Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Kad je u je­sen 1934. go­di­ne u Be­o­gra­du već uve­li­ko pri­pre­ma­na ce­re­mo­ni­ja sve­ča­nog pu­šta­nja u sa­o­bra­ćaj no­vo­i­zgra­đe­nog mo­sta na Sa­vi, naj­zna­čaj­ni­je ću­pri­je iz­me­đu Evro­pe i Za­pad­nog Bal­ka­na, na jed­noj, i is­to­ka, na dru­goj stra­ni, u Mar­se­lju je 9. ok­to­bra, ka­ko je ne­ko ka­sni­je re­kao, od­jek­nuo taj pr­vi pu­canj Dru­gog svjet­skog ra­ta i osu­je­tio kra­lja Alek­san­dra Pr­vog Ka­ra­đor­đe­vi­ća, da pr­vi pre­đe pre­ko tog mo­sta.
Most je, ipak, dva mje­se­ca ka­sni­je, 16. de­cem­bra, sve­ča­no pu­stio u sa­o­bra­ćaj kra­ljev­ski na­mje­snik, prnc Pa­vle Ka­ra­đor­đe­vić, a čast da pr­va pre­đe pre­ko mo­sta pri­pa­la je ko­njič­koj je­di­ni­ci kra­lje­ve gar­de. Njih se­dam sto­ti­na, u bes­pre­kor­nom pa­rad­nom po­ret­ku, pro­ja­ha­lo je pre­ko mo­sta, što je, na­rav­no, bi­la i svo­je­vr­sna, još jed­na u ni­zu pro­vje­ra nje­go­ve no­si­vo­sti, ko­ja je po­tvr­đe­na če­ti­ri da­na ra­ni­je ka­da je de­se­tak te­ških ka­mi­o­na-ci­ster­ni grad­ske upra­ve, pod pu­nim uto­va­rom, vi­še pu­ta pro­kr­sta­ri­lo pre­ko mo­sta. Po­tom je pre­ko mo­sta kre­nu­la i ša­ro­li­ka ri­je­ka lju­di, a hro­ni­ča­ri su za­bi­lje­ži­li da je tog da­na pre­ko ovog mo­sta Sa­vu pre­šlo naj­ma­nje 150.000 Be­o­gra­đa­na i nji­ho­vih go­sti­ju.
Most je, da­ka­ko, do­bio ime kra­lja Alek­san­dra, ali ni­je is­pu­nje­na i jed­na nje­go­va pred­smrt­na že­lja.
Kralj Alek­san­dar je, na­i­me, u na­mje­ri da uljep­ša ču­de­snu gra­đe­vi­nu ko­ja je, spa­ja­ju­ći dvi­je oba­le Sa­ve, u stva­ri spa­ja dva svi­je­ta, a u du­hu svo­jih uje­di­ni­telj­skih, ju­go­slo­ven­skih opre­dje­lje­nja, na­mje­ra­vao da ga ukra­si i uljep­ša sa če­ti­ri mo­nu­men­tal­ne skulp­tu­re ko­nja­ni­ka, po dvi­ja na obje oba­le, ko­ji bi sta­ja­li na 22 me­tra vi­so­kim pi­lo­ni­ma.
U po­moć je, na­rav­no, i ovog pu­ta po­zvao „svog“ va­ja­ra, ve­li­kog pri­ja­te­lja Iva­na Me­štro­vi­ća, ko­ji je, sva­ka­ko u do­go­vo­ru sa kra­ljem, pred­lo­žio da na de­snoj oba­li sto­je skulp­tu­re ca­ra Du­ša­na i kra­lja To­mi­sla­va, a na li­je­voj kra­lja Tvrt­ka i kra­lja Pe­tra Pr­vog Ka­ra­đor­đe­vi­ća (ne­ko je iz­ra­ču­nao da bi vi­si­na tih spo­me­ni­ka u od­no­su na ri­je­ku bi­la oko 45 me­ta­ra, ko­li­ko je, re­ci­mo, vi­so­ka i ču­ve­na pa­la­ta „Al­ba­ni­ja“ u cen­tru Be­o­gra­da).
Po­što je kralj Alek­san­dar po­gi­nuo, po­gi­nu­la je i ta ide­ja, jer su dru­gi va­ja­ri i dru­gi lju­di od du­ha i umjet­no­sti pro­ci­je­ni­li da je to pre­skup i neo­d­go­va­ra­ju­ći ukras za ova­kvu gra­đe­vi­nu, a bi­lo je, po pri­li­ci, i onih ko­ji­ma se ni­je do­pa­dao ni „sa­stav“ ve­li­ka­na ko­ji­ma se u Be­o­gra­du di­žu ta­kvi spo­me­ni­ci.
Most je, na­ža­lost, slu­žio sa­mo šest i po go­di­na, a on­da ga je, kao i cio svi­jet, sti­glo pro­klet­stvo Dru­gog svjet­skog ra­ta – kao i lju­di, kao i to­li­ke dru­ge zna­me­ni­te tvo­re­vi­ne ljud­ske ru­ke i du­ha, po­di­je­lio je sud­bi­nu ko­ju je svi­ma do­ni­je­la naj­stra­šni­ja rat­na ka­ta­kli­zma u isto­ri­ji čo­vje­čan­stva.
Po­ku­ša­va­ju­ći da osu­je­te na­pre­do­va­nje nje­mač­ke osva­jač­ke ar­ma­de i njen ne­sme­ta­ni ula­zak u Be­o­grad, mi­ne­ri Ju­go­slo­ven­ske voj­ske su u no­ći iz­me­đu 11. i 12. apri­la 1941. go­di­ne, di­gli most u va­zduh. Uči­ni­li su to, na­ža­lost, na br­zu ru­ku, u pa­ni­ci i op­štem ra­su­lu i me­te­žu, što je za po­sle­di­cu ima­lo još jed­nu ve­li­ku tra­ge­di­ju o ko­joj se ve­o­ma ma­lo zna: most je sru­šen u tre­nut­ku kad je is­pod nje­ga pro­la­zio brod „Ta­na­sko Ra­jić“ ko­ji je žu­rio ka Ostru­žni­ci. Na nje­mu je bi­lo 110 lju­di, od ko­jih je če­lič­na gr­do­si­ja mo­sta na dno Sa­ve, u smrt, od­ni­je­la njih 95!
Sju­tra: NjEM­CI PO­NO­VO
PRE­BRO­DI­LI SA­VU