Ju­go­slo­ven­ski po­zo­ri­šni fe­sti­val u Uži­cu po­no­vo nam je, te­mat­ski, u ra­lja­ma ono­ga što se na ovim pro­sto­ri­ma do­ga­đa već du­go i što se na­no­vo po­če­lo do­ga­đa­ti pri­je če­tvrt vi­je­ka. Po­sli­je „Na Dri­ni ću­pri­je” i ko­ma­da „Pi­ja­ni”, i u „Ha­mle­tu” se pre­i­spi­tu­je to u če­mu smo, ta­ko ka­žu, svi uče­stvo­va­li! Pre­ma ri­je­či­ma Go­ra­na Ste­fa­nov­skog, jed­nog od naj­e­mi­nent­ni­jih dra­ma­ti­ča­ra sa ovih pro­sto­ra, ko­ji je ura­dio adap­ta­ci­ju Šek­spi­ro­vog „Ha­mle­ta” za vr­snu glu­mač­ku eki­pu Ju­go­slo­ven­skog dram­skog po­zo­ri­šta, (Ha­mle­ta igra Ne­boj­ša Glo­go­vac) „u nje­mu se bit­no pre­i­spi­tu­je rat­na gro­zni­ca, pa­ra­no­ja, spolj­no­po­li­tič­ka si­tu­a­ci­ja. Kralj je stal­no na štap­skim bri­fin­zi­ma. Mar­ši­ra­ju voj­ske, svi su u pri­prav­no­sti, voj­ni­ci su na mr­tvoj stra­ži. Lo­gor­ske va­tre, ši­nje­li, stra­ni agre­so­ri, po­li­ci­ja u pan­cir­nim uni­for­ma­ma, ci­vil­ne slu­žbe obez­bje­đe­nja. Lu­di­lo prin­ca Ha­mle­ta ni­je sa­mo pri­vat­no pi­ta­nje, ra­di se o lu­di­lu ci­je­le dr­ža­ve...”
I ni­je pr­vi put da se „Ha­mle­tu” to do­ga­đa, to mu se de­ša­va­lo i ra­ni­je, a po sve­mu su­de­ći de­ša­va­će se i u bu­duć­no­sti.
– Čim sva­ko ma­lo sta­sa, mi­slim na ge­ne­ra­ci­ju glu­ma­ca, re­di­te­lje, po­sta­vi pi­ta­nje – ho­će­mo li ra­di­ti Ha­mle­ta? Od­go­vor je – ho­će­mo. I ko­li­ko ja pam­tim, a du­go pam­tim, ni­ka­da taj na­slov ni­su uza­lud­no sta­vi­li na re­per­to­ar. Ni­su ni sa­da. Mi­slim da je 1956. iza­šla knji­ga „Šek­spir, naš sa­vre­me­nik” i ta­da je pi­sac kon­sta­to­vao da je po­pis bi­bli­o­graf­skih tek­sto­va, ra­do­va o Ha­mle­tu, de­blji od var­šav­skog te­le­fon­skog ime­ni­ka. To je bi­lo pe­de­se­tih, a za­mi­sli­te ka­ko je sa­da. Ha­mle­tu se uvi­jek vra­ća­mo, uvi­jek ga mo­že­mo či­ta­ti iz­no­va. U za­vi­sno­sti od to­ga u ko­joj smo do­bi, ali i u za­vi­sno­sti od dru­štve­ne, po­li­tič­ke at­mos­fe­re u ko­joj ži­vi­mo, sva­ki put će­mo ga dru­ga­či­je do­ži­vje­ti. Za­mi­sli­te ka­ko je re­di­te­lji­ma ko­ji se na­la­ze pred za­dat­kom da uvi­jek bu­du dru­ga­či­ji, da pro­na­đu nov ugao, nov raz­log i smi­sao ono­ga što će scen­ski upri­li­či­ti. A on­da Aci Po­pov­skom i Go­ra­nu Ste­fa­nov­skom, do sr­ži po­zo­ri­šnim lju­di­ma, pad­ne na pa­met da smo to­li­ko pu­ta do­ži­vlja­va­li Ha­mle­ta, da je to pri­ča ko­ja se vje­či­to po­na­vlja i do­bi­ja no­vi smi­sao. Oda­tle Ha­mlet u ovoj pred­sta­vi iz­la­zi iz gro­ba i po­no­vo po­či­nje igra, jer on vi­še ni­je na­i­van i ne­vin, shva­ta da ži­vi u svi­je­tu ko­ji je is­ko­čio iz zglo­ba- ka­že Alek­san­dar Mi­lo­sa­vlje­vić, po­zo­ri­šni kri­ti­čar ina­če vo­di­telj okru­glog sto­la.
Se­lek­tor Bo­jan Mu­njin sma­tra da je ova pred­sta­va ap­so­lut­no Ha­mlet na­šeg vre­me­na.
– Mi­slim da je po­treb­na ve­li­ka vje­šti­na re­di­te­lja da se pred­sta­va i li­ko­vi upra­vo ova­ko skro­je. On je po­go­dio duh vre­me­na, i to se u ovoj pred­sta­vi vi­di. U estet­skom smi­slu ovo je ri­jet­ka pri­li­ka ka­da pred­sta­va po­či­nje od kra­ja, a ne od po­čet­ka. To je estet­ska tran­sfor­ma­ci­ja ko­ja po­ka­zu­je moć po­zo­ri­šta i umjet­no­sti. A ve­če­ras smo, - za­klju­ču­je Bo­jan Mu­njin, - pri­su­stvo­va­li pra­voj umjet­no­sti – glu­mač­koj i scen­skoj. Ne­boj­ša Glo­go­vac ka­že da je za nje­ga pro­klet­stvo ovog i sva­kog dru­gog vre­me­na uvi­jek ja­ka i in­te­re­sant­na te­ma. Pri­je 400 go­di­na, čo­vjek je re­kao „Ovo vri­je­me je is­ko­či­lo iz zglo­ba”. Mi to isto ka­že­mo če­ti­ri vi­je­ka ka­sni­je i to i da­lje za­i­sta sto­ji. Ne­ma ko­or­di­na­ta, ka­zne ili na­gra­de, sve je čud­no za­me­ša­telj­stvo, ko­je ne­ki dru­gi vr­te ona­ko ka­ko mi ne­će­mo, ka­že Ne­boj­ša Glo­go­vac.
Re­di­telj Alek­san­dar Po­pov­ski gra­dio je svo­ju pred­sta­vu „Ha­mle­ta” na sop­stve­noj ocje­ni da svi­jet da­na­šnji­ce, ova­kav ka­kav je, po­či­va na ne­prav­di. Ne­prav­da je na svim ni­vo­i­ma. I svi lju­di s ko­ji­ma raz­go­va­ra u se­bi osje­ća­ju da im je uči­nje­na ne­prav­da. Na ni­vou obra­zo­va­nja, zdrav­stva, kul­tu­re, eko­no­mi­je. Ili im je od­u­ze­ta imo­vi­na. Ne­prav­da je u sva­koj po­ri dru­štva. Za­ni­mlji­vo je da u „Ha­mle­tu” du­ha Ha­mle­to­vog oca igra de­ve­de­se­to­go­di­šnji be­o­grad­ski glu­mac Vla­sta Ve­li­sa­vlje­vić, sko­ro re­dov­ni uče­snik Ju­go­slo­ven­skog po­zo­ri­šnog fe­sti­va­la u Uži­cu, i nje­go­vo po­ja­vlji­va­nje na sce­ni iza­zva­lo je erup­ci­ju odu­še­vlje­nja. Nje­mu je ovo, ina­če, če­tvr­ti „Ha­mlet”, i ka­ko ka­že je­di­no ni­je igrao Ger­tru­du i Ofe­li­ju, i na­rav­no Ha­mle­ta. S. Ti­ja­nić