PRI­RE­DIO:MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Od ju­na 1945. Ze­malj­skoj ko­mi­si­ji za vjer­ska pi­ta­nja NR Sr­bi­je sti­za­le su broj­ne žal­be od Pa­tri­jar­šij­skog uprav­nog od­bo­ra i Sve­tog ar­hi­je­rej­skog si­no­da SPC „da po­je­di­ni mje­sni na­rod­ni od­bo­ri sa­mo­vla­sno od­u­zi­ma­ju cr­kve­nu imo­vi­nu, po­kret­nu i ne­po­kret­nu, smje­nju­ju upra­ve po­je­di­nih ma­na­sti­ra po­sta­vlja­ju­ći svo­je upra­ve ili ko­me­sa­re, u cr­kve­nim zgra­da­ma pri­pre­ma­ju pro­sto­ri­je za bol­ni­ce, škol­ske kur­se­ve i slič­no na te­ret ma­na­sti­ra, ze­mlju ko­ja je vla­sni­štvo cr­kve di­je­le se­lja­ci­ma po svom na­ho­đe­nju, oda­bi­ra­ju­ći za ovo naj­bo­lje kom­plek­se“. Na­ve­de­ne mje­re su spro­vo­đe­ne bez za­kon­skih ovla­šće­nja pri­je do­no­še­nja za­ko­na o agrar­noj re­for­mi, sa­mo­volj­no ili po na­red­ba­ma okru­žnih i sre­skih na­rod­nih od­bo­ra, a bez spo­ra­zu­ma sa cr­kve­nim vla­sti­ma i ma­na­stir­skim upra­va­ma. Žal­be na ova­kve po­stup­ke osta­ja­le su bez re­zul­ta­ta i naj­če­šće bez ika­kvog od­go­vo­ra.
Ze­malj­ska ko­mi­si­ja Sr­bi­je na če­lu sa pro­tom Mi­la­nom D. Smi­lja­ni­ćem zah­ti­je­va­la je kod uprav­nih vla­sti da se jed­nom op­štom na­red­bom skre­ne pa­žnja svim mje­snim na­rod­nim od­bo­ri­ma da ova­kva po­stu­pa­nja spri­je­če, a po­či­nje­ne gre­ške is­pra­ve. Ko­mi­si­ja je Mi­ni­star­stvu za agrar­nu re­for­mu i ko­lo­ni­za­ci­ju do­sta­vi­la čak 15 mol­bi Pa­tri­jar­šij­skog uprav­nog od­bo­ra sa mol­ba­ma da mi­ni­star­stvo iz­da na­re­đe­nje svim pod­ruč­nim or­ga­ni­ma vla­sti da pre­sta­nu sa sa­mo­vla­snim po­stu­pa­nji­ma, da se od­u­ze­ta cr­kve­na imo­vi­na po­vra­ti nji­ho­vim vla­sni­ci­ma, a uko­li­ko to ni­je mo­gu­će (po­tro­še­na imo­vi­na) da im se da od­šte­ta. Cr­kva je sma­tra­la da dok se pre­ma za­ko­nu o agrar­noj re­for­mi nad­le­žni or­ga­ni ne iz­vr­še re­for­mu, SPC je vla­snik svo­je imo­vi­ne i ima za­kon­sko pra­vo da od na­rod­nih vla­sti tra­ži za­šti­tu. Me­đu­tim, sve mol­be i za­htje­vi osta­ja­li su bez re­zul­ta­ta. Cr­kvu ni­je imao ko da za­šti­ti.
Ne­pra­vi­lan od­nos vla­sti pre­ma cr­kve­noj imo­vi­ni na­sta­vljen je i u na­red­nim go­di­na­ma po­sli­je do­no­še­nja za­ko­na o agrar­noj re­for­mi. Loš od­nos je na­ro­či­to iz­ra­žen u po­ja­vi od­u­zi­ma­nja pa­ro­hij­skih zgra­da i ise­lja­va­nja iz njih mje­snih pa­ro­ha što da­lje od pa­ro­hij­skog sje­di­šta, pa u ne­kim slu­ča­je­vi­ma i u dru­ga mje­sta van pa­ro­hi­ja. Ni­je­su bi­li ri­jet­ki slu­ča­je­vi i ru­še­nja po­je­di­nih cr­ka­va iako se u nji­ma vr­ši­la bo­ži­ja slu­žba. Pri­sut­ne su bi­le i pro­va­le u cr­kve i ma­na­sti­re ne­po­zna­tih li­ca, ka­ko u ur­gen­ci­ja­ma na­vo­di pro­ta M. Smi­lja­nić „ne ra­di kra­đe ne­go ra­di skr­na­vlje­nja hra­mo­va, cr­kve­nih stva­ri i dru­gih dra­go­cje­no­sti u hra­mu ko­ji pred­sta­vlja­ju sve­ti­nju za vjer­ni­ke“ Ova­kve po­stup­ke sve­šte­ni­ci i na­rod na­zi­va­li su var­va­ri­zmom za­šta su do­dat­no zlo­sta­vlja­ni. U ova­kvom po­stu­pa­nju cr­kve­ne vla­sti i na­rod vi­dje­li su ga­že­nje usta­vom za­jem­če­nog na­če­la slo­bo­de vje­ro­i­spo­vi­je­sti.
Po­seb­no ne­pra­vi­lan od­nos lo­kal­nih vla­sti bio je pre­ma cr­kve­noj imo­vi­ni, kao da cr­kvi ni­je bi­la usta­vom i za­ko­nom za­jem­če­na pri­vat­na svo­ji­na. Ne­ke mje­sne vla­sti su u to­ku ak­ci­je po­di­za­nja za­dru­žnih do­mo­va 1948. g. bez do­go­vo­ra i odo­bre­nja cr­kve­nih vla­sti za­u­zi­ma­le i pri­sva­ja­le cr­kve­nu imo­vi­nu, ru­ši­li pa­ro­hij­ske do­mo­ve, a ma­te­ri­ja­le od tih do­mo­va i u ra­tu dje­li­mič­no ošte­će­nih ili pot­pu­no sru­še­nih cr­ka­va i ma­na­sti­ra od­vo­zi­li za po­di­za­nje za­dru­žnih do­mo­va. Još u po­čet­ku ovog be­za­ko­nja Ze­malj­ska ko­mi­si­ja za vjer­ska pi­ta­nja Sr­bi­je zah­ti­je­va­la je od Ze­malj­ske upra­ve za iz­grad­nju za­dru­žnih obje­ka­ta da ob­u­sta­vi ove rad­nje, jer je cr­kva­ma i ma­na­sti­ri­ma, po za­ko­nu o agrar­noj re­for­mi, već od­u­ze­ta imo­vi­na, te da je ono što je osta­lo po­treb­no za nji­ho­vo iz­dr­ža­va­nje. Ne mo­že se re­ći da su ova na­sto­ja­nja ko­mi­si­je ima­la uti­ca­ja . Zbog to­ga je Ko­mi­si­ja za vjer­ska pi­ta­nja mo­ra­la tra­ži­ti po­sre­do­va­nje Pred­sjed­ni­štva Vla­de NR Sr­bi­je, od­no­sno nje­go­vog Se­kre­ta­ri­ja­ta za za­ko­no­dav­stvo i lo­kal­nu sa­mo­u­pra­vu, da bi se za­šti­ti­lo ono što se mo­glo za­šti­ti­ti.
Neo­d­go­va­ra­ju­ći od­nos mje­snih vla­sti pre­ma cr­kvi, po­seb­no se ogle­dao u za­u­zi­ma­nju i pre­tva­ra­nju po­je­di­nih pa­ro­hij­skih do­mo­va, cr­ka­va i ma­na­sti­ra u ma­ga­ci­ne. Na­kon od­re­đe­nog vre­me­na i in­ter­ven­ci­ja vi­ših cr­kve­nih vla­sti ovi objek­ti vra­će­ni su svo­joj na­me­ni. Ta­kvih pri­mje­ra bi­lo je i na te­ri­to­ri­ji da­na­šnje Mi­le­šev­ske epar­hi­je.
Pod udar za­ko­na o agrar­noj re­for­mi iz 1946. do­šla su ma­na­stir­ska i cr­kve­na ima­nja i imo­vi­na. Na­kon raz­ma­tra­nja ovog pi­ta­nja i pred­lo­ga nad­le­žnih or­ga­na i mi­šlje­nja Mi­ni­star­stva pro­svje­te NR Sr­bi­je o zna­ča­ju vjer­skih usta­no­va, cr­ka­va, ma­na­sti­ra i cr­kve­nih vla­sti od 14. ja­nu­a­ra 1946. g. mi­ni­star agrar­ne re­for­me i ko­lo­ni­za­ci­je Sr­bi­je, Jo­van Ve­se­li­nov do­nio je re­še­nje br. 1019 od 19. fe­bru­a­ra 1946. ko­jim je raz­vr­stao cr­kve­ne in­sti­tu­ci­je u če­ti­ri gru­pe i od­re­dio po­vr­ši­nu ze­mlji­šta i šu­me ko­je je tre­ba­lo da im se osta­vi, kao mi­ni­mum po­sje­da:
1) Srp­skoj pra­vo­slav­noj pa­tri­jar­ši­ji i ma­na­sti­ri­ma: Stu­de­ni­ci, Ži­či, Mi­le­še­vi, cr­kvi pa­tri­jar­ši­je u Pe­ći, De­ča­ni­ma, So­po­ća­ni­ma, Gra­ča­ni­ci, Ra­va­ni­ci, Ma­na­si­ji i Lju­bo­sti­nji da se osta­vi po 30 hek­ta­ra ob­ra­di­vog ze­mlji­šta i po 30 hek­ta­ra šu­me uko­li­ko je ima­ju.
(NA­STA­VI­ĆE SE)