Sa­mo­stal­na iz­lo­žba sli­kar­ke Li­di­je Nik­če­vić otvo­re­na je u nik­šić­koj Ga­le­ri­ji „Ni­ko­la I” u pri­su­stvu ve­li­kog bro­ja po­sla­ni­ka li­kov­ne umjet­no­sti. Otva­ra­ju­ći iz­lo­žbu uni­ver­zi­tet­ski pro­fe­sor dr Ve­se­lin Dra­ško­vić se pod­sje­tio da pr­vi put otvo­rio iz­lo­žbu ove umjet­ni­ce pri­je de­vet go­di­na, ka­da je Li­di­ja bi­la pro­gla­še­na dje­te­tom go­di­ne.
- Ne­do­sta­ju mi pra­ve ri­je­či da opi­šem plod­no i vr­lo ozbilj­no stva­ra­la­štvo, on­to­lo­ški i fe­no­me­no­lo­ški ra­sno is­tak­nu­te i če­sto na­gra­đi­va­ne mla­de aka­dem­ske sli­kar­ke Li­di­je Nik­če­vić. Si­gu­ran sam da će ona po­mje­ri­ti po­zna­te gra­ni­ce tra­di­ci­o­nal­no kva­li­tet­nog cr­no­gor­skog sli­kar­stva. Po­što je sli­kar­stvo kom­bi­na­ci­ja zna­nja, teh­ni­ka, teh­no­lo­gi­ja, ta­len­ta, ra­da, osje­ća­ja i mi­sli, lo­gi­ka je da obra­zo­va­nje ako ne do­mi­nant­no, on­da zna­čaj­no pred­o­dre­đu­je sva­ki sli­kar­ski put. U Li­di­ji­non slu­ča­ju je to ne­što što či­ni nje­ne sli­ke dru­ga­či­jim, avan­gard­nim, kva­li­tet­nim i pre­po­zna­tlji­vim. Nje­ne sli­ke pli­je­ne po­sve­će­no­šću, ro­man­tič­no­šću, otvo­re­nom i sna­žnom po­ru­kom, ko­ja aso­ci­ra na kri­zu, ali i na zra­ke svje­tlo­sti, ko­je kao da na­gla­ša­va­ju ili tra­že iz­laz iz nje eks­klu­ziv­no­šću po­te­za i ne­kim zra­če­njem po­zi­tiv­ne ener­gi­je. Jer, iden­ti­fi­ku­ju­ći mrač­nu sva­ko­dne­vi­cu po­ru­ču­je nam da je tre­ba­mo pre­va­zi­ći. Na nje­nim ra­do­vi­ma se vi­di mi­sa­o­nost, ha­ri­zma i pot­pu­na or­ga­ni­za­ci­ja plat­na - ka­zao je Dra­ško­vić. Sli­ke Nik­če­vi­će­ve, do­da­je on, slu­že lje­po­ti, ve­li­ča­ju je i ši­re je, na­ro­či­to lje­po­tu ži­vlje­nja, upo­zo­ra­va­ju­ći na opa­sno­sti i re­me­ti­lač­ke fak­to­re ko­ji­ma je lje­po­ta iz­lo­že­na.
Obra­ća­ju­ći se pu­bli­ci sli­kar­ka je re­kla da iz­lo­žbu do­ži­vlja­va kao do­bru pri­li­ku da se su­mi­ra­ju svi nje­ni du­go­go­di­šnji stva­ra­lač­ki re­zul­ta­ti.
- Ka­da vas vi­dim u ovo­li­kom bro­ju iz­lo­žbu do­ži­vlja­vam i kao od­go­vor­nost i za­da­tak da sa ta­kvim re­zul­ta­ti­ma na­sta­vim i u bu­duć­no­sti. Za ovu iz­lo­žbu je naj­bit­ni­je to da je iz­la­gač­ki kon­cept ta­kav da po­stov­ku či­ne i ra­do­vi na­sta­li pri­je di­plom­skog ra­da. Struč­noj li­kov­noj pu­bli­ci to će bi­ti in­te­re­sant­no, jer će mo­ći da sa­gle­da hro­no­lo­ško sa­zri­je­va­nje mog iz­ra­za. Ka­da to ka­žem ne mi­slim sa­mo na li­kov­ni iz­raz u teh­nič­kom smi­slu, već i u raz­vo­ju li­kov­ne ide­je. Iako je u pr­vom pe­ri­o­du mog stva­ra­la­štva bio do­mi­nant­nan re­a­li­zam ko­ji je ne­gdje sam se­bi bio svr­ha, sa­da je već sli­kar­ski, mo­tiv­ski te­ma pro­du­blje­na i po­red teh­nič­kog di­je­la ko­ji je ne­gdje ostao, či­tljiv je sa sli­ka, sa­da je do­mi­nant­na sa­ma ide­ja i dru­ga­či­ji kon­cept u od­no­su na onaj ko­ji se za­sni­vao sa­mo na ne­kom aka­dem­skom re­a­li­zmu i ne­koj sa­vr­še­noj teh­ni­ci, ka­za­la je Nik­če­vić.
Na no­vi­jim sli­ka­ma, po­ja­šnja­va umjet­ni­ca, čo­vjek je i da­lje pri­su­tan, ali ne ka­kav je bio ra­ni­je na por­tre­ti­ma.
- Ra­ni­je sam mo­ra­la ima­ti ne­ki lič­ni od­nos pre­ma por­tre­ti­ma, dok na no­vi­jim sli­ka­ma on je pri­su­tan kao je­dan ma­nje va­žan ele­me­nat i sa­mo tre­ba da po­tvr­di tu pro­stor­nost, taj sa­vre­me­ni am­bi­jent u ko­me je smje­šten i u for­mal­nom kon­tra­stu i u ne­kom zna­čenj­skom. Jer, sva ta ur­ba­na ar­hi­tek­tu­ra svo­jom ve­li­či­nom ga na ne­ki na­čin po­ni­šta­va. Sma­tra­la sam da i ti sta­ri­ji ra­do­vi mo­ra­ju da bu­du vi­đe­ni iako ne­ma­ju ve­ze sa no­vi­mi­ma, jer su po­kre­ta­či pri­če, po­la­zi­šna tač­ka da se sve ovo sa­da ostva­ri - ka­za­la je Nik­če­vić .
Za ma­gi­star­ski rad spre­ma pro­du­blji­va­nje ove te­me ko­ja je usli­je­di­la na di­plom­skom „Este­ti­ka ur­ba­nog am­bi­jen­ta”.L.N.