Pre­veo i pri­re­dio:Slav­ko Šće­pa­no­vić


– Sve je to ma­slo one pje­sni­ko­ve ba­be – pla­kao je Ira­klij – sa­zna­la je da se­dam­na­e­stog­di­šnja kćer­ka če­ka be­bu i vra­ti­la je iz Če­če­ni­je! Ka­ko ja mr­zim vas Če­čen­ce! Ja sam dvi­je go­di­ne ra­stao bez oca kri­vi­com va­šeg na­ro­da. A sad ste mi, evo, i mog Ljer­mon­to­va uze­li!
Ali na ras­pi­tiv­nje tog fi­lo­lo­ga ( Ibra­hi­ma Ali­ro­je­va) re­kao je sa­mo: „Ja znam taj­nu ro­đe­nja Ljer­mon­to­va, ali ni­kad o to­me ni­šta ne­ću na­pi­sa­ti!..“
Mo­žda bi tre­ba­lo su­o­či­ti Va­hi­do­vu i Du­da­ko­va, pa ne­ka se me­đu so­bom raz­ja­sne što je ko­me ka­zao An­dro­ni­kov. Isto­vre­me­no, ne­ka se sek­met­ski ko­či­jaš Za­ha­rov i svi osta­li lju­bi­te­lji do­ko­nih splet­ki me­đu so­bom raz­ja­sne. I gdje su bi­li svi nje­go­vi oče­vi kad je pje­snik po­stao ču­ven? Po­red to­ga, uz svu lju­bav pre­ma Kav­ka­zu i pla­ni­na­ma, pje­sni­ka je uvi­jek ne­što vu­klo ka rod­nom Sje­ve­ru.
O Ljer­mon­to­vlje­voj pro­zi i po­e­zi­ji već od 1830. go­di­ne pi­sa­le su sve no­vi­ne, svi Bje­lin­ski, Bul­ga­ri­ni, Go­go­lji. Pa već bi do­pr­li do svog sin­či­ća i Fran­cuz, i ko­či­jaš, i još ne­ko, tim pri­je ako bi on bio plo­dom strast­ne lju­ba­vi čo­vje­ka iz ni­žeg sta­le­ža i mla­de ple­mić­ke da­me...
Kao što je uobi­ča­je­no u slič­nim slu­ča­je­vi­ma, ba­ve­ći se raz­ob­li­ča­va­njem Ljer­mon­to­va i nje­go­ve bi­o­gra­fi­je, Za­ha­rov se ni­je za­u­sta­vio na pi­ta­nju ne­za­ko­ni­tog ro­đe­nja dje­te­ta. Da­lje su se ši­ri­le po­hva­le ubi­ci Mar­ti­no­vu, ve­li­ča­nje nje­go­ve po­e­zi­je, uvje­ra­va­nja o uža­snom ka­rak­te­ru Ljer­mon­to­va. Čak su se jed­nom po­ja­vi­li ne­ka­kvi lje­ka­ri iz­let­ni­ci, ko­ji su po­sje­ti­li Tar­ha­ne, i na osno­vu por­tre­ta usta­no­vi­li da ja Ljer­mon­tov bio ra­hi­ti­čan, što su sa­op­šti­li Za­ha­ro­vu. Po­dr­ža­va­ju­ći put sum­nji­vih sen­za­ci­ja, taj la­žni na­uč­nik je pri­hva­tao sva­ka­kve i naj­ne­vje­ro­vat­ni­je iz­mi­šljo­ti­ne. Pla­šim se da će ubr­zo pro­gla­si­ti pla­gi­ja­tom Ljer­mon­to­vlje­ve sti­ho­ve. Upra­vo ta­ko: „Opre­zno, u pi­ta­nju je sen­za­ci­ja!“
Ta­kav la­žni čla­nak o ljer­mon­to­lo­gi­ji ob­ja­vio je V.A. Ma­nuj­lov. Šte­ta što se i sam na­uč­nik za­ba­vljao pri­vlač­nim ver­zi­ja­ma. Sa­mo oda­kle u si­na kmet­skog ko­či­ja­ša ta­kva svjet­ska sla­va, ot­ku­da ta­kva lju­bav pre­ma pla­ni­na­ma, ot­ku­da mit­sko pro­ni­ca­nje u du­bi­nu du­ha? Još 1936. go­di­ne su se ši­ri­le ta­kve rad­nič­ko – se­ljač­ke ver­zi­je. Svi­njar i čo­ban su stva­ra­li no­ve ver­zi­je. Ma­da je, u tim po­sli­je­rat­nim go­di­na­ma, Ser­gej Je­se­njin pri­zna­vao da su i on i Ni­ko­laj Klju­jev iz obra­zo­va­ni­jeg se­ljač­kog slo­ja. Kao, pri­ka­zu­je­mo se kao obič­ni se­lja­ci, a , u stva­ri, po­ti­če­mo od lju­di iz knji­žev­no obra­zo­va­nih kru­go­va. Ta­ko je, u stva­ri, i bi­lo.
„Te­be je svi­jet osu­dio...“ pi­sao je svom ocu Mi­ha­il Ljer­mon­tov kao da je znao ko je nje­gov pra­vi otac. Ko­ga je „svi­jet osu­dio“ – ne­sta­log če­čen­skog ot­pad­ni­ka, fran­cu­skog lje­ka­ra, ili kmet­skog ko­či­ja­ša? A ti lju­di ni­je­su in­te­re­so­va­li svi­jet. Ne. Svi­jet je osu­dio osi­ro­ma­še­nog ple­mi­ća Ju­ri­ja Pe­tro­vi­ča Ljer­mo­to­va... Uosta­lom, što se vi­še oče­va po­ja­vi, to će si­tu­a­ci­ja bi­ti be­smi­sle­ni­ja.
Ja ne bih o ovo­me pi­sao, da ni­je­sam se­bi po­sta­vio cilj. da shva­tim iz­vo­re drev­ne lo­ze ko­ja je Ru­si­ji da­la ve­li­kog ru­skog ge­ni­ja. I za­to što se na­dam da će, u okvi­ru obi­lje­ža­va­nja dvje­sta go­di­na od ro­đe­nja ge­ni­ja, naj­od­go­vor­ni­ji lju­di za kul­tu­ru na­še ze­mlje, pri­ti­snu­ti te­re­tom svih tih pu­kih iz­mi­šljo­ti­na i na­ga­đa­nja, ivr­ši­ti naj­pre­ci­zni­ju i naj­tač­ni­ju ge­net­sku eks­per­ti­zu. I ne tre­ba ni­ko­ga upu­ći­va­ti u Škot­sku, ka drev­nim pre­ci­ma pje­sni­ka, jer po­sto­ji otac, po­sto­je nje­go­ve stva­ri , po­sto­je i sa­da oče­vi ro­đa­ci, i eto, po­vje­ruj­te ljer­mntov­skim stva­ri­ma, nje­go­voj ljer­mon­tov­skoj kr­lji, či­ji su tra­go­vi osta­li na odje­ći u ko­joj je po­gi­nuo.
Vri­je­me je da se ljer­mon­to­lo­zii na­đu u Ču­hlo­mu i Ga­li­ču, u Avra­mi­je­vom Go­ro­dec­kom ma­na­sti­ru. Da po­di­šu va­zduh ru­skih Ljer­mon­to­vih. Tim pri­je što je u Ma­na­sti­ru sa­hra­njen, ne sa­mo pr­vi Ljer­mon­tov, ne­go i dru­gi po­tom­ci Ljer­mon­to­vih. Sa­da već aso­ci­ja­ci­jom „Ljer­mon­tov­sko na­slje­đe“ kao sje­ća­nje u ma­na­sti­ru sa­hra­nje­nih pre­da­ka, po­sta­vlje­na je spo­men plo­ča. Ta­mo se mo­gu­će i po­mo­li­ti za ve­li­kog ru­skog pje­sni­ka, sje­ti­ti se nje­go­vih vje­či­tih sti­ho­va:

Jed­nu čud­nu mo­li­tvu
Stal­no na­pa­met go­vo­rim...

Ne­bom u po­noć An­đeo le­ti
I ti­ho on pje­smu pje­va...

Noć ti­ha. Pu­sti­nja slu­ša Bo­ga...

K R A J