Naj­no­vi­ji ro­man po­zna­ta be­o­grad­ska no­vi­nar­ke i knji­žev­ni­ce Ve­sne De­dić, ko­ji no­si na­slov „Ni­či­ja” od da­nas se mo­že ku­pi­ti uz „Dan”. Knji­ga se mo­že ku­pi­ti i u svim knji­ža­ra­ma u Cr­noj Go­ri i Sr­bi­ji, a ci­je­na je 4,99 eura. De­di­će­va i ovaj put u cen­tar pa­žnje sta­vlja lju­bav, i to onu ko­ja pro­la­zi kroz raz­ne pro­vje­re.
- Sli­ka­ju­ći at­mos­fe­ru sta­re Bu­dve, Be­o­gra­da `90, Što­hol­ma sa emi­grant­skim pred­gra­đi­ma, kri­mi­na­la i nar­ko bo­so­va, kao i da­na­šnjeg Be­o­gra­da, is­pi­sa­la sam me­lo­dra­mu ko­ja ocr­ta­va si­tu­a­ci­je i osje­ća­nja u ko­ji­ma će se pro­na­ći i že­ne i mu­škar­ci, i he­te­ro­sek­su­al­ni i ho­mo­sek­su­al­ni pa­ro­vi, i sam­ci i oni u sreć­nim, ali i bra­ko­vi­ma u ko­ji­ma je lju­bav po­če­la da umi­re - ot­kri­va dio pri­če na­ša sa­go­vor­ni­ca Ve­sna De­dić. Glav­na ju­na­ki­nja Dan­ka, vje­ru­je da je ži­vot baj­ka ka­da si u za­gr­lja­ju onog ko­ga vo­liš. Nje­na dru­ga­ri­ca Ma­ša vi­še vje­ru­je u ba­sne jer uvi­jek na kra­ju ne­ko ne­kog pre­va­ri. Od rod­ne Bu­dve, stu­dent­skih da­na u Be­o­gra­du, do ži­vo­ta u Štok­hol­mu, njih dvi­je pro­la­ze de­ce­ni­je tro­še­ći go­di­ne kao sa­te.
●Šta Vas je na­da­sve in­spi­ri­sa­lo i po­ve­lo da ro­man ova­ko na­pi­še­te?
- Imam de­se­ti­ne hi­lja­da či­ta­telj­ki ko­je mi u su­sre­ti­ma na pro­mo­ci­ja­ma i pu­tem dru­štve­nih mre­ža mno­go pri­ča­ju o svo­jim sud­bi­na­ma, lju­ba­vi­ma i uvi­jek mi po­ka­žu u kom prav­cu tre­ba da ide sva­ki moj ro­man. In­spi­ri­sa­le su me pri­je sve­ga pri­če že­na ko­je su iskre­no vo­lje­le, gi­nu­le za sre­ću svog part­ne­ra i dje­ce i do­ži­vje­le da ih raz­o­ča­ra­ju i onaj ko­me su bi­le vjer­ne, pa i dje­ca. U mom ro­ma­nu, a či­ni mi se sve če­šće i u stvar­nom ži­vo­tu to­li­ko je raz­o­ča­ra­nih u pri­ja­te­lje, u lju­bav, u sop­stve­nu dje­cu i či­ni se da ni­je vi­še sra­mo­ta kao ne­ka­da bi­ti sa­mac. Ka­da po­gre­šiš ni­ko te ne kri­ti­ku­je, ka­da po­tro­šiš ni­ko ti ne za­mje­ra i ni­si rob ne­či­jih tu­đih ras­po­lo­že­nja, kao što je u bra­ku čest slu­čaj. Že­ne su če­sto žr­tve sa­mo­ži­vo­sti dje­ce i mu­ška­ra­ca, a psi­ho­lo­zi ka­žu da ono­li­ko do­bro­te ko­li­ko daš mo­raš bi­ti spre­man i da uzmeš od dru­gih. To je ne­što što po­ku­ša­vam i ja da na­u­čim i ju­na­ki­nje mo­jih ro­ma­na. Sre­ća je uvi­jek u oče­ki­va­nji­ma. Po­sta­je­mo ne­sreć­ni ka­da vi­še ne­ma­mo ko­ga i šta da če­ka­mo, ka­že mo­ja ju­na­ki­nja ko­ja ipak i po­red svih ži­vot­nih lo­mo­va vje­ru­je da je če­ka ne­ko sa kim će mo­ći da bu­de i nje­go­va i svo­ja.
● Knji­ga do­ti­če ve­o­ma ozbilj­nu i te­šku te­mu, o ko­joj se to­li­ko ne go­vo­ri, bu­du­ći da je ne­ka­ko že­na uvi­jek „ne­či­ja”, pa i on­da kad je ni­či­ja. Pri­je ni­či­ja ne­go li svo­ja.
- Mi smo sve vas­pi­ta­ne da ako že­li­mo lju­bav, mo­ra­mo da da­mo ne sa­mo lju­bav već i ci­je­lu se­be.U na­šoj kul­tu­ri se pod­ra­zu­mi­je­va da že­na ni­je do­volj­no sa­mo da vo­li već mo­ra i da bri­ne, ne sa­mo da bu­de li­je­pa kao prin­ce­za već i vri­jed­na za de­set prin­ce­zi­nih slu­ga... Mi smo vas­pi­ta­va­ne da je naj­ve­ća sra­mo­ta mi­sli­ti na se­be. I sva­ka ko­ja je ne­što ura­di­la sa­mo za svo­ju sre­ću bi­la je op­tu­že­na da je se­bič­na. Mi od­ra­sta­mo ubi­je­đe­ne da je vr­hu­nac na­šeg ži­vo­ta ka­da se zna da smo ne­či­je, a krah ka­da ne­bit­no iz kog raz­lo­ga ni­smo ni­či­je. Pa, ko­li­ko ste pu­ta bi­li u pri­li­ci da gle­da­te ka­ko sa­ža­lje­va­ju pre­li­je­pu i uspje­šnu tri­de­sto­go­di­šnja­ki­nju sa­mo za­to što ni­je uda­ta, ili da ismi­ja­va­ju ve­dru i na­smi­ja­nu če­tr­de­se­to­go­di­šnja­ki­nju za­to što je raz­ve­de­na ili­ti po­pu­lar­ni­je ras­pu­šte­ni­ca? Ta­ko i mo­ja glav­na ju­na­ki­nja Dan­ka vje­ru­je da je ži­vot baj­ka ka­da si u za­gr­lja­ju onog ko­ga vo­liš i pod­re­diš za­jed­nič­koj sre­ći ci­je­lu se­be, za raz­li­ku od Ma­še ko­ja vi­še vje­ru­je u ba­sne, jer uvi­jek na kra­ju ne­ko ne­kog pre­va­ri.
● Ko­li­ko u pri­či ima auto­bi­o­graf­skih ele­me­na­ta?
-U sva­kom ro­ma­nu po­sto­je i mo­je naj­lič­ni­je di­le­me, kao i li­je­pa i ru­žna is­ku­stva. Na­rav­no da je i me­ni, po­put glav­ne ju­na­ki­nje lju­bav po­ne­kad bi­la ni­šta vi­še do utje­he za sa­mo­ću. Bi­lo je go­di­na ka­da sam u stra­hu od sa­mo­će tro­ši­la ener­gi­ju na spa­ša­va­nje ve­ze umje­sto da sam tu ko­li­či­nu vre­me­na i sna­ge po­tro­ši­la na svo­ja za­do­volj­stva. I ja po­put mo­je ju­na­ki­nje Dan­ke znam da bi moj, sva­či­ji ži­vot is­pao dru­ga­či­ji da ne po­sto­ji za­lju­blje­nost, da ni­sam le­tje­la do vi­si­na sa ko­jih je pad te­žak, da ni­sam umje­sto da bu­dem po­no­sna na se­be i bez­bri­žna, po­ku­ša­va­la da ne­kog dru­gog uči­nim sreć­nim. Ne po­sto­ji že­na ko­ju ne­ko ni­je sla­gao, ali po­što ne mo­že­mo da no­si­mo po­li­graf u tor­bi mo­že­mo da no­si­mo sa so­bom uvek svi­jest da je na­še zdra­vlje, i fi­zič­ko i psi­hič­ko, naj­bit­ni­je.
● Kom­plek­san je i iz­bor žan­ra, me­lo­dra­ma sa ele­men­ti­ma tri­le­ra...
- Kao pi­scu me­lo­dra­ma bio mi je iza­zov da se oku­šam i u for­mi tri­le­ra. Ni­sam se usu­di­la da na­pi­šem čist tri­ler,ali sam u lju­bav­nu pri­ču uve­la lik sit­nog lo­po­va iz si­ro­ma­šne ku­će ko­ji po­sta­je nar­ko bos. Ima ta­kvih pri­ča do­sta oko nas, pa je i me­ne kao pi­sca in­te­re­so­va­lo da opi­šem raz­voj jed­ne lič­no­sti od spa­va­nja na dr­ve­nim da­ska­ma u stra­ća­ri do le­ška­re­nja u vi­li na gar­ni­tu­ri od po­ni­je­ve dla­ke. I na­rav­no, in­te­re­so­vao me ži­vot že­ne ko­ja vo­li ta­kvog čo­vje­ka. Mo­ja ju­na­ki­nja Ma­ša ko­ju ta po­ni­je­va dla­ka či­ni sreć­nom če­sto ci­ti­ra Avu Gard­ner ko­ja je pred smrt re­kla:„Uži­va­la sam u svom ži­vo­tu. Pro­kle­to do­bro sam se pro­ve­la”. Tri­ler je i uba­čen u me­lo­dra­mu zbog mog po­ku­ša­ja da od­go­vo­rim kroz pri­ču na pi­ta­nje ko­ja je to mi­sao sa ko­jom sva­ki čo­vjek, mu­ška­rac ili že­na tre­ba da na­pu­sti ovaj svi­jet.
● Bu­du­ći da je ro­man u ne­ku ru­ku i pu­to­kaz či­ta­telj­ka­ma ka­ko da bu­du svo­je, ka­ko bi­ste ih ukrat­ko, ru­ko­vo­de­ći se pri­čom u ro­ma­nu, po­sa­vje­to­va­li da po­sta­nu svo­je, a ne ne­či­je, ni­či­je ili još go­re - bi­lo či­je...?
- Pr­vo i osnov­no je, i to stal­no po­na­vljam, je­ste da ima­ju svo­ju slo­bo­du, a uslov slo­bo­de je obra­zo­va­nje. A po­sli­je to­ga, či­ni mi se da tre­ba či­ni­ti sve i vo­lje­ti u na­di da ćeš do­ži­vje­ti baj­ku, ali ni­ka­da ne iz­go­va­ra­ti onu be­smi­sle­nu re­če­ni­cu ko­je je mno­go do­sta ko­šta­la: „Ne mo­gu da za­mi­slim svoj ži­vot bez te­be”. Da bi ži­vje­le sreć­ne u jed­noj ve­zi ili bra­ku, bi­le ne­či­je, pri­je sve­ga tre­ba sva­ka od nas da bu­de u ozbilj­noj ve­zi sa­ma sa so­bom i za­do­vo­lji pr­vo svo­je naj­lič­ni­je proh­ti­je­ve, pa on­da tu­đe. Že­ne če­sto pod­li­je­žu stra­ho­vi­ma, stra­hu od ne­čeg lo­šeg što mo­že da im se de­si, stra­hu od osu­de lju­di, od sa­mo­će i ti stra­ho­vi im uni­šte ži­vot. Hra­brost je ta­ko po­red slo­bo­de uslov za sre­ću. Že­ne če­sto ka­žu da im je ne­ko dru­gi uni­štio ži­vot, a isti­na je da su to sa­me se­bi na­pra­vi­le jer se u lju­ba­vi po­na­ša­ju kao bom­ba­ši sa­mo­u­bi­ce. Že­ne se ta­ko­đe ci­je­log ži­vo­ta tru­de da bu­du pri­vlač­ne, a mno­gi mu­škar­ci ma­ni­pu­li­šu tom žen­skom po­tre­bom i tru­de se da im po­ka­žu da sve to ni­je do­volj­no. To ni­ka­da ni jed­nom ne smi­je­mo do­zvo­li­ti, ma­kar bio li­jep i pa­me­tan kao Nje­goš. Bu­di svo­ja…ni ne­či­ja ni ni­či­ja… to je či­ni mi se je­di­ni do­bar sa­vjet, ali ne uvi­jek i ostvar­ljiv.
MI­LA MI­LO­SA­VLjE­VIĆ