Pri­re­dio i pre­veo: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


Po­čet­kom 1892. go­di­ne Če­hov je bio uklju­čen u po­slo­ve ko­ji su bi­li da­le­ko od knji­žev­nog ra­da. 14. ja­nu­a­ra do­bro­volj­no je oti­šao u Nji­že­go­rod­sku gu­ber­ni­ju da sa­ku­plja po­moć za si­ro­ma­šne i glad­ne se­lja­ke. 22. ja­nu­a­ra se vra­tio, ali je 2. fe­bru­a­ra opet ot­pu­to­vao po istom po­slu, ali ovaj put u Vo­ro­nje­šku gu­ber­ni­ju. Ci­je­lu go­di­nu je pri­ku­plja­na po­moć za glad­ne, a Če­hov je svo to vri­je­me svo­jom vo­ljom bio uklju­čen u ak­ci­ju, čak i ra­ni­je, od je­se­ni 1891. go­di­ne. 4. mar­ta 1892. Če­hov je pr­vi put do­šao na svo­je no­vo ima­nje u se­lo Me­li­ho­vo, ko­je je bi­lo uda­lje­no de­se­tak vr­sta od sta­ni­ce Lo­pa­snja (sa­da grad Če­hov) na že­lje­znič­koj pru­zi Mo­skva – Kursk. Čim je do­šao u se­lo, od­mah se pri­hva­tio po­slo­va dok­to­ra.
„Od pr­vog da­na, kad smo se do­se­li­li u Me­li­ho­vo – sje­ća se Mi­ha­il Pa­vlo­vič – ci­je­la oko­li­na je sa­zna­la da je An­ton Pa­vlo­vič dok­tor. Se­lja­ci su do­la­zi­li pje­ške, do­vo­zi­li su bo­le­sni­ke u ta­lji­ga­ma i od­vo­zi­li pi­sca lič­no kod bo­le­sni­ka. Od ra­nih ju­tar­njih ča­so­va is­pred ku­će se stva­ra­la gu­žva, če­ka­le su se­ljan­ke sa dje­com da im uka­že lje­kar­sku po­moć, ka­ko dje­ci, ta­ko i nji­ma. On ih je pri­mao, pre­gle­dao i pre­slu­ša­vao sa slu­ša­li­ca­ma“.
Te 1892. go­di­ne u cen­tral­nim gu­ber­ni­ja­ma Ru­si­je po­ja­vi­la se ko­le­ra i ubr­zo do­bi­la raz­mje­re epi­de­mi­je. U ju­lu se Če­hov pri­hva­tio po­slo­va li­je­če­nja ko­le­re u Ser­pu­hov­skom sre­zu. Zdrav­stve­ni sa­vjet u Ser­pu­ho­vu je oba­vi­je­stio mje­šta­ne: „Otvo­ren je no­vi zdrav­stve­ni punkt u se­lu Me­li­ho­vu u Ba­vi­kin­skoj op­šti­ni, za­hva­lju­ju­ći lju­ba­znom pred­lo­gu lo­kal­nog ze­mljo­po­sjed­ni­ka, dok­to­ra An­to­na Pa­vlo­vi­ča Če­ho­va, ko­ji je iz­ra­zio že­lju da bez ika­kve na­dok­na­de uče­stvu­je u su­zbi­ja­nju epi­de­mi­je. Za­hva­lju­ju­ći ne­se­bič­nom pred­lo­gu i za­la­ga­nju dok­to­ra A.P. Če­ho­va da se otvo­ri punkt, po­tre­ba za or­ga­ni­za­ci­jom po­seb­nih op­ser­va­ci­o­nih punk­to­va za ovaj kraj je sa­ma po se­bi ne­sta­la. U sa­stav no­vog Me­li­hov­skog zdrav­stve­nog re­o­na ušlo je 26 na­se­lja“.
U ju­nu 1893. go­di­ne u Me­li­ho­vu je opet bio otvo­ren pri­vre­me­ni zdrav­stve­ni punkt, kao pre­ven­tiv­na mje­ra pro­tiv ko­le­re. Dok­tor P.I. Kur­kin, ko­ji je bio svje­dok sve­ga i pra­tio rad lo­kal­nog dok­to­ra Če­ho­va, pi­sao je: „Po­slo­vi i oba­ve­ze lo­kal­nog dok­to­ra su vo­đe­ni u pu­nom obi­mu, tj. vo­đen je re­dov­ni pri­jem bo­le­sni­ka (za is­po­moć mu je bio od­re­đen lje­kar­ski po­moć­nik), iz­da­va­ni su lje­ko­vi, oba­vlja­ni su ra­zni lje­kar­ski pre­gle­di i ured­no je vo­đe­na evi­den­ci­ja o obo­lje­li­ma. I po­red svih tih na­po­ra, Če­hov je od­bio da pri­mi ho­no­rar ili bi­lo ka­kvu dru­gu na­dok­na­du, ko­ju su re­dov­no do­bi­ja­li osta­li re­on­ski dok­to­ri“. Če­hov je ured­no pri­su­stvo­vao svim sa­stan­ci­ma re­on­skog Zdrav­stve­nog sa­vje­ta u Ser­pu­ho­vu, obi­la­zio i po­sje­ći­vao bo­le­sni­ke po bol­ni­ca­ma, dru­gim ri­je­či­ma svu­gdje je sti­zao da bu­de pri­su­tan.
„Ja sad obi­la­zim se­la i fa­bri­ke i sa­ku­pljam ma­te­ri­jal za kon­gres lje­ka­ra“ – pi­sao je on Ljej­ki­nu u ju­nu 1892. go­di­ne. „Sko­ro ci­je­lo lje­to mi je pro­šlo bri­nu­ći o bo­le­sni­ci­ma“, oba­vje­šta­vao je on L.P. Gru­je­vi­ča u sep­tem­bru iste go­di­ne.
Vr­lo ma­lo vre­me­na mu je osta­ja­lo za knji­žev­ni rad. U pri­po­vi­jet­ki „Že­na“ ( 1891) opi­sa­ne su go­di­ne gla­do­va­nja. Na­kon ne­ko­li­ko da­na, po­što je za­vr­šio pri­po­vi­jet­ku, baš ova­ko se iz­ja­snio o te­mi pri­če: „Na­pi­sao sam pri­po­vi­jet­ku na te­mu ko­ja je sa­da ak­tu­el­na – to su go­di­ne gla­di”.
U „Že­ni“ su is­ko­ri­šće­ni ra­ni­ji kon­cep­ti, za­pi­si i sta­re za­mi­sli, a u pri­po­vi­jet­ku su upa­li i sko­ra­šnji svje­ži­ji uti­sci. Na­red­ne go­di­ne Če­hov je pi­sao Su­vo­ri­nu:
„Sve vri­je­me ovo­ga lje­ta pro­veo sam na jed­nom mje­stu, li­je­čio bo­le­sne, obi­la­zio ih i oče­ki­vao po­ja­vu ko­le­re... Pre­gle­dao sam 1.000 bo­le­sni­ka, iz­gu­bio ogrom­no vri­je­me, ali ko­le­re ni­je bi­lo. Ni­šta ni­je­sam pi­sao. Sve slo­bod­no vri­je­me sam pro­vo­dio u šet­nji, či­tao ili sre­đi­vao svoj obim­ni „Sa­ha­lin“.
Če­hov je ste­kao iz­van­red­no me­di­cin­sko obra­zo­va­nje. Dok je stu­di­rao me­di­cin­ski fa­kul­tet, na Mo­skov­skom uni­ver­zi­te­tu su pre­da­va­li ču­ve­ni pro­fe­so­ri. Slu­šao je pre­da­va­nja kod G.A. Za­ha­ri­na, jed­nog od naj­ve­ćih te­ra­pe­u­ta vi­je­ka, kod F.F. Eri­sma­na, osni­va­ča na­uč­ne hi­gi­je­ne u otadž­bi­ni i kod jed­nog od pi­o­ni­ra pa­to­lo­ške ana­to­mi­je A.A. Ostro­du­mo­va. Po­seb­no su ga in­te­re­so­va­la pre­da­va­nja ču­ve­nog hi­rur­ga N.V. Skli­fo­sov­skog, a u bol­ni­ca­ma je sa ve­li­kom pa­žnjom pra­tio rad po­zna­tih ru­skih lo­kal­nih dok­to­ra – prak­ti­ča­ra. S ob­zi­rom na to da je već bio po­zna­ti pi­sac, on je išao na pre­da­va­nja na­uč­ni­ka, pri­su­stvo­vao je Pi­ro­gov­skim kon­gre­si­ma i re­dov­no bio u kon­tak­tu sa me­di­cin­skom li­te­ra­tu­rom. Što je naj­va­žni­je, on je do­bro vla­dao zna­njem, ko­je je bi­lo po­treb­no jed­nom do­brom dok­to­ru, za­to je bio do­bar di­jag­no­sti­čar, iako je za to bi­lo po­treb­no i is­ku­stvo. Po­slo­ve li­je­ča­nja oba­vljao je sko­ro na sva­kom mje­stu: na va­ša­ri­ma, u fa­bri­ka­ma, na konj­skim tr­ka­ma, na svad­ba­ma, iza ku­li­sa u po­zo­ri­štu, u cr­kvi, u vo­zo­vi­ma, na br­o­do­vi­ma. Mno­go je ra­dio i po dru­gim pi­ta­nji­ma po­mo­ći u se­lu.
(NA­STA­VI­ĆE SE)