Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Tih ok­to­bar­skih da­na 1944. go­di­ne, Mi­la­din Za­rić, ta­da pe­de­set­pe­to­go­di­šnji uči­telj, ro­dom iz se­la Se­ča Re­ka kod Ko­sje­ri­ća, pom­no je iz jed­nog, ko­li­ko to­li­ko bez­bjed­nog iz­bje­glič­kog sklo­ni­šta u obli­žnjoj Ka­ra­đor­đe­voj uli­ci neo­pa­že­no po­sma­trao ka­ko nje­mač­ki voj­ni­ci užur­ba­no po­sta­vlja­ju eks­plo­ziv i pri­pre­ma­ju mi­ni­ra­nje mo­sta na Sa­vi, ko­ji su sa­mi iz­gra­di­li dvi­je i po go­di­ne ra­ni­je.
Pre­ka­lje­ni rat­nik, či­ja su se tri si­na u tom ča­su bo­ri­la pod par­ti­zan­skom za­sta­vom, re­zer­vni ofi­cir iz Bal­kan­skih i Pr­vog svjet­skog ra­ta, ko­ji se pro­sla­vio ka­da je de­mi­ni­rao i spa­sio od ru­še­nja most na ri­je­ci Šem­ni­ci kod Bi­to­lja, je­dan od onih ko­ji je pre­ži­vio gol­go­tu po­vla­če­nja srp­ske voj­ske i na­ro­da pre­ko al­ban­skih i cr­no­gor­skih pro­kle­ti­ja ka ja­dran­skoj oba­li, do­bro je znao šta to zna­či – da Njem­ci osje­ća­ju sko­ri kraj, da se bli­ži čas kad će mo­ra­ti da bje­že iz Be­o­gra­da i da na­mje­ra­va­ju da za so­bom po­ru­še mo­sto­ve i pu­te­ve i ta­ko uspo­re na­di­ra­nje oslo­bo­di­la­ca.
Za­o­ku­pljen mi­sli­ma ka­ko da osu­je­ti di­ver­zi­ju i spa­si most, do­če­kao je 20. ok­to­bar 1944. go­di­ne i na pr­ve ju­ri­šne po­kli­če oslo­bo­di­la­ca is­tr­čao iz sklo­ni­šta i od za­klo­na do za­klo­na po­žu­rio pre­ma mo­stu. Znao je da se is­pred mo­sta na­la­ze če­ti­ri nje­mač­ka bun­ke­ra i da po­red njih ne mo­že ni pti­ca pro­le­tje­ti. Sre­ćom, bi­li su pu­sti jer su se Njem­ci oda­tle već bi­li po­vu­kli.
Znao je ta­ko­đe da su san­du­ci sa eks­plo­zi­vom i mu­ni­ci­jom, me­đu ko­ji­ma je bi­lo i avi­on­skih bom­bi, ta­ko­zva­nih „kr­ma­ča“, te­ških po po­la to­ne, po­sta­vlje­ni oko tre­ćeg stu­ba, pa je po­žu­rio ka sre­di­ni mo­sta da po­tra­ži de­to­na­tor. Tu su bi­la ti­je­la ne­ko­li­ci­ne po­gi­nu­lih nje­mač­kih voj­ni­ka i raz­ba­ca­na voj­nič­ka opre­ma, po­red osta­log i ma­li voj­nič­ki ašov­čić. Kad je pro­na­šao ži­ce, pro­vod­ni­ke za ak­ti­vi­ra­nje eks­plo­zi­va, zgra­bio je ašov­čić, pre­ki­nuo bi­je­lu ži­cu i ta­ko bu­kval­no u po­sljed­njem tre­nu osu­je­tio ru­še­nje mo­sta...
Te­ško je i za­mi­sli­ti ko­li­ko je to bi­lo va­žno i zna­čaj­no u tom tre­nut­ku. Taj most će i pu­nih je­da­na­est na­red­nih go­di­na bi­ti je­di­na drum­ska ve­za Be­o­gra­da sa za­pa­dom jer je most kra­lja Alek­san­dra, od­no­sno da­na­šnji Bran­kov most, ob­no­vljen i u sa­o­bra­ćaj pu­šten tek kra­jem 1956. go­di­ne. Iz­gra­đen je na sta­rim oslon­ci­ma, sa jed­nim lu­kom od 261 me­tar ra­spo­na (po to­me je du­go dr­žao pri­mat u svi­je­tu), ali po no­vom si­ste­mu, bez če­lič­nih uža­di kao no­sa­ča.
Već pet­na­e­stak go­di­na ka­sni­je, po­ka­za­će se da je pre­ti­je­san za na­bu­ja­li sa­o­bra­ćaj, pa je uz nje­ga sa „niz­vod­ne“ stra­ne, iz­gra­đen i spo­jen sa po­sto­je­ćim još je­dan isto­vje­tan most i ta­ko udvo­stru­čer­na ši­ri­na tog uskog, a ta­ko va­žnog sa­o­bra­ćaj­nog gr­la.
Ta­ko je u do­broj mje­ri ri­je­šen pro­blem sa­o­bra­ćaj­nih gu­žvi i za­sto­ja, ali ni­je uklo­nje­no i pro­klet­stvo ko­je ga pra­ti – i da­lje je ostao „omi­lje­no mje­sto“ onih ko­ji, iz ovih ili onih raz­lo­ga, od­lu­ču­ju da po svo­joj vo­lji okre­nu le­đa ovom po­ga­nom, za­va­đe­nom i za­kr­vlje­nom svi­je­tu, a ne­ri­jet­ko je to i po­zor­ni­ca te­ških sa­o­bra­ćaj­nih ude­sa.
(Sju­tra:
PA­KAO NA STA­ROM SAJ­MI­ŠTU)