Brač­ni par Bo­ri­vo­je i Du­šan­ka Ho­men uspje­šno su spo­ji­li za­jed­nič­ku lju­bav ka umjet­no­sti i kul­tu­ri or­ga­ni­zo­va­njem tra­di­ci­o­nal­ne iz­lo­žbe u Sta­rom gra­du Ko­to­ru, pred­sta­vlja­ju­ći naj­po­zna­ti­je umjet­ni­ke sa ovih pro­sto­ra i do­no­se­ći dah gla­mu­ra i eks­klu­ziv­no­sti me­đu zi­do­ve sred­njo­vje­kov­nog Une­sko­vog gra­da. Že­lja im je da u Ko­tor pri­vu­ku znal­ce, da i Ko­to­ra­ni uži­va­ju, da Bo­ka do­bi­je još ve­ći zna­čaj u umjet­nič­kom svi­je­tu. Ho­me­ni ži­ve u Be­o­gra­du, ali sva­kog lje­ta po­ro­dič­ni od­mor pro­vo­de u ku­ći u Sta­rom gra­du, u či­jem su pri­ze­mlju pri­je 13 go­di­na otvo­ri­li ga­le­ri­ju, u ko­joj sva­kog 8. av­gu­sta ob­ra­du­ju Ko­to­ra­ne mul­ti­me­di­jal­nim spek­ta­klom. Cilj im je da oku­pe Ko­to­ra­ne na jed­nom mje­stu, vi­še zbog dru­že­nja i da se po­ka­že da Ko­to­ra­na još ima u Ko­to­ru, jer ih je sve ma­nje i te­ško je da da­nas za­dr­že svo­ju auten­tič­nost, ka­že Bo­ri­vo­je Ho­men za „Dan”.
Ko­tor za­slu­žu­je iz­lo­žbe ka­kva je ova na ko­joj su pri­ka­za­ni cr­te­ži prin­ce­ze Je­li­sa­ve­te Ka­ra­đor­đe­vić, ka­že Du­šan­ka Su­bo­tić Ho­men, pri­je po­vrat­ka u svoj dom u Be­o­gra­du. Na­vo­di isto­rij­ske po­dat­ke ko­ji po­tvr­đu­ju da je Ko­tor od 1872. do 1938. go­di­ne pri­mao ugled­ne dr­žav­ne lič­no­sti: austrij­skog voj­sko­vo­đu Al­breh­ta, ca­ra Fra­nju Jo­si­pa, cr­no­gor­skog knja­za Ni­ko­lu, austrij­skog pre­sto­lo­na­sljed­ni­ka Ru­dol­fa, en­gle­skog kra­lja Edvar­da i nje­go­vu maj­ku kra­lji­cu Vik­to­ri­ju, srp­skog kra­lja Alek­san­dra Obre­no­vi­ća, bu­gar­skog kra­lja Fer­di­nan­da, ju­go­slo­ven­skog kra­lja Alek­san­dra i kra­lji­cu Ma­ri­ju, a ka­sni­je je do­la­zio Ti­to, ko­ji je bio tu u pro­la­zu.
- Ko­li­ko zna­či za je­dan ova­ko ma­li, ali pre­li­je­pi grad, za ovaj na­rod ko­ji ži­vi od tu­ri­zma, da ima pu­bli­ku, tu­ri­ste ko­ji će osta­ti tu de­se­tak da­na. Sad se to sve­lo na ho­ste­le, na mla­de ko­ji sva­ko ve­če no­se bo­cu pi­va od dvi­je li­tre, pi­ju iz fla­še i tu pro­đu po­lu­pi­ja­ni, vi­ču, dok se iz ka­fi­ća pu­šta ja­ka mu­zi­ka od ko­je se ne mo­že spa­va­ti. Ugled­ni go­sti, kao što je prin­ce­za, kao što su ra­zni am­ba­sa­do­ri, ko­ji su tu do­la­zi­li, ka­za­li su mi da je te­ško ov­dje do­ći na vi­še da­na. Čak mi je i prin­ce­za, ko­ja je bo­ra­vi­la ne­dje­lju da­na, re­kla da ni­jed­nu noć oka ni­je sklo­pi­la do tri uju­tru, te­ško da će do­ći idu­će go­di­ne, jer ne mo­že da se od­mo­ri. Ov­dje je do­la­zi­la svjet­ska eli­ta, a da­nas kad vam do­đe jed­na prin­ce­za i nje­ni pri­ja­te­lji am­ba­sa­do­ri, ko­je mi ugo­sti­mo, jer na­la­zi­mo da Ko­tor za­slu­žu­je ta­kvu pu­bli­ku i tu­ri­ste, ko­ji će uži­va­ti u ovoj sred­njo­vje­kov­noj ar­hi­tek­tu­ri, tr­go­vi­ma Sta­rog gra­da, u cr­kva­ma, ka­te­dra­li, oni br­že-bo­lje od­la­ze. Pe­nju se čak i na tvr­đa­vu San Đo­va­ni - svi ko­ji su do­šli ov­dje, išli su i go­re, čak i na­ša če­tvo­ro­go­di­šnja unu­ka Na­ta­li­ja dva pu­ta je bi­la na vr­hu. Bo­žan­stve­no, ne mo­že ljep­še bi­ti. To je sve do uve­če, kad pad­ne mrak i iz obli­žnjih ka­fi­ća poč­ne da uda­ra mu­zi­ka, ne­pri­mje­re­na ovom am­bi­jen­tu, ob­ja­šnja­va Du­šan­ka. Po stru­ci advo­kat, ona sma­tra da je Cr­na Go­ra do­ni­je­la do­bre za­ko­ne, pre­ci­zno na­pi­sa­ne, sa­mo ih tre­ba pri­mi­je­ni­ti: ako je mu­zi­ka 50, naj­vi­še 60 de­ci­be­la, in­spek­to­ri ima­ju fo­no­gra­fe ko­ji­ma mje­re zvuk, a pre­kr­ši­o­ce tre­ba ka­zni­ti. Ka­me­ne gra­đe­vi­ne su ve­o­ma aku­stič­ne i one vi­bri­ra­ju od ja­kog zvu­ka. Iako je do­zvo­lje­no pu­šta­nje mu­zi­ke sa­mo do je­dan sat po po­no­ći, bu­ka i vi­ka se na­sta­vlja­ju i na­kon to­ga. Kao da ne­ko ima na­mje­ru da sve gra­đa­ne Ko­to­ra ise­li iz Sta­rog gra­da, pri­mje­ću­je Du­šan­ka.
Kao do­bar pri­mjer iz­dva­ja no­vi Art cen­tar u biv­šoj zgra­di „Ju­go­o­ce­a­ni­je“, sli­ka­re ko­ji sli­ka­ju na šta­fe­la­ji­ma po gra­du, fi­nu mu­zi­ku ulič­nih svi­ra­ča... Sje­ća se Če­de Man­di­ća-Pu­sti­nja­ka ko­ji je u Ko­tor­skom za­tvo­ru pu­štao ope­re, kon­cer­te, ita­li­jan­ske kan­co­ne, obla­čio se u no­šnju bo­ke­škog mor­na­ra, a tu­ri­sti se sli­ka­li sa njim, pra­vio do­bar šti­mung i ople­me­nji­vao pro­stor Sta­rog gra­da. I Vla­sta Man­dić, ar­hi­tek­ta i vo­di­telj­ka kla­pe Bi­ser­ni­ce Bo­ke, ta­ko­đe je do­sta ra­di­la na po­vrat­ku iz­vor­nim ko­tor­skim vri­jed­no­sti­ma. Ko­tor ima i Mu­zej ma­ča­ka, ali ni nje­ga ne pro­mo­vi­šu do­volj­no, čak i re­no­mi­ra­ni Po­mor­ski mu­zej broj­ni vo­di­či za­o­bi­la­ze...Ali, osim ka­fi­ća i su­ve­nir­ni­ca, ne­ma za­nat­skih rad­nji, ke­ra­mi­ke, sta­rih fo­to­gra­fi­ja...Sma­tra da je Ko­to­rArt fe­sti­val ka­kav bi sva­ki grad mo­gao po­že­lje­ti, ali on se fak­tič­ki obez­vre­đu­je buč­nom mu­zi­kom.
- Ko­to­rArt ima iz­van­re­dan pro­gram, sva­ka im čast, ali šta vri­je­di ka­da di­rek­tor fe­sti­va­la mo­ra sva­ku noć da ob­ja­šnja­va vla­sni­ci­ma ka­fi­ća da ne pu­šta­ju mu­zi­ku dok je kon­cert is­pred ka­te­dra­le Sv. Tri­pu­na. Čak se i nad­ja­ča­va­ju ko će da pu­sti gla­sni­ju mu­zi­ku... To je noć­na mo­ra, lju­di ne mo­gu da se od­mo­re, a uju­tru ra­de, ka­že Du­šan­ka. Ona bi sa unu­ci­ma i du­že osta­ja­la u Ko­to­ru, me­đu­tim, zbog ovih okol­no­sti, raz­mi­šlja da li je bo­lje da umje­sto u Sta­rom gra­du, od­ma­ra na Iva­no­vim ko­ri­ti­ma ili na Ža­blja­ku.
M.D.Po­po­vić


Stra­te­gi­ja raz­vo­ja za Une­skov Ko­tor

- Ka­ko je mo­gu­će da oni ko­ji su tu ro­đe­ni, ži­ve i ra­de tu, ne mo­gu da za­u­sta­ve ta­kve po­ja­ve, da na­pra­ve od Ko­to­ra ono što mu pri­pa­da.- je­dan eks­klu­zi­van grad. Do­la­ze kru­ze­ri, Lu­ka tre­ba da ra­di, da tu­ri­sti do­đu, ali či­me ih vi pri­vu­če­te da sed­nu i osta­nu – sa­mo su­ve­nir­ni­ce i ka­fi­ći. Oni do­bi­ju fla­ši­ce s vo­dom na kru­ze­ru, čak ni to ne ku­pu­ju, pro­đu kroz grad, ne­ko mo­žda sjed­ne, po­je­de ne­što.. Ni­je to sa­dr­žaj ko­ji pri­pa­da ovom gra­du. Mar­ke­ting je na­u­ka ko­ju bi tre­ba­lo da pro­u­če Ko­to­ra­ni, da raz­ra­de stra­te­gi­ju ka­ko da pri­vu­ku pu­bli­ku ko­ja će osta­ti ne­de­lju da­na, še­ta­ti i uži­va­ti Ko­to­rom. To je svi­jet ko­ji vo­li da po­tro­ši, ko­ji će oti­ći i na kon­cert, iz­lo­žbu, knji­žev­no ve­če, u cr­kvu, ka­te­dra­lu, da sjed­ne po ka­fe­i­ma... Mi­ni­star­stvo kul­tu­re bi tre­ba­lo da ima stra­te­gi­ju raz­vo­ja za ovaj sred­njo­vje­kov­ni grad, po uzo­ru na slič­ne u svi­je­tu, na­čin ka­ko da ga sa­ču­va i odr­ži, ka­že Ho­me­no­va.