­jem pre­ko­vre­me­no, a po­slo­dav­ca ne in­te­re­su­je što vr­tić ra­di do 17 sa­ti, a u ško­li zvo­ni u 16.25 ča­so­va. Ako ne­ću ja da osta­nem, ima ko ho­će. Ne­za­po­sle­nih je vi­še ne­go do­volj­no. Uko­li­ko pri­ja­vim po­slo­dav­ca in­spek­ci­ji, i tu ću na­i­ći na od­škri­nu­ta vra­ta, bez rje­še­nja. Do­kaz da pri­mam pla­tu na ru­ke ne­mam, ni­ko od ko­le­ga ne­će svje­do­či­ti, jer se bo­ji za svoj po­sao. A to bi zna­či­lo i da ću se te­ško, ili go­to­vo ni­ka­ko, bi­lo gdje dru­go za­po­sli­ti, jer će u mo­joj pre­po­ru­ci sta­ja­ti da sam po­slo­dav­ca pri­ja­vi­la in­spek­ci­ji (ko­ja, us­put bu­di re­če­no, ama baš ni­šta ne mo­že da ura­di, ni­ti rad­ni­ka da za­šti­ti) – is­ta­kla je ona.
Is­ti­če da ne kri­vi ni­ko­ga za ono što joj se de­ša­va, do­da­ju­ći da se na­da da jav­nost shva­ta da ni­je sa­ma i da ima još maj­ki ko­je di­je­le nje­nu sud­bi­nu – ne­ke i go­ru.
– Svje­sna sam da ovo pi­smo ne­će pro­či­ta­ti mno­gi od onih na či­je je adre­se po­sla­to (po­li­tič­ke par­ti­je, Vla­da, ne­vla­di­ne or­ga­ni­za­ci­je, por­ta­li, me­di­ji, is­tak­nu­ti po­je­din­ci…), ali se na­dam da će ga ma­kar ne­ko ob­ja­vi­ti i da će mno­gi­ma bi­ti ja­sni­je zbog če­ga, iz­me­đu osta­log, ne tre­ba uma­nji­ti, a po­seb­no da ne tre­ba uki­nu­ti na­dok­na­de. Ni­su sve maj­ke u ova­kvoj si­tu­a­ci­ji. Po­je­di­ne su (vje­ro­va­li ili ne) pr­vi put od na­dok­na­de ku­pi­le dje­ci čo­ko­la­du, do­nji veš, ča­ra­pe… Pr­vi put su ima­le ma­nji ve­re­sij­ski dug za hra­nu i 20. u mje­se­cu su mo­gle da ga iz­mi­re, i da se opet za­du­že. Vje­ro­vat­no ima i onih ko­ji­ma ova na­dok­na­da ni­je ni bi­la po­treb­na, ali su je uze­le. Jer, od vi­ška nov­ca gla­va ne bo­li, zar ne? Me­đu­tim, za mno­ge od nas ova na­dok­na­da zna­či mno­go – tvr­di ona.
Ka­že da je sa­ma svje­sna da je za­kon ne­gdje dis­kri­mi­na­tor­ski i da je mo­žda po­pu­li­stič­ki.
– Ali isto ta­ko znam da po­ro­dič­no na­si­lje, ne­ma­šti­nu i bi­je­du ne rje­ša­va lo­gi­stič­ka po­dr­ška na­ših in­sti­tu­ci­ja, okru­gli sto na TV, raz­go­vo­ri sa psi­hi­ja­trom, an­ti­de­pre­si­vi, već no­vac. Od­no­sno, mo­žda baš ova na­dok­na­da. Za kraj mo­lim sve one ko­ji su pro­tiv ove na­dok­na­de, one što će da pi­ta­ju šta će­mo sa dru­gim žr­tva­ma na­si­lja ko­je ne mo­gu da pri­me na­dok­na­du, kao i one ko­ji mi­sle da im se ovo ni­kad ne mo­že do­go­di­ti, da ipak pro­ba­ju da se sta­ve u naš po­lo­žaj – za­klju­či­la je ona.
A.O.


Cr­no­gor­ska: Za­kon uki­nu­ti

Slu­čaj oko na­kna­da za maj­ke je po­li­tič­ko žon­gli­ra­nje iz­me­đu vla­sti i opo­zi­ci­je i ne po­sto­ji istin­ska na­mje­ra da se po­mog­ne maj­ka­ma sa tro­je i vi­še dje­ce i ti­me po­bolj­ša pri­rod­ni pri­ra­štaj, oci­je­ni­la je pred­sjed­ni­ca Pro­gram­skog sa­vje­ta Cr­no­gor­ske An­đe­la Iva­no­vić. Ona sma­tra da se ana­li­zom re­ak­ci­ja cr­no­gor­ske jav­no­sti o pr­o­ble­mi­ma ko­ji su za­de­si­li maj­ke, ko­ri­sni­ce na­kna­da, mo­že za­klju­či­ti da su se u Cr­noj Go­ri gra­đa­ni i po­li­tič­ke gru­pa­ci­je ho­mo­ge­ni­zo­va­le i me­đu­sob­no po­dr­ža­le oko ne­če­ga što iza­zi­va lo­še po­sle­di­ce po cje­lo­kup­no dru­štvo.
– Je li „čoj­ski” da su ko­ri­sni­ce na­kna­da i one že­ne ko­je su evi­den­ti­ra­ne kao ne­za­po­sle­ne pet­na­est i vi­še go­di­na? Za­mi­sli­te ap­surd. Za sve to vri­je­me ni­je im po­nu­đen ni­je­dan rad­ni an­ga­žman, a iz­jed­na­če­ne su sa oni­ma ko­je su svo­je pen­zi­je za­ra­di­le – ka­za­la je Iva­no­vi­će­va, po­ru­ču­ju­ći da se Cr­no­gor­ska za­la­že za uki­da­nje ovog za­ko­na.