Pre­veo i pri­re­dio: Slav­ko Šće­pa­no­vić


Pje­sni­ko­va maj­ka Ma­ri­ja Mi­haj­lov­na, je­di­no di­je­te bo­ga­tog spa­hi­je Mi­ha­i­la Va­si­lje­vi­ča Ar­sen­je­va i Je­li­sa­ve­te Alek­se­jev­ne Ar­sen­jev­ne, ro­đe­ne Sto­li­pin, ro­đe­na je 1795. go­di­ne. To je bi­lo krh­ko, mu­zič­ki ob­da­re­no stvo­re­nje. Kod ro­đa­ka, na ima­nju Ar­se­ni­je­vih sre­la se sa li­je­pim ofi­ci­rom Ju­ri­jem Ljer­mon­to­vim. Za­lju­bi­la se i ubr­zo se uda­la za nje­ga, bez ob­zi­ra na upo­zo­re­nja maj­ke. Po­sli­je svad­be mla­den­ci su po­če­li da ži­ve u Tar­ha­na­ma, ali bo­le­šlji­va mla­da že­na je ot­pu­to­va­la u Mo­skvu da bi se ta­mo po­ro­di­la. Ta­da joj je bi­lo 19 go­di­na. Na­kon ro­đe­nja dje­te­ta, nor­mal­ni po­ro­dič­ni od­no­si ni­je­su us­po­sta­vlje­ni, tim pri­je što ba­ba no­vo­ro­đen­če­ta ni­po­što ni­je že­lje­la da se zbli­ži sa nje­go­vim ocem, to jest svo­jim ze­tom, a mu­žem svo­je kće­ri. Na­kon tri go­di­ne po ro­đe­nju si­na, Ma­ri­ja Mi­haj­lov­na je umr­la od tu­ber­ku­lo­ze u fe­bru­a­ru 1817. go­di­ne. Sa­hra­nje­na je u Tar­ha­na­ma. Na nad­grob­noj ka­me­noj plo­či je ukle­sa­no: „Pod ovim kam­ne­om le­ži ti­je­lo M.M. Ljer­mon­to­ve, pre­mi­nu­le u su­bo­tu, 24. fe­bra­ra 1817. go­di­ne. Ži­vje­la je 21 go­di­nu, 11 mje­se­ci i 7 da­na.”
Ov­dje će­mo se za­u­sta­vi­ti i pre­ći na raz­ma­tra­nje one pr­lja­ve ver­zi­je ko­ju je, u na­še pro­stač­ko vri­je­me, lan­si­rao ne­ko od ljer­mon­to­lo­ga.
Mi smo uvje­re­ni da je čud­ni i vi­ju­ga­vi put od drev­nih škot­skih gro­fo­va, vi­te­zo­va i bar­da ljer­mon­tov­sku lo­zu, kroz do­bra­no sto­lje­će ču­holm­ske, ru­ske pra­vo­slav­ne isto­ri­je, vo­dio do Kro­po­to­va i da­lje do Tar­ha­na.
Ali pri­je ne­go što pro­du­ži­mo raz­ma­tra­nje slav­ne isto­ri­je slo­ven­sko – kelt­ske lo­ze, od­ba­ci­će­mo pa­skvi­le na­ših do­ma­ćih, pri­mi­tiv­nih pro­sta­ka. Me­ni ni­je­su stra­šni ni Je­vre­ji, ni Če­čen­ci, ni Fran­cu­zi, ni kme­to­vi, svi su lju­di na ze­mlji po­treb­ni i ko­ri­sni. Ali ta­kav mla­di ge­nij, kao što je Mi­ha­il Ljer­mon­tov, ni­je se mo­gao po­ja­vi­ti sam po se­bi, bez drev­nih ko­ri­je­na. Ni­jed­na od iz­mi­šlje­nih ver­zi­ja se ne mo­že od­no­si­ti na is­po­lje­nu ge­ni­jal­nost.
Avaj, Mi­ha­il Ljer­mon­tov je i u to­ku ži­vo­ta, i po­sli­je smr­ti, i u car­sko, i u so­vjet­sko, i po­seb­no u da­na­šnje vri­je­me, naj­vi­še od svih na­ših ge­ni­ja bio pod­vrg­nut na­pa­di­ma. Is­postvlja se da je pje­snik bio „po­go­dan” za stva­ra­nje naj­ra­zno­vr­sni­jih splet­ki i fan­ta­zi­ja.
Za­di­vlju­ju­će je što su te splet­ke pro­pa­gi­ra­li i lan­si­ra­li ma­nje-vi­še po­zna­ti ljer­mo­to­lo­zi. U stva­ri, to su pra­vi le­ši­na­ri! Re­klo bi im se: ako ne vo­li­te nje­ga, ako ste ga omr­znu­li, oda­be­ri­te dru­ge, va­ma bli­ski­je i po­god­ni­je pi­sce, i nji­ma se ba­vi­te. Za­što je pred­sjed­nik Ljer­mon­tov­skog ko­mi­te­ta Sa­ve­za pi­sa­ca Ru­si­je V.A. Za­ha­rov u sa­da­šnje vri­je­me na­ših pro­mje­na, ob­ja­vio čla­nak još jed­nog po­zna­tog ljer­mon­to­lo­ga V.A. Ma­nuj­lo­va pod na­slo­vom „Da li je Ljer­mo­tov Ljer­mon­tov?” ko­ji je Ma­nuj­lov na­pi­sao još 1973. go­di­ne? Da li u ci­lju svr­ga­va­nja ge­ni­ja sa pi­je­da­sta­la? Ili ra­di svo­je skan­da­lo­zne smr­dlji­ve sla­ve?(Na­sta­vi­će se)


Ša­la ili mi­sti­fi­ka­ci­ja

Ja ni­je­sam spre­man da oprav­da­vam ni Ma­nuj­lo­va, ko­ji je, go­vo­ri­lo se, do sa­me smr­ti, 1987. go­di­ne, skri­vao taj član­čić u svom pi­sa­ćem sto­lu. Na­pi­sao je to, zna­či že­lio je da se, ma­kar po­taj­no, po­ru­ga nad svo­jim ido­lom. Da li je to, mo­žda, ša­la ili mi­stif­ka­ci­ja? A da li, uop­šte, u to­me ima jed­no­stav­nog is­tra­ži­vač­kog du­ha istin­ske in­tu­i­ci­je istin­skog na­uč­ni­ka? Ma­nuj­lov je, to­bo­že, mo­rao u sep­tem­bru 1936. go­di­ne, da pre­gle­da i ocje­nju­je ne­pi­sme­ne sa­sta­ve uče­ni­ka iz Tar­ha­na, ne­kog A. Aba­ku­mo­va, ko­ji je sa­ku­pio sve baj­ke sta­ri­ca o ta­jan­stve­noj lju­ba­vi se­dam­na­e­sto­go­di­šnje ari­sto­krat­ske dje­voj­ke Ma­ri­je Ar­sen­je­ve i kmet­skog ko­či­ja­ša nje­ne maj­ke. Od ko­či­ja­ša je, eto, mla­da le­di i „za­ni­je­la”, a ba­ba, da bi pri­kri­la gri­jeh kćer­ke, na­šla si­ro­ma­šnog ple­mi­ća Ju­ri­ja Pe­tro­vi­ča Ljer­mon­to­va, i za so­lid­nu su­mu ga na­go­vo­ri­la da uzme za že­nu nje­nu raz­vrat­nu kćer­ku. Mo­žda je 1936. go­di­ne ne­ko­me od lo­kal­nih či­nov­ni­ka za­tre­ba­lo da iz­mi­sle na­rod­no po­ri­je­klo ve­li­kog pje­sni­ka i da ga uda­lje od ne­ka­kvih ta­mo škot­skih ko­ri­je­na, ali vi­so­ko ru­sko ru­ko­vod­stvo tu ver­zi­ju jav­no ni­je po­dr­ža­lo. Raz­vrat mla­de dje­vi­ce u sta­ljin­sko vri­je­me se ni­je na­ro­či­to po­zdra­vlja­lo. Sve osta­lo je pot­pu­na be­smi­sli­ca.