Sli­kar ko­ji je svo­ju ka­ri­je­ru iz­gra­dio u Pa­ri­zu, da bi se ne ta­ko dav­no vra­tio u rod­ni Be­o­grad, gdje je i po­čeo nje­gov put li­kov­nog umjet­ni­ka, na ko­jem već de­ce­ni­ja­ma po­tvr­đu­je i ge­net­ski kod ko­ji ga je pred­o­dre­dio za sli­ka­nje i va­ja­nje, prof. Mi­loš Šo­ba­jić iz­la­že ovih da­na u Pod­go­ri­ci. Ov­da­šnjoj pu­bli­ci u Mo­der­noj ga­le­ri­ji pod­go­rič­kih Mu­ze­ja i ga­le­ri­ja pred­sta­vlja se sli­ka­ma i skulp­tu­ra­ma ko­je su na­sta­le po­sljed­njih pet­na­e­stak go­di­na, a ko­je se mo­gu po­gle­da­ti do 28. sep­tem­bra. Nje­gov opus, im­po­zan­tan i vr­lo upe­ča­tljiv, to­li­ko da je o nje­go­vom ra­du na­pi­sa­no pre­ko 700 čla­na­ka iz pe­ra mno­gih ču­ve­nih svjet­skih kri­ti­ča­ra i isto­ri­ča­ra umjet­no­sti, sni­mlje­no ne­ko­li­ko fil­mo­va, ob­ja­vlje­no pet mo­no­gra­fi­ja... Ra­do­ve je iz­la­gao u svjet­skim umjet­nič­kim cen­tri­ma, jed­na­ko kao i u rod­noj Sr­bi­ji, kao i Cr­noj Go­ri, u ko­joj je du­bo­ko uko­ri­je­njen. Uosta­lom, u to će se uvje­ri­ti svi ko­ji po­sje­te Mo­der­nu ga­le­ri­ju i po­gle­da­ju iz­lo­žbu „Svoj me­đu svo­ji­ma”, a ne­gdje mo­žda naj­bli­ža ocje­na onog što će vi­dje­ti mo­že se pre­u­ze­ti od ču­ve­nog austrij­skog mi­sli­o­ca Pe­te­ra Hand­kea ko­ji je o Šo­ba­ji­će­vom ra­du još 2002. go­di­ne za­pi­sao: „Šo­ba­jić stva­ra sli­kar­stvo gdje sva sku­če­nost nje­go­vog pre­tka eks­plo­di­ra i mi­je­nja pra­vac pre­ma ne­vi­đe­noj slo­bo­di, na mo­men­te sko­ro na­pad­noj: u sva­kom slu­ča­ju, sva­ka nje­go­va sli­ka, sva­ka skulp­tu­ra su oslo­ba­đa­ju­će. Zbog nje­go­vog pre­tka? Zbog isto­ri­je? Za­hva­lju­ju­ći njoj? Pro­tiv nje? Su­di­te vi sa­mi. Ne, ne su­di­te, pre­pu­sti­te da vas pro­žmu te mo­nu­men­tal­ne sli­ke u dnu jed­ne ale­je, du­bo­ke i am­bi­sno cr­ne”.
● Mno­gi (ne) zna­ju da su Va­ši Šo­ba­ji­ći iz Nik­ši­ća, da je stric Va­šeg oca ču­ve­ni sli­kar Ili­ja Šo­ba­jić. Za­to je za­ni­mlji­vo ču­ti ka­ko je to iz­la­ga­ti u po­stoj­bi­ni svo­jih pre­da­ka, da li je to ipak dru­ga­či­ji osje­ćaj od ono­ga ka­da iz­la­že­te ne­gdje dru­gdje?
- Raz­mi­šljao sam baš o to­me, ov­dje, ka­ko su mo­ji Šo­ba­ji­ći 1846. go­di­ne, ta­da­šnji Ka­do­vi­ći bje­ža­li od gla­di u Sr­bi­ju, pa se vra­ti­li, pa na­pra­vi­li u Nik­ši­ću pr­vo po­zo­ri­šte, pr­vi bi­o­skop, hor, or­ke­star, no­vi­ne… pa bio je tu Ili­ja Šo­ba­jić, pa Pe­tar Šo­ba­jić, i ne znam ko sve ne od lju­di ko­ji su ra­di­li i stva­ra­li, i evo naj­zad ja. I je­dan čo­vjek ne­dav­no re­če - Mi­loš ni­je uzrok, on je po­slje­di­ca sve­ga to­ga - i je­sam i ta­ko se i osje­ćam, kao po­slje­di­ca tih Šo­ba­ji­ća. Oti­šao sam u Pa­riz, i evo me sad po­no­vo u Cr­noj Go­ri, svoj me­đu svo­ji­ma, ka­ko sam i na­zvao ovu iz­lo­žbu. Ov­dje sam sa naj­ve­ćim za­do­volj­stvom, oda­kle mi je otac, i oda­kle sam ja.
● Ra­do­vi ko­ji­ma se pred­sta­vlja­te u Pod­go­ri­ci su u mno­go­me dru­ga­či­ji od Va­ših po­če­ta­ka. Ko­li­ko je na to uti­ca­la i ta či­nje­ni­ca, ka­ko ka­že­te da je čo­vjek ko­nač­na po­slje­di­ca ge­na ko­ji su mu pret­ho­di­li, i ko­li­ko to uti­če na stva­ra­la­štvo?
- Ka­ko da ne, evo­lu­ci­ja je neo­p­hod­na. Stal­no mi­slim da sam na sa­mom po­čet­ku i da ću tek sa­da da poč­nem da ra­dim one pra­ve stva­ri ko­je bih že­lio. Po­što na sva­koj iz­lo­žbi vi­dim do­kle sam do­šao i on­da mi bu­de ja­sno šta tu tre­ba da se mi­je­nja, do­da­je, šta tu ne va­lja, itd… - si­gu­ran sam čak da ću od ove iz­lo­žbe da uđem u jed­nu sa­svim no­vu fa­zu. Opet isto to, sa­mo do­sta druk­či­je. Do­du­še, stal­no me pra­ti i osje­ćaj da mi još ne­do­sta­je gram, dva ta­len­ta da na­pra­vim to što že­lim, i ja uvi­jek go­vo­rim da ne­mam do­volj­no ta­len­ta da na­pra­vim ono što bih za­i­sta že­lio. Sa­da va­ma obe­ća­vam da ću od ove iz­lo­žbe za­i­sta da ura­dim ono što že­lim.
● Što je to što Vi još že­li­te, jer gle­da­ju­ći Va­še ra­do­ve či­ni se da zvu­či­te isu­vi­še per­fek­ci­o­ni­stič­ki?
- Sve što ra­dim pret­hod­no od­sa­njam, i u tom mom snu, ko­ji je vr­lo ne­bu­lo­zan, po­la­ko ga gra­dim, zi­dam, i on naj­zad po­sta­ne i stvar­nost. I sve ove sli­ke su naj­pri­je bi­le od­sa­nja­ne, pa on­da na­sli­ka­ne. Ta­ko da već ne­ko vri­je­me sa­njam ne­što, ali u si­vim bo­ja­ma, i uglav­nom je ri­ječ o skulp­tu­ri, sa go­mi­lom lju­di, u ne­kim be­ton­skim zi­do­vi­ma, i to će bi­ti moj slje­de­ći po­sao na­red­nu go­di­nu, dvi­je. Ra­di­ću sa be­to­nom.
● Po­što u po­sljed­nje vri­je­me do­sta bo­ra­vi­te i u Be­o­gra­du, da li je to mo­žda si­vi­lo tog gra­da ili ne­ko dru­go si­vi­lo?
- Ne, me­ni je Be­o­grad naj­bo­lji grad na svi­je­tu, a Pa­riz je naj­ljep­ši, iz­van­re­dan, grad ko­ji me pu­no če­mu na­u­čio i gdje sam na­pra­vio mo­je sli­kar­stvo. A, Be­o­grad ni­je siv uop­šte, on je vr­lo bu­čan i živ. Sva­ki grad je te­žak za ži­vot, pa i Pa­riz je pre­te­žak za ži­vot, a di­van je za tu­ri­ste na­rav­no. Ali, ta­mo da se za­ra­de pa­re i pla­ća­ju svi mo­gu­ći ra­ču­ni ni­je ni­ma­lo la­ko, kao i u Be­o­gra­du, gdje ima pu­no si­ro­ma­štva i bi­je­de. No, u Be­o­gra­du sam na­šao ve­li­ko za­do­volj­stvo za rad, imam di­van, ve­li­ki, ogro­man ate­lje i iz nje­ga iz­la­žem svu­da po svi­je­tu, od Ri­ma, Nju­jor­ka, Nje­mač­ke… ta­ko da sam u pu­nom stva­ra­lač­kom za­no­su u Be­o­gra­du. Pa­riz je i da­lje moj grad, imam ta­mo ate­lje i ku­ću i od­la­zim re­la­tiv­no če­sto, ali za­to što sam otvo­rio Fa­kul­tet za umjet­nost i di­zajn u Be­o­gra­du pri­je 10 go­di­na, osta­jem sa za­do­volj­stvom i ra­dim. No­vost je da sam od ove go­di­ne otvo­rio mo­ju sli­kar­sku kla­su i po­zi­vam sve mla­de lju­de ili one ko­ji su za­vr­ši­li da do­đu kod me­ne na ne­ku ma­ster kla­su i ra­de za­jed­no sa mnom u mom ate­ljeu.
● Na ovim sli­ka­ma na­gla­še­no ste is­ta­kli sto­pa­la, i če­sto ih sli­ka­te. Za­što Vam je bi­tan is­ko­rak, ku­da pla­ni­ra­te da „is­ko­ra­či­te iz plat­na”?
- To je ci­je­la jed­na ve­li­ka se­ri­ja „Ve­li­ki ko­rak” ili „Po­sljed­nji ko­rak”, ko­ja je do­sta smr­to­no­sna kao te­ma. Ka­že ne­ki ki­ne­ski fi­lo­zof, da se ve­li­ke stva­ri ra­de ve­li­kim ko­ra­ci­ma, ni­ka­ko ma­lim. Ve­li­ki ko­rak je ve­li­ka od­lu­ka, ona ko­ja mi­je­nja ži­vot. Sli­kao sam taj ve­li­ki ko­rak i pra­vio skulp­tu­re ve­li­ki ko­rak, jer mi je oči­gled­no taj ko­rak ja­ko va­žan. Sa­mo že­lim da idem na­pri­jed, da mi­je­njam mje­sta, da ne ži­vim stal­no na istom mje­stu, da po­ku­ša­vam da mi­je­njam. Mo­je sli­ke stal­no pre­pra­vljam, ni­ka­da ni­je­sam za­do­vo­ljan. Sma­tram da je to ne­do­volj­no, da tre­ba još. Taj ko­rak mi pu­no zna­či.
●Zna­či mi­je­nja­te sli­ke, da­nas je vi­di­mo ova­ko, a sju­tra već mo­že bi­ti dru­ga­či­ja?
- Mi­je­njam ih, ali ne ta­ko br­zo, ali, re­ci­mo za tri go­di­ne po­gle­dam ne­ku sli­ku, ko­ja je čak u mo­no­gra­fi­ja­ma, i ja ka­žem 2016. pre­pra­vlje­na, jer vi­dim da ne mo­že ta­ko da osta­ne, da mo­ram ne­što da joj iz­mi­je­nim. I mno­ge mo­je sli­ke su do­ra­đi­va­ne. Ne mo­gu da ih pu­stim da osta­nu ta­kve ka­kve je­su. Tek za po­ne­ku ka­žem od­lič­no, ne­ma što da se do­da­je.
● Zna­či, bit­na je pro­mje­na...
- Je­ste, tre­ba do­da­ti uvi­jek ne­što no­vo. Du­go ži­vi­mo i mo­že­mo da dje­lu­je­mo na na­šu oko­li­nu, a po­seb­no na na­še sli­ke, na­ša dje­la, mo­že­mo da pro­mi­je­ni­mo i mi­šlje­nja.
●Što Vas pri­vu­če kod sli­ke dru­gog auto­ra, što Vas „pro­dr­ma”, „pro­tre­se”?
- To je ener­gi­ja. Ako sli­ka ne­ma ener­gi­ju za me­ne to ni­je sli­ka. Sli­ka mo­ra da ži­vi, mo­že to bi­ti i bi­je­lo plat­no sa jed­nom mr­ljom, ali da je to na­pra­vlje­no ta­ko da zra­či ener­gi­jom. Ni­je va­žno što je na njoj već ka­ko je to ura­đe­no i o če­mu se ra­di. Sli­ka bez ener­gi­je ni­je sli­ka za me­ne, mo­ra da me po­tre­se.
● Kao ne­ka oba­ve­zna fu­sno­ta po­ja­vlju­je se u tek­sto­vi­ma o Va­ma re­če­ni­ca da ste oti­šli u Pa­riz 1972. da vi­di­te Pi­ka­so­vu iz­lo­žbu, i da ste ta­mo osta­li. Da li ste ta­da za­mi­šlja­li da će Pa­riz bi­ti bla­go­na­klon pre­ma Va­ma? Ko­li­ko je Pa­riz bio bi­tan za Vas i ju­go­slo­ven­ske sli­ka­re `70. go­di­na da se ostva­re kao umjet­ni­ci?
- Pa­riz je la­tin­ski grad, pre­ma to­me grad otvo­ren za sve. Pa­riz ni­je kao Lon­don i Ber­lin ko­ji su da­le­ko za­tvo­re­ni­ji, po­seb­no Lon­don. Pa­riz je iz­u­zet­no pri­vla­čan i ja sam pro­veo naj­ljep­še go­di­ne ži­vo­ta ta­mo, ste­kao pri­ja­te­lje i po­čeo da sli­kam to što sam sli­kao, i ni­sam se pre­vi­še na­dao... Ali, mo­gu da ka­žem da sam do­sta sa­mo­u­vje­ren i ka­da ne­što pod­u­zmem ja to mo­ram da do­ve­dem do kra­ja. Ne do­zvo­ljam da ne­što kre­nem, pa da sta­nem. Imao sam sre­ću da ura­dim to što sam hi­to i od­lu­čio da idem da­lje. Ne tre­ba bi­ti na jed­nom mje­stu pa ni ka­da je to Pa­riz, Nju­jork, tre­ba ići stal­no da­lje. Vra­tio sam se u Be­o­grad ra­de­ći no­ve stva­ri i po­ka­zu­jem to gdje god stig­nem u svi­je­tu. Pa­riz je di­van, ali ja ću ići da­lje. Ina­če, po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta Da­do Đu­rić, i još ne­ko­li­ko sli­ka­ra i ja, od ko­jih sam ja bio naj­mla­đi, do­ni­je­li smo ne­ku be­o­grad­sku ško­lu ta­mo pa su oni re­kli – to je sve cr­no, rat­no, ru­žno, ali je ti­pič­no bal­kan­sko. Mi smo nji­ma do­ni­je­li ne­što, i mo­žda je to ma­lo u kon­tek­stu Ame­ri­ka­na­ca, Ja­pa­na­ca, En­gle­za, Nje­ma­ca ko­ji su hr­li­li u Pa­riz `60. i `70. go­di­na. I Pa­riz je to pri­hva­tio obje­ruč­ke. Me­ni se sa­da či­ni da je tre­ba­lo oti­ći u Nje­mač­ku, jer mi pa­ri­sko sli­kar­stvo ni­je od­go­va­ra­lo, jer ja ni­sam u toj nji­ho­voj bla­goj rav­no­te­ži. Vi­še sam bli­zak nje­mač­kom eks­pre­si­o­ni­zmu, ne­čem ja­čem, kr­va­vi­jem, ne­go što je fran­cu­sko sli­kar­stvo ge­ne­ral­no gle­da­no. Po­go­to­vo sli­kar­stvo 20. vi­je­ka.
● Da li je i to mo­žda pi­ta­nje ener­gi­je?
- Mi­slim da je­ste pri­je sve­ga pi­ta­nje ener­gi­je, ali oni ka­žu da je sve to cr­no i rat­no, bal­kan­ski. Pa je­ste, ali što da ra­di­mo. Fran­cu­ska je pre­li­je­pa ze­mlja, i naj­so­ci­jal­ni­ja u ci­je­loj Evro­pi, pru­ži­la je svom sta­nov­ni­štu ve­li­ki kom­for, to je raj na ze­mlji. Ta­kvo joj je i sli­kar­stvo, slat­ko i li­je­po, ali tu ne­ma ni­šta dru­go, tu ne­ma ener­gi­je. Tu ne­ma sna­ge, i oni čak sma­tra­ju da je vul­gar­no da se to po­ka­že.
Ž.JA­NjU­ŠE­VIĆ


U zam­ci se iz­ro­dio pot­pis

● Mno­ge Va­še mla­đe ko­le­ge bje­že od is­ka­zi­va­nja mi­šlje­nja, o mno­gim stva­ri­ma, na­ro­či­to ne­kim dru­štve­nim po­ja­va­ma. Ne že­le da se to na­slu­ti ni u nji­ho­vim ra­do­vi­ma. Da li mi­sli­te da je to is­prav­no?
- Sli­kam čo­vje­ka ko­ji je uhva­ćen u jed­nom ma­lom pro­sto­ru, u zam­ci iz ko­je po­ku­ša­va da po­bjeg­ne. To je mo­ja ge­ne­ral­na te­ma, i sve su sli­ke ne­gdje to. Uvi­jek je ne­gdje taj moj čo­vjek za­tvo­ren i pre­ska­če, ne­što po­ku­ša­va. Čo­vje­ka ne­ma, vi­de se nje­go­ve ci­pe­le, no­ga, ru­ka, on po­ku­ša­va da iza­đe iz te zam­ke. To je moj od­nos pre­ma dru­štvu. Jer, mi smo u jed­noj ve­li­koj zam­ci. To ta­ko ra­dim. Imam ci­je­lu se­ri­ju „Gu­še­nja”, gdje pra­vim sli­ke i skulp­tu­re ko­je pri­ka­zu­ju da nas ne­ko gu­ši. Ja znam ko, ali ne­ću da ga ci­ti­ram. Gu­ši nas taj ko­ji zna da nas gu­ši, a mi se svim si­la­ma tru­di­mo da iz­bjeg­ne­mo to gu­še­nja i da pre­ži­vi­mo. Ta­ko sli­kam, a ne­ko će re­ći ne­moj mi ta gu­še­nja, dok će ne­ko dru­gi htje­ti da pro­či­ta ta gu­še­nja na na­čin sli­čan me­ni, ka­ko ga ja pi­šem. Pa on­da ne­ko ka­že - ov­dje je pu­no kr­vi, a me­ni se či­ni da je ma­lo, pa on­da do­zi­ram. Sve to ču­jem, i sve mi to osta­ne u uhu, ali ne že­lim da se mi­je­njam, ne in­te­re­su­je me, ne že­lim da se mi­je­njam u od­no­su na ide­je ra­znih po­sma­tra­ča. Svi mi či­ta­mo ovo oko nas na raz­li­čit na­čin. Sli­kar ima je­dan fil­ter kroz ko­ji pro­vla­či stvar­nost oko nje­ga. I taj fil­ter je u stva­ri nje­gov iden­ti­tet. Re­ci­mo Pi­ka­so je či­tao ova­ko, Ša­gal ona­ko…. ja ova­ko, Da­do ona­ko, a to je u stva­ri naš pot­pis.


Tv­rdo­gla­vo is­tra­ja­va

● Ka­že­te da je bit­no da se ra­di do­bro. Da li je ono što je do­bro nu­žno do­palj­di­vo pu­bli­ci i kri­ti­ča­ri­ma, da li čo­vjek po­ne­kad ipak mo­ra na­pra­vi­ti ne­ke kom­pro­mi­se da bi se ne­gdje na­šao sa pu­bli­kom, kri­ti­ča­ri­ma, tim svi­je­tom oko nje­ga, ili mo­ra bi­ti tvr­do­glav?
- Ni­po­što. Tre­ba bi­ti sa­mo svoj. Ni­ka­kve že­lje pu­bli­ke, kri­ti­ča­ra, oko­li­ne, ba­be, maj­ke, tet­ke, ne do­la­ze u ob­zir. Sli­kar mo­ra da ra­di ono što osje­ća ina­če od to­ga ne­ma ni­šta. Pro­da­ja ni­je va­žna, mo­že da se gla­du­je i da se mu­či, ali ne smi­je da se skre­ne sa pu­ta ko­ji je ne­ko od­lu­čio da vo­zi. Ni­je bit­no da li pro­da­je ili ne pro­da­je. Bit­no je da je to do­bro što ra­di i da je on ti­me za­do­vo­ljan, pa će jed­nog da­na ako mu ne ide sa­da, su­tra ići bo­lje.