Pre­veo i pri­re­dio:Slav­ko Šće­pa­no­vić


Čud­no je to što i da­nas po­tom­ci Ljer­mon­ta ži­ve u Ču­hol­mu. Na­rav­no, pje­snik je sa nji­ma u da­le­kom srod­stvu. Za­ni­mlji­vo je to što sam ja u tom gra­di­ću srio mla­dog po­tom­ka lo­ze Ljer­mon­to­vih ko­ji se zvao Mi­ha­il Jur­je­vič Ljer­mon­tov. Bio je stu­dent Ko­strom­skog ko­le­dža, ali je tih da­na bio do­pu­to­vao u Ču­hlom, u po­sje­tu ro­di­te­lji­ma. On mi je is­pri­čao da ga, u po­čet­ku, ka­da je pre­da­vao do­ku­men­ta za upis na Ko­ledž, ni­je­su htje­li pri­mi­ti. Mi­sli­li su da se mla­dić ša­li da je on Mi­ha­il Jur­je­vič Ljer­mon­tov. Mo­rao je to da do­ka­zu­je. On je, kao di­rekt­ni po­to­mak lo­ze Ljer­mon­to­vih bio upi­san u „Po­ko­ljenj­sku knji­gu”. Čak je i po spo­lja­šnjem iz­gle­du li­čio na ve­li­kog ro­đa­ka, sa­mo ni­je pi­sao sti­ho­ve. Ali me­ne, na­rav­no, in­te­re­su­je di­rekt­na li­ni­ja lo­ze Ljer­mon­to­vih ko­ja vo­di ka na­še­mu pje­sni­ku, ta­ko­zva­na „iz­ma­i­lov­ska” li­ni­ja. Pe­tar, je­dan od si­no­va Ge­or­ga Ljer­mon­ta, pro­mi­je­nio je pre­zi­me u Ljer­mon­tov. On je imao dva si­na Jef­ti­hi­ja, ili Ju­ri­ja, i Pe­tra. Na­kon to­ga pri­pad­ni­ci te li­ni­je su svo­jim si­no­vi­ma stal­no da­va­li ime­na Ju­rij ili Pe­tar. Jef­ti­hi­jev sin Ju­rij bio je pra­djed pje­sni­ka. Nje­mu je i pri­pa­lo se­o­ce Iz­ma­i­lo­vo. Ta­mo se ne­ko vri­je­me i na­la­zi­lo ple­mić­ko ima­nje. Ja sam pje­ši­ce ob­i­šao či­tav taj kraj i ni­je­sam na­i­šao ni na šta što bi bi­lo po­ve­za­no sa ljer­mon­tov­skim ime­nom.
Pje­sni­kov đed, Pe­tar Jur­je­vič Ljer­mon­tov, ar­ti­lje­rij­ski po­ruč­nik, ro­đen je u tom istom Iz­ma­i­lo­vu. Ali, što je, ta­ko­đe, in­te­re­sant­no, ta­mo pod Ču­hlo­mom, na Ni­kol­skom ima­nju, ro­đen je 1787. go­di­ne i pje­sni­kov otac Ju­rij Pe­tro­vič. Ko­strom­ski isto­ri­ča­ri pro­na­šli su do­ku­me­nat ko­ji po­tvr­đu­je ro­đe­nje pje­sni­ko­vog oca u Ga­lic­kom okru­gu Ko­strom­ske gu­ber­ni­je. Tek 1791. go­di­ne, pje­sni­kov đed je pro­dao Iz­ma­i­lo­vo, i dru­gu ču­hlom­sku za­mlju, i pre­se­lio se na ku­plje­no ne­ve­li­ko ima­nje Kro­po­to­vo u Je­fre­mov­skom okru­gu Tul­ske gu­ber­ni­je.
Po­od­ra­slog Ju­ri­ja Pe­tro­vi­ča sma­tra­li su već tul­skim ple­mi­ćem i bio je upi­san u ro­do­slov­nu knji­gu ple­mi­ća Tul­ske gu­ber­ni­je. Ko­li­ko je me­ni po­zna­to, ta­mo je 1829. go­di­ne bio upi­san i nje­gov sin Mi­ha­il Jur­je­vič Ljer­mon­tov. Isto­ri­ča­ri tvr­de da je za­fik­si­ran do­kaz o sa­mo jed­nom do­la­sku mla­dog pje­sni­ka u Kro­po­to­vo, i to je na­vra­tio pri­li­kom pu­to­va­nja iz Tar­ha­na u Mo­skvu.
Avaj, ne sa­mo što me­đu ču­hlom­skim i tar­han­skim Ljer­mon­to­vi­ma ni­je bi­lo ve­ze, ne­go ni iz­me­đu pje­sni­ko­vog osi­ro­ma­še­nog oca i ugled­ne bo­ga­te pje­sni­ko­ve ba­be, ni­ka­kve ve­ze go­to­vo ni­je bi­lo.
Me­ni ni­je ja­sno za­što pje­sni­ko­va ba­ba Je­li­sa­ve­ta Alek­se­jev­na Ar­se­ni­je­va, ko­ja je obo­ža­va­la unu­ka, i u sve­mu mu po­vla­đi­va­la, ni­je do­zvo­lja­va­la unu­ku da kon­tak­ti­ra sa ocem. Pa, valj­da je pa­met­na že­na mo­ra­la da shva­ti da je si­nu neo­p­hod­na oče­va, či­sto mu­ška pa­žnja. Osje­tlji­vom dje­ča­ku, ko­ji je ne­kim ču­dom na­sli­je­dio od svo­jih da­le­kih škot­skih pre­da­ka pro­ro­čan­ski dar, bi­lo je kraj­nje neo­p­hod­no kon­tak­ti­ra­nje sa ocem. On je o svo­jim škot­skim ko­ri­je­ni­ma sa­zna­vao vr­lo ma­lo iz slu­čaj­nih i ve­o­ma ri­jet­kih raz­go­vo­ra.
Avaj, ve­li­ki ru­ski pje­snik je ra­stao kao si­ro­če, po­red mno­go slu­gu. On je sa­mo in­tu­i­tiv­no sa­zna­vao to što je tre­ba­lo da sa­zna u mla­dim go­di­na­ma, de­talj­no i po­drob­no. A eto, upra­vo je otac, mo­lim vas, pr­vi pri­mi­je­tio iz­u­zet­ni pje­snič­ki dar svo­ga si­na. U svom za­vje­šta­nju, Ju­rij Pe­tro­vič je, iz­me­đu osta­log, za­pi­sao „... ti si ob­da­ren pa­me­ću i ta­len­tom – ne pot­cje­njuj i ne zlo­u­po­tre­blja­vaj to, ču­vaj se da taj dar ne ko­ri­stiš uza­lud­no, ili štet­no. To je ta­le­nat za či­je ko­ri­šće­nje ćeš mo­ra­ti da po­la­žeš ra­čun Bo­gu! Ti, mi­li moj si­ne, imaš do­bro sr­ce... Za­hva­lju­jem ti, dra­gi moj si­ne, za tvo­ju lju­bav i nje­žnu pa­žnju pre­ma me­ni”.
Uosta­lom, ako on ne bi bio pra­vi otac, ne­go sa­mo „ku­plje­ni” za ba­bin no­vac, što bi nje­mu,po­sli­je smr­ti že­ne, bi­lo sta­lo do tu­đeg dje­te­ta? I za­što bi mu za­vje­štao svo­je ima­nje? Za­što bi pra­tio nje­go­ve stva­ra­lač­ke ko­ra­ke? Uosta­lom, da li bi od­nos pje­sni­ko­ve ba­be pre­ma nje­go­vom ocu, ti­pič­ni od­nos ta­šte i ze­ta, bio ta­kav ako bi to bio „iz­najm­lje­ni” otac, da li bi se ba­ba pre­ma svom unu­ku ta­ko bri­žno od­no­si­la, bri­nu­la se o nje­mu, iz­dr­ža­va­la ga u to­ku či­ta­vog svog ži­vo­ta? Njoj ni­je­su bi­li po­treb­ni ni ko­či­jaš, ni če­čen­ski ot­pad­nik, ni fran­cu­ščić, lju­di iz ni­žih dru­štve­nih slo­je­va, jer bi u tom slu­ča­ju ona bi­la sprem­na da uči­ni sve ra­di Ju­ri­ja Pe­tro­vi­ča.
Pre­ma sje­ća­nji­ma, ko­ja je u pr­voj po­lo­vi­ni 19. vi­je­ka sa­ku­pio čem­bar­ski na­uč­nik Pe­tar Ki­ri­lo­vič Šu­ga­jev, pje­sni­kov otac, Ju­rij Pe­tro­vič Ljer­mon­tov, bio je sred­njeg ra­sta, li­je­po gra­đen i pra­vi lje­po­tan, iz­u­zet­no ga­lan­tan mu­ška­rac. Bio je i do­bar, ali uža­sno pr­gav. Pri­je že­nid­be Ma­ri­jom Mi­haj­lov­nom Ar­se­ni­je­vom, maj­kom pje­sni­ka, pod­nio je ostav­ku na čin pje­ša­dij­skog ka­pe­ta­na. Ju­rij Pe­tro­vič Ljer­mon­tov imao je dvi­je se­stre, ko­je su ži­vje­le u Mo­skvi.
Ve­li­ki po­sjed Ju­ri­ja Pe­tro­vi­ča Ljer­mon­to­va, ro­đe­nog 1787. go­di­ne, Kro­po­to­vo ( u da­na­šnje vri­je­me se­lo Kro­po­to­vo – Ljer­mo­no­vo pri­pa­da Sta­no­vljan­skom re­jo­nu Li­pjec­ke obla­sti), na­la­zi­lo se u su­sjed­stvu sa se­lom Va­si­ljev­skim, ko­je je pri­pa­da­lo po­ro­di­ci Ar­se­ni­je­vih. Ma­ri­ja Mi­haj­lov­na uda­la se za Ju­ri­ja Pe­tro­vi­ča po­sli­je br­zo­ple­te za­lju­blje­no­sti, us­pjev­ši da na­go­vo­ri na pri­sta­nak svo­ju maj­ku. To se do­go­di­lo ne­gdje iz­me­đu Bo­ži­ća i Ve­li­kih po­sta ( od 25. de­cem­bra 1813. do 10. fe­bru­a­ra 1814. go­di­ne).
(Na­sta­vi­će se)