Knji­žev­nik i pu­bli­ci­sta Mi­ro­je Vu­ko­vić na­kon 15 go­di­na ob­ja­vio je na­sta­vak svog ro­ma­na „En­gle­ska po­sla”. Ovaj put „En­gle­ska po­sla 2” u pod­na­slo­vu gla­se „Su­no­vrat u pro­šlost”, za raz­li­ku od pr­vog di­je­la ko­ji je bio na­slo­vljen „Za­let u bu­duć­nost”. No, ni pro­šlost, ni bu­duć­nost, na ovim pro­sto­ri­ma kao da ne do­no­se ni­kakv bo­lji­tak, već sa­mo da­lje pro­pa­da­nje..., a ras­plet, či­ni se, kao da još uvi­jek ni­je de­fi­ni­ti­van. Za­to ne ču­di, ni što je Vu­ko­vić, čak i pr­vi dio ro­ma­na ovaj put ob­ja­vlje­nog kao iz­da­nje pod­go­rič­kog „Ok­to­i­ha” i be­o­grad­skog „Sve­ta knji­ge”, do­ra­dio.
Ka­ko pi­še knji­žev­nik i knji­žev­ni kri­ti­čar Ra­do­ji­ca Bo­ško­vić u re­cen­zi­ji za dru­gi dio ro­ma­na „En­gle­ska po­sla”, Vu­ko­vić i da­lje pi­še o Pi­vlja­ni­nu Gri­go­ri­ju Ne­di­ću, ko­ji je ide­a­li­stič­ki vje­ro­vao u so­ci­ja­li­zam i SFR Ju­go­sla­vi­ju, i ko­ji je sa­da za­te­čen onim što se de­ša­va `90. go­di­na 20. vi­je­ka u ne­ka­da­šnjoj ve­li­koj dr­ža­vi.
- Sa­da nas Vu­ko­vić do­vo­di do jed­ne na­iz­gled kon­tra­dik­ci­je. Na­i­me, sa ru­še­njem Ber­lin­skog zi­da, ka­da se sve u Evro­pi i svi­je­tu ne­po­vrat­no mi­je­nja, Vu­ko­vi­ćev ju­nak, a sa njim i svi mi, tek ta­da se su­da­ra­mo sa na­šim po­seb­nim zi­dom ko­ji sve vi­še na­ra­sta i ko­ji se ni­ka­ko ne da pre­vla­da­ti – zi­dom po­dje­la, ne­po­vje­re­nja, zi­dom de­ve­de­se­te go­di­ne pre­ko ko­ga ni­šta ne mo­že do­ta­da­šnje i pre­ko ko­ga je za Gri­go­ri­ja Ne­di­ća jed­na ve­li­ka ne­po­zna­ni­ca, a gdje se i za­vr­ša­va Vu­ko­vi­će­va pri­ča u naj­no­vi­jem ro­ma­nu – pi­še Bo­ško­vić. Za­ni­mlji­vo je, do­da­je kri­ti­čar, da Vu­ko­vi­ćev ju­nak Gri­go­ri­je Ne­dić, „u sve­op­štoj pro­mje­ni i po­le­ta, i ide­a­la, i ener­gi­je, u sko­ro ra­di­kal­noj pro­mje­ni lju­di oko nje­ga, on na ne­ka­kav svoj don­ki­ho­tov­ski na­čin is­tra­ja­va u svo­joj iz­gra­đe­noj vi­zi­ji, i da­lje osta­je svo­jim opre­dje­lje­njem Par­ti­jac iako to ni­kad ni­je po­stao ne­go ci­je­log ži­vo­ta, kao ne­ka­kav pa­ra­doks, ostao njen kan­di­dat”. Ne­dić, do­da­je Bo­ško­vić, osta­je pri­vr­žen svo­joj vi­zi­ji, za­gle­dan čas u pro­šlost, čas se za­li­je­ću­ći u bu­duć­nost, iako Par­ti­ja for­mal­no vi­še i ne po­sto­ji.
- Vu­ko­vi­ća kao auto­ra naj­vi­še in­te­re­su­je, ka­ko u sve­mu to­me, pod na­le­tom i stvar­no­sti, iza­zo­va i di­le­ma ko­je na nje­ga na­sr­ću, Gri­go­ri­je uspi­je­va da osta­ne do­slje­dan i da­lje pri­vr­žen svo­joj dav­no us­po­sta­vlje­noj vi­zi­ji sve­op­šte, ali i po­je­di­nač­ne sre­će. Ma­kar se ra­di­lo, a če­sto se za­pra­vo o to­me ra­di, o re­to­rič­nim obe­ća­nji­ma ka­ko će nam bu­duć­nost za­si­gur­no bi­ti svi­je­tla i sreć­na. I za­to ta `90, ko­ja se uz­di­že kao zid, dje­lu­je još vi­še kao svo­je­vr­sni pa­ra­doks. Sve to, ta ori­gi­nal­nost u iz­bo­ru, a po­go­to­vu u ob­ra­di te­me, a ako se uzme još i na­čin na ko­ji je ona ob­ra­đe­na, za­tim vla­da­nje si­tu­a­ci­ja­ma, de­ta­lji­ma, psi­ho­lo­škim tre­nu­ci­ma, ali i nje­go­vog je­zi­ka, što je stil­ska oso­be­nost na osno­vu ko­je se pre­po­zna­je Vu­ko­vi­će­va pro­za u sve­u­kup­nom na­šem pri­po­vje­dač­kom kor­pu­su, ovaj ro­man ne sa­mo da pred­sta­vlja za­ni­mlji­vo šti­vo za či­ta­o­ce već či­ni da nji­me na­ša pro­za do­bi­je i no­ve vri­jed­no­sti – oci­je­nio je Bo­ško­vić u re­cen­zi­ji „Ne­shva­tlji­vo is­tra­ja­va­nje Gri­go­ri­ja Ne­di­ća“.
Po­red nje­ga, po­zi­tiv­nu ocje­nu ovom Vu­ko­vi­će­vom dje­lu da­li su i Mi­ćo Cvi­je­tić („Ru­še­nje Ber­lin­skog zi­da na naš – ju­go­slo­ven­ski na­čin”) i dr Mi­ro­ljub Jo­ko­vić („Re­kvi­jem za ras­pra­vu čo­ve­ka sa isto­ri­jom”), ko­ji je na­pi­sao i po­go­vor za „En­gle­ska po­sla 1”.
Ž.J.