Pi­še: Vla­di­slav Daj­ko­vić


Ne­dav­no sam pr­vi put bio u Mu­ri­nu. Ne po­no­sim se ti­me. Na­rav­no, znao sam šta se ta­mo de­si­lo, znao sam za dje­cu ko­ja su po­gi­nu­la. Bi­lo mi je žao, kao i sva­kom nor­mal­nom čo­vje­ku, pret­po­sta­vljam. Ipak, sad mi je žao sa­mo što i ra­ni­je ni­sam po­šao ta­mo i osje­tio taj gnu­sni čin ona­ko ka­ko se sa­mo mo­že osje­ti­ti na mje­stu zlo­či­na. U ne­po­sred­noj bli­zi­ni mje­sta stra­da­nja žr­ta­va, po­sta­vlje­na je tu­žna iz­lo­žba fo­to­gra­fi­ja za­bi­lje­že­nih tog kob­nog tri­de­se­tog da­na apri­la 1999. go­di­ne. Dok sam ni­je­mo po­sma­trao fo­to­gra­fi­je, u uglu sam spa­zio čo­vje­ka ko­ji mi je pri­vu­kao pa­žnju svo­jim, go­to­vo me­ha­nič­kim zu­re­njem u jed­nu od iz­lo­že­nih fo­to­gra­fi­ja. Bio je to otac jed­ne od žr­ta­va. Ka­da sam pri­šao, pr­stom mi je po­ka­zao fo­to­gra­fi­ju na ko­joj je le­ža­lo is­ka­sa­plje­no ti­je­lo nje­go­vog ma­lo­ljet­nog si­na. U se­kun­di mu je prst skli­znuo na fo­to­gra­fi­ju po­red. Pri­zor ko­ji je muč­no čak i ri­je­či­ma opi­si­va­ti: na­stra­da­la de­se­to­go­di­šnja dje­voj­či­ca, le­ži po­red ot­ki­nu­te no­ge tog istog dje­ča­ka. Znam da će ove ri­je­či svo­jom su­ro­vo­šću kod ne­kog mo­žda iza­zva­ti gnu­ša­nje, ali ako ni­smo sprem­ni da se čak i na ri­je­či­ma su­o­či­mo sa tim uža­som, ka­ko će­mo bi­ti u sta­nju da se­bi uop­šte pre­do­či­mo ono što se tog da­na do­go­di­lo u Mu­ri­nu? Da­na ka­da je na jed­nu, čak i za cr­no­gor­ske pri­li­ke, ta­ko ma­lu, ne čak ni op­šti­nu, već mje­snu za­jed­ni­cu, is­pa­lje­no 14 (!) to­ma­havk pro­jek­ti­la.
Po­sje­ta Mu­ri­nu je bi­la zna­čaj­na i zbog jed­ne, u ovom kon­tek­stu, ma­nje va­žne, ali opet bit­ne, spo­zna­je. Spo­zna­je da je na­ci­o­nal­ni ko­or­di­na­tor za NA­TO Ve­sko Gar­če­vić za­pra­vo ro­dom iz se­la Ma­šni­ce ko­je pri­pa­da MZ Mu­ri­no. Da­kle, za­mi­sli­te pa­ra­doks nad pa­ra­dok­si­ma – Ve­sko Gar­če­vić – oli­če­nje cr­no­gor­ske NA­TO kam­pa­nje je za­pra­vo Mu­ri­nja­nin?! Ve­sko Gar­če­vić, do ju­če mje­šta­nin se­la ko­je je NA­TO bom­ba­ma bi­lo srav­nje­no sa ze­mljom, po­sta­je na­ci­o­nal­ni ko­or­di­na­tor Cr­ne Go­re pri NA­TO-u!  Da­ka­ko, u ze­mlji ka­kva je Cr­na Go­ra ni­je u pi­ta­nju slu­čaj­nost, već per­fid­na igra re­ži­ma ko­ja, ka­ko ko­ja go­di­na pro­la­zi, po­sta­je sve be­sti­jal­ni­ja i bez­ob­zir­ni­ja. Pi­ta­ju­ći se da­ni­ma za­što bi bi­lo ko po­sta­vio ro­đe­nog Mu­ri­nja­ni­na na če­lo NA­TO kam­pa­nje u Cr­noj Go­ri, na­i­la­zim na sle­de­ći, sa ovog sta­no­vi­šta lo­gi­čan za­klju­čak: NA­TO je, po­sred­stvom Vla­de Cr­ne Go­re, lu­ka­vo i li­ce­mjer­no,  na­či­nio dva po­te­za: pr­vi je per­so­ni­fi­ko­van kroz po­sta­vlja­nje Mu­ri­nja­ni­na, u ovom slu­ča­ju Gar­če­vi­ća za svog iza­sla­ni­ka, dok se dru­gi ogle­da u uvo­đe­nju Cr­ne Go­re u NA­TO, kao pr­ve ze­mlje čla­ni­ce, ko­ja je ujed­no i bom­bar­do­va­na od stra­ne istog sa­ve­za. Što bi, da­bo­me, bio pre­se­dan, mo­del ne­kih bu­du­ćih NA­TO in­te­gra­ci­ja. Da­kle, eto  ide­al­ne pri­li­ke da se na sce­nu iz­ve­de po­kon­di­re­ni lo­ka­lac. Jer, za­bo­ga, ako je Mu­ri­nja­nin mo­gao da po­sta­ne na­ci­o­nal­ni ko­or­di­na­tor za NA­TO, za­što on­da i Cr­na Go­ra ne bi mo­gla da po­sta­ne pr­va bom­bar­do­va­na čla­ni­ca-po­kaj­ni­ca ove ali­jan­se? Ipak, Gar­če­vi­ću že­lim da za­hva­lim na do­sa­da­šnjem vo­đe­nju NA­TO kam­pa­nje u Cr­noj Go­ri. Svo­jom tra­gi­ko­mič­nom, otu­đe­nom i eli­ti­stič­kom pri­čom, po­naj­vi­še re­pre­zen­to­va­nom u vi­deo re­kla­mi, gdje po­zi­va gra­đa­ne u pod­go­rič­ke lo­ka­le da ‘’aka­dem­ski’’ po­pri­ča­ju o NA­TO-u, i to ako se sret­nu, uspio je da ubi­je­di i do­bar dio Cr­no­go­ra­ca ko­ji su sma­tra­li da je NA­TO is­pra­van put, da pro­mi­je­ne mi­šlje­nje. Me­đu­tim, (nus)po­ja­vi sa­mog Gar­če­vi­ća tre­ba opre­zno pri­stu­pi­ti. Tre­ba bi­ti na­i­van i mi­sli­ti da bi onaj ko za­i­sta že­li da uve­de Cr­nu Go­ru u NA­TO po­sta­vio Ve­ska Gar­če­vi­ća da vo­di cje­lo­kup­ni pro­je­kat pri­dru­ži­va­nja. Uz du­žno po­što­va­nje, čo­vjek ko­ji kon­stant­no po­sti­že auto­go­lo­ve svo­jim iz­ja­va­ma i re­kla­ma­ma, bio bi po­že­ljan sa­mo ono­me ko lu­ka­vo že­li da pri­kri­je svoj pra­vi cilj, a to je od­ga­đa­nje ula­ska u NA­TO, bar do sle­de­ćih par­la­men­tar­nih iz­bo­ra, i sa­mim tim – ku­po­vi­na (pri­je­ko po­treb­nog) do­dat­nog vre­me­na. Me­đu­tim, kao i oko sa­mog Gar­če­vi­ća, ta­ko i oko re­fe­ren­du­ma ve­za­nog za ula­zak u NA­TO tre­ba bi­ti još vi­še opre­zan. Šta zna­či re­fe­ren­dum? Šta zna­če de­mo­krat­ski iz­bo­ri? Da bu­dem pre­ci­zni­ji: šta zna­či re­fe­ren­dum u ze­mlji gdje se bru­tal­no la­ži­ra­ju re­zul­ta­ti pred­sjed­nič­kih iz­bo­ra? Šta zna­če de­mo­krat­ski iz­bo­ri u ze­mlji u ko­joj se pi­što­ljem bri­šu oni ko­ji pi­šu olov­kom? Šta zna­či prav­da u ze­mlji u ko­joj ubi­ce pi­sa­ca pro­la­ze ne­ka­žnje­no? Šta zna­či po­šte­nje u ze­mlji u ko­joj pro­da­je­te lič­nu kar­tu za gr­lo sto­ke ili džak bra­šna? Zar iko mo­že i u naj­lu­đim sno­vi­ma da po­mi­sli da bi ovaj re­fe­ren­dum, kao iz­u­ze­tak u od­no­su na po­me­nu­tu prak­su, bio or­ga­ni­zo­van u fer i de­mo­krat­skim uslo­vi­ma? Ta­ko­đe, zar iko mo­že i u ša­li da tvr­di ka­ko vo­lja na­ro­da ne­će bi­ti „skro­je­na“ na na­čin ka­ko to re­ži­mu od­go­va­ra, pa ta­man da im bu­de tre­ba­lo i 70% za ula­zak u NA­TO? Ne bu­di­mo na­iv­ni. Na­kon što do­bi­ju po ko zna ko­ji iz­bor­ni pro­ces u ni­zu, vla­sto­dr­šci će, sa­svim oče­ki­va­no, iza­ći i re­ći: ‘’Tra­ži­li ste, do­bi­li ste’’. A na­rod? Na­rod će iona­ko da is­tr­pi i za­bo­ra­vi. Kao i dosad. Pa ipak, Mu­ri­no ne smi­je bi­ti je­di­ni ar­gu­ment za ne­u­la­zak u NA­TO. Ne, ovim ne že­lim da uma­njim i re­la­ti­vi­zu­jem bol po­ro­di­ca ko­ja su u Mu­ri­nu iz­gu­bi­le svo­je naj­bli­že, na­pro­tiv. Sa­mo ne smi­je­mo do­zvo­li­ti da zbog to­ga su­zi­mo ši­ru sli­ku na ono što se is­klju­či­vo nas ti­če. Da se Mu­ri­no ni­je do­go­di­lo, da li bi on­da dru­ga­či­je mi­sli­li o NA­TO-u? Da li bi od­jed­nom za­bo­ra­vi­li sve one žr­tve ši­rom svi­je­ta ko­je je NA­TO pro­u­zro­ko­vao? Da li bi za­bo­ra­vi­li Av­ga­ni­stan? Irak? Li­bi­ju? Si­ri­ju? Ukra­ji­nu? De­se­ti­ne dru­gih ze­ma­lja? Stra­da­li Ira­ča­ni i Li­bij­ci ni­su ni­šta ma­nje vri­jed­ni od na­ših Mu­ri­nja­na. Svi oni su žr­tve istog im­pe­ri­jal­no-mi­li­tant­nog kon­cep­ta či­ja je ka­zne­no-osva­jač­ka eks­pe­di­ci­ja upra­vo NA­TO. Du­žni smo opo­mi­nja­ti se svih ne­vi­nih žr­ta­va, ne za­to jer pre­fe­ri­ra­mo od­re­đe­ne po­li­tič­ke sta­vo­ve i u za­vi­sno­sti od ak­tu­el­nog dru­štve­nog kon­tek­sta, već za­to što nam ta­ko ele­men­tar­na čo­vječ­nost na­la­že. Jer za­bo­ra­vi­ti zlo­čin, rav­no je zlo­či­nu.
(Autor je član UO Po­kre­ta za
ne­u­tral­nost Cr­ne Go­re)