PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Bo­lest jed­nog od su­pru­žni­ka, uko­li­ko je na­stu­pi­la to­kom bra­ka, ni­je bi­la ka­non­ski oprav­dan raz­log za raz­vod. Zdra­vi su­pru­žnik je od cr­kve­nih vla­sti upo­zo­ra­van da je du­žan da se sta­ra o bo­le­snom part­ne­ru i da sve te­go­be brač­nog ži­vo­ta str­plji­vo pod­no­si. Me­đu­tim, u iz­vje­snim slu­ča­je­vi­ma i cr­kve­ne vla­sti su po­pu­šta­le pred na­rod­nim uvje­re­njem da je rad­na spo­sob­nost je­dan od naj­va­žni­jih pred­u­slo­va za brak, pa su u iz­nim­nim slu­ča­je­vi­ma do­pu­šta­le raz­vod.
O ob­zi­ri­ma cr­kve­nih vla­sti pre­ma na­rod­nim po­tre­ba­ma go­vo­ri i sle­de­ći pri­mjer: na di­le­mu lo­kal­nog sve­šte­ni­ka da li smi­je da vjen­ča dje­voj­ku ko­ja je sli­je­pa, nad­le­žne vla­sti su od­go­vo­ri­le da „sle­po­ća ne pret­po­sta­vlja pre­pre­ku bra­ku, ali taj ne­do­sta­tak do­zvo­lja­va sum­nju da bi ta­kvo li­ce, a na­ro­či­to žen­sko, mo­glo svo­je du­žno­sti vr­ši­ti, zbog če­ga bi la­ko mo­glo do­ći do ne­za­do­volj­stva. Zbog to­ga je sve­šte­ni­ku sa­vje­to­va­no da po­ku­ša da od­go­vo­ri mla­den­ce od na­mje­ra­va­nog bra­ka.
U pr­voj po­lo­vi­ni 19. vi­je­ka me­đu brač­nim obi­ča­ji­ma ko­je je dr­ža­va po­ku­ša­la da is­ko­ri­je­ni, naj­če­šće je po­mi­nja­na „ku­po­vi­na dje­vo­ja­ka”. Osim u za­ko­no­dav­stvu, taj obi­čaj če­sto se na­vo­dio i u li­te­ra­tu­ri kao re­gu­la­ran na­čin že­nid­be. Ta­ko je Vuk u svom Reč­ni­ku na­veo: „Ta­mo se još ne tra­že nov­ci uz đe­voj­ku, ne­go se za nju da­ju, n.p. bra­tu či­zme, ili đe­čer­mu, ma­te­ri ka­kvu alji­nu, ta­ko se­stri, i svi­ma osta­li­ma po ne­što, a oso­bi­to no­va­ca u ku­ću. U Sr­bi­ji su pri­je ne­ko­li­ko go­di­na ta­ko mlo­go is­ka­li za đe­voj­ke, da se si­ro­ma čo­vjek ni­je mo­gao ože­ni­ti”. Sa Vu­ko­vim na­vo­di­ma po­kla­pa se i za­pa­ža­nje Val­ta­za­ra Bo­gi­ši­ća, ko­ji je tvr­dio da u Kne­že­vi­ni Sr­bi­ji „pr­ći­ja ili mi­raz ne sa­mo da ni­je u obi­ča­ju, ne­go mo­ra čo­vjek još pla­ti­ti za dje­voj­ku i ob­da­ri­ti nje­zi­ne ro­đa­ke”.
Sma­tra se da se „ku­po­vi­na dje­vo­ja­ka” kao brač­na tran­sak­ci­ja prak­ti­ku­je u dru­štvi­ma u ko­ji­ma vla­da re­la­tiv­na so­ci­jal­na jed­na­kost i u ko­ji­ma sred­stva za pro­iz­vod­nju u ve­ćoj mje­ri pri­pa­da­ju ko­lek­ti­vu – po­ro­di­ci ili se­o­skoj za­jed­ni­ci, ne­go po­je­din­cu. U ta­kvim dru­štvi­ma „pla­ća­nje za dje­voj­ku” kao brač­na tran­sak­ci­ja ni­je u slu­žbi kon­cen­tra­ci­je ka­pi­ta­la, kao što je to slu­čaj sa mi­ra­zom, već je u funk­ci­ji kru­že­nja do­ba­ra unu­tar ko­lek­ti­va. Ma­te­ri­jal­na sred­stva ko­ja po­ro­di­ca do­bi­ja pri­li­kom uda­je svo­jih žen­skih čla­no­va slu­že za pri­ba­vlja­nje ne­vje­sti za mu­ške čla­no­ve ko­lek­ti­va. Ova brač­na tran­sak­ci­ja naj­če­šće se ja­vlja u agrar­nim dru­štvi­ma u ko­ji­ma je vri­jed­nost že­na kao rad­ne sna­ge ve­li­ka, i to ne sa­mo kroz nji­hov di­rek­tan do­pri­nos u pri­vre­đi­va­nju, već i kroz nji­ho­vu re­pro­duk­tiv­nu ulo­gu, po­što je bi­o­lo­ška re­pro­duk­ci­ja je­dan od pred­u­slo­va na­pret­ka po­ro­dič­nog do­ma­ćin­stva.
Eko­nom­ski po­ten­ci­jal dje­vo­ja­ka na srp­skom se­lu bio je vi­sok. Osim to­ga, to­kom pr­ve po­lo­vi­ne 19. vi­je­ka mu­škar­ci su u Sr­bi­ji broj­ča­no znat­no nad­ma­ši­va­li že­ne. Ima­ju­ći u vi­du te dvi­je či­nje­ni­ce, oči­gled­no je da je že­na na se­lu pred­sta­vlja­la vri­jed­nost do ko­je ni­je bi­lo uvi­jek la­ko do­ći. „Svu­da je uobi­ča­je­no da se tra­ži dje­voj­ka, a ni­gdje se ne nu­di dje­voj­ka za mom­ka”, za­bi­lje­že­no je u jed­nom et­no­graf­skom opi­su.
Mo­mak na se­lu je pri­li­kom pro­sid­be, po­red da­ro­va dje­voj­ci, da­vao i dar „za ku­ću”. Po­što je po­tra­žnja za dje­voj­ka­ma bi­la ve­ća od nji­ho­ve po­nu­de, dje­vo­jač­ki ro­di­te­lji su na­sto­ja­li da se „oko­ri­ste” ta­kvom si­tu­a­ci­jom pa su če­sto ucje­nji­va­li mla­do­že­nje pri­li­kom uda­je ćer­ki. Ta­kvo po­na­ša­nje ima­lo je za po­sle­di­cu po­ve­ćan broj ot­mi­ca dje­vo­ja­ka, pa i do­bje­ga­va­nje dje­vo­ja­ka mom­ci­ma bez re­dov­ne pro­sid­be. Ta­ko se, na pri­mjer, je­dan se­ljak iz Vra­ni­ća ža­lio na svog su­sje­da „da sta­je na put si­nov­cu nje­go­vom Ne­delj­ku vjen­ča­ti se sa nje­go­vom kćer­ju An­đe­li­jom, ko­ja je pri­je de­set da­na sa­ma do­bje­gla... i da to zbog no­va­ca či­ni, zah­ti­je­va­ju­ći od nje­ga u ime pro­še­vi­ne pet du­ka­ta”.
Da­va­nje da­ra za dje­vo­jač­ku ku­ću mo­glo je da ima iz­vje­snu eko­nom­sku osno­vu – tre­ba­lo je da pred­sta­vlja na­kna­du za od­la­zak iz ro­di­telj­skog do­ma, od­no­sno gu­bi­tak rad­nih ru­ku. Iz­raz da­ri­va­nje dje­voj­ke i ku­će sma­tra se i eufe­mi­zmom za iz­raz ku­po­vi­na. Pri­tom tre­ba ima­ti u vi­du i či­nje­ni­cu da je sva­ka raz­mje­na da­ro­va to­kom pred­svad­be­nih i svad­be­nih ce­re­mo­ni­ja una­pri­jed bi­la do­go­vo­re­na i pro­ra­ču­na­ta, a u slu­ča­ju ras­ki­da ugo­vo­re­nog bra­ka da­ro­ve je vra­ća­la i jed­na i dru­ga stra­na. U slu­ča­ju raz­vo­da bra­ka kri­vi­com dje­voj­ke, nje­ni ro­di­te­lji bi­li su du­žni da mom­ku vra­te da­ro­ve. Po­sto­je i mi­šlje­nja da je da­va­nje stva­ri i nov­ca na po­klon dje­vo­jač­koj rod­bi­ni ru­di­ment ku­po­vi­ne, a da je da­va­nje po­klo­na mom­ko­voj rod­bi­ni obi­čaj mla­đeg po­ri­je­kla ko­ji „ku­po­vi­nu dje­vo­ja­ka” do­ne­kle ma­ski­ra.
Ve­li­ka po­tra­žnja za dje­voj­ka­ma po­ne­kad je do­vo­di­la do pre­pro­sid­bi – već is­pro­še­na i da­ro­va­na dje­voj­ka bi­va­la je po­no­vo is­pro­še­na i da­ro­va­na od dru­gog pro­sca. Slu­ča­je­vi pre­pro­sid­bi do­vo­di­li su do ne­mi­ra i su­ko­ba u za­jed­ni­ci, po­što je za pre­va­re­nog mom­ka to pred­sta­vlja­lo dvo­stru­ku ne­vo­lju – ma­te­ri­jal­ni gu­bi­tak i sra­mo­tu. Obi­čaj pre­pro­sid­be bio je za­bra­njen već 1818. go­di­ne, a pre­stup­ni­ci­ma je za­pri­je­će­no da će se „kao kra­dljiv­ci sma­tra­ti i ka­šti­go­va­ni bi­ti”.(NA­STA­VI­ĆE SE)