Tre­ći dan saj­ma za­vr­šen je pro­mo­ci­jom no­vog iz­da­nja ro­ma­na „Šum­ski duh” Go­ra­na Sa­mar­dži­ća, i sa­ra­jev­skog i be­o­grad­skog ro­ma­no­pi­sca, ali i iz­da­va­ča i knji­ža­ra, su­vla­sni­ka sa­ra­jev­skog „Baj­bo­o­ka”.
„Šum­skmi duh”, pr­vi Sa­mar­dži­ćev ro­man, is­pi­su­je živ, ne­po­sre­dan pri­kaz jed­nog be­o­grad­skog „ćo­ška”, ka­zao je autor. To je i lju­bav­na i pri­ča „mo­ma­ka iz kra­ja” da do­ka­žu svo­ju sna­gu i uz­dig­nu se iz­nad svog po­ri­je­kla. Isto­vre­me­no i Be­o­gra­đa­nin i Sa­raj­li­ja, a opet po­ri­je­klom Cr­no­go­rac, Sa­mar­džić je u svoj ro­man ko­ji raz­ot­kri­va, u do­brom di­je­lu, auto­bi­o­graf­sku pri­ču, unio gra­do­ve u ko­ji­ma je ži­vio i ži­vi, ali i at­mos­fe­ru, ko­ja će do­ni­je­ti rat­na zbi­va­nja.
Sa­mar­džić, ko­ji ni­je pr­vi put na pod­go­rič­kom saj­mu knji­ga, ko­ji već go­di­na­ma po­sje­ću­je i kao autor i kao iz­da­vač, kon­sta­to­vao je za „Dan” svoj ži­vot je iz­gra­di­op na re­la­ci­ji Be­o­grad-Sa­ra­je­vo, u ko­jem ži­vi od Zim­ske olim­pi­ja­de 1984. go­di­ne, pa da je pri­rod­no da nje­go­ve knji­ge go­vo­re o lju­di­ma i do­ga­đa­ji­ma u ta dva gra­da. Bez ob­zi­ra što po­li­ti­ka ni­je na­klo­nje­na lju­di­ma ko­ji ži­ve i u sr­cu no­se ova dva gra­da Sa­mar­džić is­ti­če da to nje­mu ne sme­ta.
– Ako po­li­ti­ci ne ide, to ne zna­či da me­ni ne ide. Pu­tu­jem po re­gi­o­nu, je­di­no što ma­lo spo­ri­je va­dim put­ne is­pra­ver. Ali, na­vi­kao sam se. Ni­sam ja kriv što se dr­ža­va is­cjep­ka­la, sa­mo što ima vi­še eli­ta, u sva­koj po jed­na. To me uspo­ra­va, ali šta da ra­di – ob­ja­šnja­va Go­ran Sa­mar­džić i ta­ko ot­kri­va onaj „nerv” čo­vje­ka s ovih pro­to­ra ko­ji u ge­ni­ma no­si iz­u­zet­nu spo­sob­nost da se pri­la­go­đa­va naj­ne­nor­mal­ni­jim okol­no­sti­ma ko­je mu kro­je ži­vot.
„Šum­ski duh” je pri­je sve­ga lju­bav­ni ro­man, ali i rat­ni, ka­že autor. To je tu­žna lju­bav­na pri­ča, „ko­ja po ne­ki­ma ima ve­seo, a po ne­ki­ma tu­žan kraj, ali je u 85 od­sto je tač­na, isti­ni­ta”. Ka­že da i ne umi­je da ni­je od onih pi­sa­ca ko­ji iz­ma­šta­va­ju, već se bo­lje sna­las­zi u sta­vlja­nju na pa­pir osje­ća­nja i do­ga­đa­ja ko­ji su se za­i­sta de­si­li.
– Ovo je sko­ro skroz auto­bi­o­graf­ski ro­man. Po­ku­ša­vam da iza­đem iz te pri­če, pa pi­šem auto­bi­o­graf­ske. Po me­ni pra­vi umjet­ni­ci zna­ju da iz­mi­sle svje­to­ve, a ja se ne sma­tram pr­ta­vim umjet­ni­kom, jer mo­ram da se ba­zi­ram na svom iusku­stvu – ob­ja­snio je on.
Ka­že da je vi­še pi­sac, ne­go knji­žar i iz­da­vač, pro­fe­si­je ko­je je pri­hva­tio igrom pri­li­ka. To ne­ma ve­ze sa knji­žev­no­šću, ne­go sa bi­zni­som, tvr­di on. Ba­vi se on i knji­žev­nim ured­ni­štvom, i no­vi­nar­stvom, i iz­da­va­štvom, če­sto je i pro­mo­ter, ali naj­vi­še je pi­sac, iako je zva­nič­no po pro­fe­si­ji pro­fe­sor knji­žev­no­sti, ko­ji ni­kad ni­je ra­dio u ško­li. Kao iz­da­vač če­sto je iz­mi­šljao pa­ro­le ko­ji­ma pro­pa­gi­ra či­ta­nje.
– Sva­šta sam smi­šljao –„či­taj, to ni­je sra­mo­ta”, ili „či­taj, to ti pro­du­ža­va ži­vot”. A da­nas bih po­ru­čio „či­taj­te po sva­ku ci­je­nu” – po­slao je po­ru­ku Go­ran Sa­mar­džić či­ta­o­ci­ma „Da­na” i po­sje­ti­o­ci­ma saj­ma. S.Ć.


Mu­ke po iz­da­va­štvu

„Šum­ski duh” je do­sad ob­ja­vljen u be­o­grad­skom, sa­ra­jev­skom i za­gre­bač­kom iz­da­nju, ali je Sa­mar­dži­ću ve­o­ma dra­go što je nje­gov naj­či­ta­ni­ji ro­man do­bio i cr­no­gor­ske ko­ri­ce. Ka­ko se ba­vi iz­da­va­štvom po­zna­je do­bro sta­nje u ovoj bran­ši i tvr­di da se ni­gdje bo­bro ne po­slu­je kad su knji­ge u pi­ta­nju. U BiH je to­li­ko lo­še da se če­sto on i nje­go­vi part­ne­ri ne usu­đu­ju da štam­pa­ju bi­lo šta.
- Mi­slim da je ov­dje bo­lje ne­go u Bo­sni. Kod nas se te­ško iko upu­šta u iz­da­va­nje kla­si­ka, a vi­dim da kod vas to­ga ima. Mi­slim da je to hra­bro – ka­zao je on.


Hra­bro raz­ra­ču­na­va­nje

Sa­mar­džić je pje­snik i sja­jan pi­sac pri­ča, ali ka­ko je is­ta­kao knji­žev­nik i no­vi­nar Bal­ša Br­ko­vić, či­ni se da je „Šum­ski duh” pri­vu­kao naj­ve­ću pa­žnju či­ta­la­ca. On je oci­je­nio da je „Šum­ski duh je­dan od va­žni­jih ro­ma­na post­ju­go­slov­ne­ske pri­če sa ko­jim je autor hra­bro ušao u raz­ra­ču­na­va­nje sa tra­u­mat­skim is­ku­stvom tog vre­me­na”.