Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Ne­pu­na dva mje­se­ca na­kon pod­vi­ga uči­te­lja Mi­la­di­na Za­ri­ća, ko­ji je sta­vlja­ju­ći ži­vot na koc­ku spa­sio že­lje­zni most na Sa­vi kod že­lje­znič­ke sta­ni­ce, na pred­log mar­ša­la Ti­ta na nje­go­vim pr­si­ma je, po­red Obi­li­ća me­da­lje, Kr­sta kra­lja Pe­tra Pr­vog i Al­ban­ske spo­me­ni­ce, od­lič­ja ko­ja je za hra­brost i za­slu­ge za na­rod i otadž­bi­nu za­vri­je­dio u Bal­kan­skim i Pr­vom svjet­skom ra­tu, za­si­jao je i Ore­den za hra­brost no­ve ju­go­slo­ven­ske dr­ža­ve.
Ubr­zo po­tom ne­u­stra­ši­vi uči­telj iz oko­li­ne Ko­sje­ri­ća do­bio je i dva vi­so­ka ru­ska od­lič­ja za hra­brost i za­slu­ge, jer je spa­se­ni most imao i te ka­kvog zna­ča­ja za ru­sku Cr­ve­nu ar­mi­ju i nje­no na­stu­pa­nje ka za­pa­du i pro­gon Nje­ma­ca sa Bal­ka­na.
Svo­je­vre­me­no je i jed­na uli­ca u Bor­či kod Be­o­gra­da do­bi­la nje­go­vo ime, uči­te­lja Mi­la­di­na Za­ri­ća, ali je, či­ni se, ta­da uči­njen ve­li­ki gri­jeh i ne­prav­da što ni­je usli­šen pred­log da nje­go­vo ime po­ne­se most ko­ji je spa­sio od ru­še­nja. Bor­ci i an­ti­fa­ši­sti Ko­sje­ri­ća i Be­o­gra­da su, me­đu­tim, pri­je dvi­je go­di­ne sa­mo­i­ni­ci­ja­tiv­no is­pod mo­sta po­sta­vi­li spo­men-plo­ču sa ime­nom Mi­la­di­na Za­ri­ća, ka­ko nje­gov pod­vig ni­kad ne bi pao u za­bo­rav.
A u pri­či o pro­klet­stvu Bran­ko­vog mo­sta, po­gla­vlje za se­be pred­sta­vlja i Sta­ro saj­mi­šte sa­gra­đe­no na le­di­ni, tik uz most, na li­je­voj oba­li Sa­ve. Ono će za vri­je­me Dru­gog svjet­skog ra­ta bi­ti pre­tvo­re­no u pa­kao, po­sta­ti tam­ni­ca i stra­šno mu­či­li­šte ro­do­lju­ba iz ko­jeg se ni sva­ki dru­gi ni­je vra­tio ku­ći. Na bron­za­noj plo­či is­pred spo­me­ni­ka ve­li­u­ko­mu­če­ni­ci­ma sa Sta­rog saj­mi­šta, za ve­li­ko ču­do po­dig­nu­tog tek pri­je dva­de­se­tak go­di­na, ne­da­le­ko od Bran­ko­vog mo­sta, sto­ji za­pis na srp­skom i en­gle­skom je­zi­ku:
„Ov­de na Saj­mi­štu, u na­ci­stič­kom kon­cen­tra­ci­o­nom lo­go­ru za vre­me oku­pa­ci­je Ju­go­sla­vi­je 1941. do 1944. iz­vr­šen je rat­ni zlo­čin i ge­no­cid nad oko sto hi­lja­da ro­do­lju­ba, uče­sni­ka na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ke bor­be, nad de­com, že­na­ma i star­ci­ma. Sva­ki dru­gi za­to­če­nik ubi­jen je u lo­go­ru ili na stra­ti­šti­ma Ja­jin­ci, Be­ža­nij­ska ko­sa, Ja­bu­ka i Ostro­vač­ka ada. Mno­gi su od­ve­de­ni u ne­mač­ke lo­go­re smr­ti ši­rom oku­pi­ra­ne Evro­pe. Naj­vi­še je stra­da­lo Sr­ba, Je­vre­ja i Ro­ma“.
Na­gla­še­no je po­tom da je spo­me­nik, osim žr­ta­va­ma i stra­dal­ni­ci­ma iz lo­go­ra Sta­ro saj­mi­šte, po­sve­ćen i žr­tva­ma usta­ških zlo­či­na u lo­go­ru Ja­se­no­vac i žar­tva­ma ma­đar­skih oku­pa­to­ra, ko­je su do Be­o­gra­da do­no­si­li ta­la­si Du­na­va i Sa­ve, kao i svim dru­gim ju­go­slo­ven­skim žr­tva­ma ge­no­ci­da i pa­lim u he­roj­skom ot­po­ru na­ci­zmu i fa­ši­zmu.
(KRAJ)


Od sve­šte­ni­ka i rat­ni­ka do uči­te­lja

Za­ni­mlji­vo je da je Mi­la­din Za­rić, hra­bri i ne­u­stra­ši­vi rat­nik, ko­ji se pro­sla­vio spa­sa­va­njem mo­sta na Sa­vi, na­mje­ra­vao da se po­sve­ti sve­šte­nič­kom po­zi­vu pa je za­vr­žio bo­go­slo­vi­ju u Pri­zre­nu. Ne­zna­no ka­ko i za­što, ali mla­di du­hov­nik, ko­ji oči­gled­no ni­je bio sli­je­po po­slu­šan, po­ko­ran i po­ni­zan, do­šao je u „ne­spo­ra­zum“ sa moć­nim vla­di­kom Ni­ko­la­jom Ve­li­mi­ro­vi­ćem. Svu­kao je man­ti­ju i od­lo­žio epi­tra­hilj i la­tio se uči­telj­skog po­zi­va. On će i po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta, kao za­slu­žnik i ugled­nik, do­ći u su­kob sa no­vim vla­sto­dr­šci­ma i zbog ne­sla­ga­nja sa mno­gim „re­vo­lu­ci­o­nar­nim mje­ra­ma“, po­vu­ći se iz po­li­ti­ke.