Do­bit­nik NIN-ove na­gra­de za je­dan od, ka­ko kri­ti­ka i či­ta­o­ci ocje­nju­ju, naj­zna­čaj­ni­jih sa­vre­me­nih ro­ma­na srp­ske knji­žev­no­sti, „Ve­li­ki rat“, Alek­san­dar Ga­ta­li­ca, pred­sta­vio se Pod­go­ri­ča­ni­ma no­vim pro­znim ostva­re­njem. Ro­man „So­na­ta za lo­šeg čo­ve­ka” pred­sta­vio je uz po­moć ko­le­ge još iz stu­dent­skih da­na, pi­sca Bal­še Br­ko­vi­ća. Bi­la je to pri­li­ka da se pro­mo­vi­šu i nje­go­va dru­ga dje­la, te te­o­ret­sko-estet­ska, pa i mo­ral­na sta­no­vi­šta. Pu­bli­ka je upo­zna­la Ga­ta­li­cu kao eru­di­tu, pre­vo­di­o­ca sa sta­ro­grč­kog, ali i mu­zič­kog kri­ti­ča­ra. Za­ni­mlji­va je bi­la i Br­ko­vi­će­va opa­ska, da je „So­na­ta” Ga­ta­li­čin ro­man, ko­ji do­la­zi na­kon „Ve­li­kog ra­ta“, kao, ka­ko je svo­je­vre­me­no re­kao Alek­san­dar Ti­šma na­kon do­bi­ja­nja NIN-ove na­gra­de za „Upo­tre­bu čo­ve­ka“, „pra­vo na re­dov­nu knji­gu“.
„Knji­žev­nost mo­ra bi­ti ve­ća od ži­vo­ta“, ka­že Ga­ta­li­ca, do­da­ju­ći da su ih to na­u­či­li nji­ho­vi pro­fe­so­ri. Od­no­sno, da pi­sac mo­ra stvo­ri­ti ilu­zi­ju ko­ja će „po­ni­šti­ti dej­stvo“ re­al­no­sti. Ka­ko do­da­je, „Ve­li­ki rat“ je pre­kret­ni­ca u nje­go­voj ka­ri­je­ri, jer je ri­ječ o knji­zi ko­ja je već ne­ko­li­ko go­di­na naj­pro­da­va­ni­ja i naj­či­ta­ni­ja u Sr­bi­ji. Za raz­li­ku od ove, „So­na­ta“ je in­tim­ni­ja knji­ga, ko­ja je u od­no­su na „Ve­li­ki rat“ kao cr­tež – ski­ca u od­no­snu na fre­sku, do­da­je Ga­ta­li­ca.
- Ovo je stu­di­ja jed­nog čo­vje­ka, a ko­ji je čo­vjek epo­ha, ko­ji je sa­brao sve naj­go­re oso­bi­ne lju­di 20 po­sljed­njih go­di­na – ka­že Ga­ta­li­ca. Ipak, do­da­je pi­sac, nje­gov lik ni­je ni sa­mo crn, a ni sa­mo bi­jel, ni­je plo­šan, ni pa­pir­nat.
- Za­to imam ma­štu, i to je ono naj­va­žni­je i za pi­sca i za či­ta­o­ca. Ma­šta nas uvo­di u onaj dru­gi svi­jet, ko­ji nam je i te ka­ko pro­kle­to po­tre­ban da­nas, u si­vom, pro­za­ič­nom, bez­ve­znom svi­je­tu – do­da­je Ga­ta­li­ca.
Lju­bav pre­ma kla­sič­noj mu­zi­ci ogle­da se i u nje­go­vim knji­ga­ma, jer to je umjet­nost ko­joj ni­je po­tre­ban pre­vod, a kao bes­tje­le­sna, ve­o­ma je pre­ci­zna u svo­joj kon­struk­ci­ji, vr­lo ja­sno or­ga­ni­zo­va­na. To je, ka­ko ka­že Ga­ta­li­ca, či­ni eta­lo­nom za sve dru­ge umjet­no­sti, jer „po­ka­zu­je“ i ka­ko ja­ka osje­ća­nja sta­vi­ti u ne­ki kon­strukt. Bez to­ga ne­ma ni umjet­no­sti, pa ni knji­žev­no­sti.
Ga­ta­li­ca is­ti­če da se pi­sac uvi­jek mo­ra slu­ži­ti po­stup­kom one­o­bi­ča­va­nja. Ta­ko u nje­go­vom no­vom ro­ma­nu glav­ni lik, ne­ga­ti­vac, za­lju­blju­je se i po­či­nje da pa­ti, to­li­ko da ga či­ta­lac po­či­nje ža­li­ti. Ovaj po­stu­pak, po nje­mu, naj­va­žni­ji je da bi se či­ta­lac pod­sta­kao na raz­mi­šlja­nje. Ako ne iza­zo­ve ta­kvu re­ak­ci­ju, ka­že Ga­ta­li­ca, ona ni­je ni bi­la vri­jed­na ozbilj­nog či­ta­nja.
Po­seb­no na­gla­ša­va da umjet­nič­ko dje­lo mo­ra im­pli­ci­ra­ti po­zi­tiv­ne mo­ral­ne su­do­ve.
- Umjet­nost ne smi­je bi­ti ne­mo­ral­na. Ne­mo­ral­na umjet­nost je ne­do­pu­sti­va. Ni­ka­kva lje­po­ta ovog svi­je­ta ne mo­že da na­šmin­ka ne­mo­ral. To je kao da šmin­ka­te mr­tva­ca. Sva do­bra i ve­li­ka knji­žev­nost u osno­vi mo­ra bi­ti mo­ral­na, iako to ne zna­či da vam da­je mo­ral­ne lek­ci­je – ka­že Ga­ta­li­ca, do­da­ju­ći da zlo­u­po­tre­ba ne­ke knji­ge uglav­nom ne za­vi­si od pi­sca već onih ko­ji je či­ta­ju.
Pro­mo­ci­ja je odr­ža­na u okvi­ru Me­đu­na­rod­nog pod­go­rič­kog saj­ma knji­ga i obra­zo­va­nja.
Ž.J.