Dra­go­ljub Stoj­ko­vić po­znat je kao autor pr­vog de­tek­tiv­skog ro­ma­na iz sta­rog Be­o­gra­da. „Slu­čaj go­spo­đe Mar­ko­vić­ke”, ko­ji su za­vo­lje­li lju­bi­te­lji isto­ri­je, kri­mi­ća, i svi za­in­te­re­so­va­ni za pri­ču o pr­voj že­ni aten­ta­tor­ki – sna­ji Sve­to­za­ra Mar­ko­vi­ća – fa­mo­znoj Il­ki... Ovaj autor se opet okre­nuo isto­rij­skoj te­mi, ali ne­koj vr­sti re­zi­mi­ra­nja na­še pro­šlo­sti kroz vi­zu­ru lu­da­ka. Ro­man „Hro­ni­čar” iz­da­la je, kao i pret­hod­ni, iz­da­vač­ka ku­ća ,,Por­ta­li­bris”.
● No­va knji­ga ima neo­bi­čan ugao po­sma­tra­nja i pri­po­vi­je­da­nja. Oda­kle ide­ja za ta­kav knji­žev­ni po­stu­pak i mo­ra li ne­ko za­i­sta bi­ti lud da bi sa­gle­dao na­šu tur­bu­lent­nu pro­šlost?
– Po­stu­pak pi­sa­nja ni­je­sam od­re­đi­vao una­pri­jed. Ni­je­sam sjeo i od­lu­čio da će dio rad­nje go­vo­ri­ti na­ra­tor, dok će dru­gi dio te­ći u tre­ćem li­cu, kao što je slu­čaj u „Hro­ni­ča­ru”. Ono što že­lim je da sva­ka ri­ječ ima svo­je mje­sto, da ni­jed­na ne bu­de bes­po­treb­na, tru­dim se da to bu­de ta­ko i, na­rav­no, ne uspi­je­vam, ali mi­slim da, po­ku­ša­va­ju­ći to, do­la­zim do­tle da bar sva­ki pa­sus ima funk­ci­ju u tek­stu. Što se ti­če neo­bič­nih gle­di­šta u knji­zi, ako su za­i­sta neo­bič­na, to je valj­da otud što se svud oko nas ni­žu ap­sur­di, ko­ji hra­ne sa­ti­ru. Ali kad po­mi­njem ap­sur­de, ne mi­slim sa­mo na Sr­bi­ju u ovom tre­nut­ku. Ima ih svu­da, u sva­kom do­bu i u svim seg­men­ti­ma ži­vo­ta. Ako imaš so­lid­nu moć opa­ža­nja, pa još do­volj­no du­go obi­ta­vaš uz sve te ap­sur­de, neo­bi­čan ugao po­sma­tra­nja je lo­gi­čan. To je od­go­vor i na dru­gi dio pi­ta­nja: ne mo­raš bi­ti lud da bi sa­gle­dao na­šu pro­šlost i sa­da­šnjost, ali lu­di­lo ko­je sa­gle­da­vaš mo­ra da uti­če na te­be, ko­li­ko-to­li­ko.
● Pi­še­te o jed­nom mje­stu i ne­ko­li­ko po­ro­di­ca kroz vje­ko­ve. Ko­ji su po Va­ma naj­te­ži iza­zo­vi i naj­stra­šni­ja vre­me­na kroz ko­ji smo mi i na­ši pre­ci pro­šli?
– Naj­stra­šni­ja vre­me­na su ra­to­vi, ako se iz­u­zmu ne­ke lič­ne tra­ge­di­je, ko­je uglav­nom ne od­re­đu­ju isto­ri­ju. Me­ni je, re­ci­mo, naj­stra­šni­je vri­je­me bi­lo vri­je­me bom­bar­do­va­nja. Mi­slim da je isti slu­čaj i kod mog po­koj­nog dje­da, ma­da je on uče­stvo­vao u Dru­gom svjet­skom ra­tu. Iako je, ako će­mo po­šte­no, taj rat bio da­le­ko stra­šni­ji ne­go NA­TO na­pa­di, moj djed je tad bio bo­rac, imao je pu­šku i ipak se ni­je osje­ćao ne­moć­no kao 1999. Nje­go­vim sa­vre­me­ni­ci­ma ko­ji ni­je­su do­ži­vje­li bom­bar­do­va­nje, Dru­gi svjet­ski rat je sva­ka­ko bio naj­te­že ži­vot­no is­ku­še­nje. Što se da­ljih pre­da­ka ti­če, oni su ima­li i Pr­vi svjet­ski rat, i bal­kan­ske i ra­to­ve za oslo­bo­đe­nje od Tu­ra­ka i ta­ko una­zad ko zna do­kle. Ali, sva­ko u jed­nom tre­nut­ku gu­bi ko­ri­je­ne po­ro­dič­nog sta­bla: ot­kud znam da li sam u Ko­sov­skom bo­ju imao pre­tka i ko je on bio? Ako je bio Sr­bin, to mu je bi­lo stra­šno is­ku­še­nje i ve­li­ka ne­sre­ća. Ali ako je bio Tur­čin ko­ji se ka­sni­je na ne­ki na­čin umi­je­šao u mo­je ge­net­sko na­slje­đe, Ko­sov­ski boj mu je bio baš su­per, a pad Sme­de­re­va još i bo­lji. Tra­u­ma­tič­na za tu lo­zu bi mo­gla bi­ti Ku­ma­nov­ska bit­ka. Pro­sto – ni naj­ve­ći srp­ski ju­nak iz ak­tu­el­ne po­sta­ve ne mo­že da tvr­di da u se­bi ne­ma ne­ka­kvu an­ti-srp­sku ba­šti­nu i za­to mi je, za­pra­vo, ve­o­ma stra­šno što bi­lo ko se­bi do­pu­šta da bu­de ul­tra-de­sni­čar, na­ci­o­na­li­sta. Nas su u ško­li uči­li da stal­no ra­tu­je­mo jer smo na ras­kr­šću pu­te­va i ima­mo ta­ko stra­šno pri­ma­mljiv ge­o­graf­ski po­lo­žaj, pa ko god ne­što osva­ja, na­vra­ti kod nas. A ko je još vi­dio her­me­tič­ki za­tvo­re­no ras­kr­šće? Mi­slim da nas sam naš po­lo­žaj od­re­đu­je kao ko­smo­po­li­te, da ve­ći­na nas odav­de to i je­ste – bar ta­ko tvr­de Slo­ven­ci kad do­đu za No­vu go­di­nu. I mi­slim da je tre­nut­no naj­ve­će is­ku­še­nje mo­jih isto­mi­šlje­ni­ka bor­ba za iden­ti­tet, ko­ji se za­tu­rio. Zna­mo, do­du­še, gdje je za­tu­ren, ali ni­ka­ko ne mo­že­mo do nje­ga.
● Re­cen­zi­ju je na­pi­sa­la Lji­lja­na Šop. Ima­te li ve­ću tre­mu pred ži­ri­jem, kri­ti­ča­ri­ma ili pred či­ta­o­ci­ma?
– Ne­mam tre­mu pred tu­đim mi­šlje­njem. Uva­ža­vam ga, a ono što sam na­pi­sao je mo­je mi­šlje­nje i bra­nim ga jed­na­ko pred kri­ti­ča­ri­ma i pred či­ta­o­ci­ma. Dru­ga stvar je tre­ma od jav­nog na­stu­pa. Tru­dim se da lju­di­ma bu­dem do­volj­no sim­pa­ti­čan da ne utek­nu pri­je ne­go što me ču­ju, a po­što znam da u to­me ni­je­sam vješt, on­da imam tre­mu. Za­to u te­le­vi­zij­skim go­sto­va­nji­ma ili na pro­mo­ci­ja­ma is­pa­dam po­pri­lič­no mu­tav. Na mo­joj pr­voj pro­mo­ci­ji, kad me je ne­ko sa­le­tio pi­ta­nji­ma, je­dan čo­vjek iz pu­bli­ke je li­je­po pri­mi­je­tio: „Da je umio da pri­ča, ne bi pi­sao”.
● Uno­si­te li svo­je po­ro­dič­ne pri­če o pro­šlim ge­ne­ra­ci­ja­ma u svo­ja dje­la?
- Za­sad ni­je­sam, ali ih ima. Je­dan pra­djed mi je bio dvor­ski kro­jač s go­mi­lom pri­ča iz tog mi­ljea, dru­gi je bio rad­nik fa­bri­ke va­go­na u Kra­lje­vu ko­ji je za dla­ku iz­bje­gao ma­sov­no stri­je­lja­nje. On­da, je­dan djed je bio vla­snik ma­le fa­bri­ke obu­će ko­ja je na­ci­o­na­li­zo­va­na, i prak­tič­no je umro od raz­o­ča­ra­nja mno­go pri­je ne­go što sam se ro­dio. Dru­gi je bio par­ti­zan­ski ofi­cir, ka­sni­ji uprav­nik do­ma za si­ro­čad u Kra­lje­vu, ko­ji je s tog po­lo­ža­ja oti­šao pra­vo na Go­li otok. Mo­ja maj­ka se ro­di­la dok je bio ta­mo i tim po­vo­dom mu je do­pu­šte­no da na­pi­še pi­smo ku­ći. Po­ru­čio je ba­bi da se di­je­te zo­ve Na­ta­ša i na pr­vo­bit­nu ka­znu od dvi­je go­di­ne do­bio još šest mje­se­ci, zbog ru­skog ime­na. Fe­no­me­na­lan po­da­tak ko­ji bi mi bi­lo žao da ne uvr­stim u ne­ku knji­gu. A i djed je za­slu­žio da pi­šem o nje­mu. Sa­mo ću sa­če­ka­ti još ne­ko vri­je­me, da po­sta­nem bo­lji pi­sac.
● Ko­je isto­rij­ske ro­ma­ne Vi či­ta­te u po­sljed­nje vri­je­me?
– Raz­ne, i go­to­vo sva­ki ro­man, ako je smje­šten u ne­ke re­al­ne okvi­re i me­đu do­ga­đa­je ko­ji su se za­i­sta od­i­gra­li, di­je­lom je isto­rij­ski. Lju­di isto­rij­skim ro­ma­ni­ma sma­tra­ju dje­la ko­ja opi­su­ju ne­ki kon­kre­tan do­ga­đaj, oso­bu ili mo­žda rat, dvor­ske splet­ke i šta god im pad­ne na­pa­met. Pre­ma mom mi­šlje­nju, vr­hun­ski isto­rij­ski ro­man je re­ci­mo Ćo­pi­ćev „Glu­vi ba­rut”. Ili Ne­na­di­ćev „Do­ro­tej” i „Ime ru­že” Um­ber­ta Eka. On­da, „Ubi­ti pti­cu ru­ga­li­cu”, jer ne­vje­ro­vat­no ži­vo­pi­sno pred­sta­vlja jed­no do­ba. Ta­ko­đe, i „Maj­stor i Mar­ga­ri­ta”, iz istih raz­lo­ga. Dje­la Sal­ma­na Ru­ždi­ja na­bi­je­na su isto­ri­jom. Ima to­ga na pre­tek.
M. MI­LO­SA­VLjE­VIĆ


Pisac i planovi

● Pi­sca uvi­jek tre­ba pi­ta­ti za da­lje pla­no­ve. Ka­kav na­red­ni na­slov či­ta­o­ci mo­gu oče­ki­va­ti?
– Ni­je pa­met­no od­go­va­ra­ti na to. Po­sle „Slu­ča­ja go­spo­đe Mar­ko­vić­ke” imao sam for­mi­ra­nu ide­ju za knji­gu pod na­slo­vom „Po­ro­dič­na isto­ri­ja umet­no­sti”, o po­ro­di­ci ko­ja kroz vje­ko­ve ži­vi od pljač­ke ar­he­o­lo­ških na­la­zi­šta, pa sam to i ka­zao za no­vi­ne. Umje­sto to­ga, ob­ja­vljen je „Hro­ni­čar”, knji­ga ko­ju sam po­čeo da pi­šem kad ni­sam bio u sta­nju da na­sta­vim već za­po­čet ro­man. Da­kle, mo­žda ću za­vr­ši­ti „Po­ro­dič­nu isto­ri­ju umet­no­sti”, to je naj­vi­še što mo­gu da tvr­dim.