Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Ni­je ču­do ako ni­ste od ne­kog ču­li, ni­ko, do­du­še, o to­me vi­še i ne vo­di ra­ču­na... ali u na­šim kra­je­vi­ma ne­ka­da ra­ni­je su se uz­ga­ja­li lep­ti­ro­vi. Zbi­lja. Na­pra­vlje­na far­ma sa pre­grad­nim ka­še­ti­ma... ogra­de, li­va­da, li­je­po cvi­je­će – sve­ga je bi­lo tu. Po­go­ni su slu­ži­li za bez­bjed­no pri­ku­plja­nje i „skla­di­šte­nje” gu­sje­ni­ca... a ma­le sta­kle­ne po­su­de pu­nje­ne ra­znim bi­ljem ka­ko bi gmi­žu­ći stvo­ro­vi ima­li do­volj­no hra­ne i pro­sto­ra za iz­le­ža­va­nje. Po­en­ta je bi­la da se do­bro uhra­ne, ka­ko bi do­šli što de­blji, a lep­ti­ri ka­sni­je što kra­sni­ji. Vje­ro­va­lo se da sa­lo stva­ra kra­so­tu.
Ne­ko­li­ko pri­ča oko ove neo­bič­ne far­me je osta­lo da cir­ku­li­še u na­ro­du, ali jed­nu sam do­ku­čio kad sam bio ma­nji, pri­slo­niv­ši uvo uz astal za ko­jim su raz­go­va­ra­li sta­ri­ji. Znam da je va­lja­lo ugra­bi­ti sva­ku raz­go­vjet­nu re­če­ni­cu – dok im du­van i ra­ki­ja ne pre­o­kre­nu je­zik u san­skrit. Sje­ćam se, po­mi­nja­li su ka­ko je to bio do­sta tru­do­mu­čan po­sao, na­po­ran i pi­pav. Gu­sje­ni­ce, osim što su umje­le da opri­šte ko­žu, ni­su baš bi­le ni ne­što po­seb­no dru­že­lju­bi­ve me­đu so­bom – pa su raz­dva­ja­ne ka­ko ne bi do­šlo do „tu­če” i na­knad­no uba­ci­va­ne u sta­kle­ne hra­ni­li­ce da bi se što pri­je na­to­vi­le. Pam­tim da su umje­le da po­je­du to­li­ko li­šća, ko­li­ko kra­va ne bi mo­gla da sa­žva­će si­je­na u jed­nom da­nu. Gram­zi­ve zvjer­ke sa do­sta čud­nim ži­vot­nim ci­klu­som. E, u če­mu je on­da bio pro­blem... Stva­ri se ni­su re­a­li­zo­va­le ka­ko tre­ba. Pro­duk­ci­ja lep­ti­ro­va je bi­la sla­ba, sko­ro ni­ka­kva. Gu­sje­ni­ce su se kva­li­tet­no hra­ni­le, ula­zi­le u fa­zu ča­u­re­nja, pra­vi­le od fi­ne svi­le udob­no gni­je­zdo, pro­la­zi­le tran­sfor­ma­ci­ju... ali, lep­ti­ri ni­su iz­gle­da­li do­bro, pa­da­li bi na dno su­da i ne­što ma­lo ba­u­lja­li po gran­či­ca­ma. De­be­log ti­je­la, ne­raz­vi­je­nih kri­la, de­for­mi­sa­nih gla­va i uža­snog smra­da. Ugi­nu­li bi sve­ga ne­ko­li­ko sa­ti po iz­la­sku iz ku­ku­ne.
Do­ne­se­na je od­lu­ka da se po­go­ni za­tvo­re, a na­rudž­bi­ne ot­ka­žu. Ta­mo ne­gdje, mo­žda ko­ji mje­sec pri­je de­fi­ni­tiv­nog od­ba­ci­va­nja pro­iz­vod­nje i za­tva­ra­nja far­me, ne­ko se do­sje­tio da do­ve­de struč­nja­ka – da ma­kar po­ku­ša da ob­ja­sni o če­mu se ra­di. Bje­še to po­sled­nji na­por pred de­fi­ni­tiv­ni ko­laps. Čo­vjek je valj­da bio od­ne­kud iz Be­o­gra­da, sa ne­kog od pri­rod­njač­kih in­sti­tu­ta i ne bje­še baš za­gri­jan za ve­li­ku pri­ču. Ćut­ke je ob­i­šao sve dje­lo­ve po­go­na, upo­znao se sa ko­ra­ci­ma i me­to­do­lo­gi­jom „ču­va­nja i ob­ra­de” gu­sje­ni­ca, te i sam za­klju­čio da se sve ra­di­lo po pra­vi­li­ma. Me­đu­tim, za­ni­ma­lo ga je ka­ko iz­gle­da fi­nal­ni pro­ces... dio u ko­me gu­sje­ni­ce do­ži­vlja­va­ju me­ta­mor­fo­zu. Pri­ča da­lje ka­že da su ga od­ve­li u la­bo­ra­to­ri­ju gdje su se pri­ku­plja­le te­gle sa ča­u­ra­ma. Sjeo, pra­tio pro­ces iz­li­je­ga­nja lep­ti­ro­va, i za­pi­si­vao ne­što u bi­lje­žni­cu osmje­hu­ju­ći se. Ni­je mu tre­ba­lo mno­go da uka­pi­ra u če­mu je pro­blem...
Sa­mo da se na ča­sak vra­ti­mo una­zad, pri­je no raz­ot­kri­je­mo mi­ste­ri­ju. Va­lja zna­ti ne­ko­li­ko stva­ri u ve­zi sa lep­ti­ri­ma... Na­i­me, dok su u sta­di­ju­mu ča­u­re, gu­sje­ni­ce mi­je­nja­ju svoj ob­lik – da bi po iz­la­sku iz­gle­da­le ona­ko ka­ko je pri­ro­da i ude­si­la da iz­gle­da­ju – kao an­đe­li me­đu in­sek­ti­ma. Ipak, sam pro­ces za­vi­si od vi­še fak­to­ra, ali od jed­nog po­seb­no. Čim do­đe mo­me­nat, kad sa­zri vri­je­me da se iza­đe van iz ti­je­snog fi­še­ka, lep­tir uspi­je­va no­gi­ca­ma (ili već no­som) da na­pra­vi otvor na ča­u­ri. Me­đu­tim, taj pro­rez je to­li­ko si­tan da su neo­p­hod­ni vri­je­me i go­le­ma sna­ga da se na­to­vlje­na tje­le­si­na pro­vu­če kroz iz­gle­no uho. Ne baš za­ne­mar­ljiv broj lep­ti­ra taj za­da­tak ni­kad ne us­pi­je da ostva­ri... pa is­tru­nu u svi­le­noj ko­li­jev­ci. Ipak, ve­ći­na se do­mog­ne ši­ro­ke ari­je i ra­ši­ri kri­la. E sad, na­ši far­me­ri su pro­ra­ču­na­li da bi gu­bi­ci bi­li ve­ći od ula­ga­nja, pa su u po­sled­njoj fa­zi an­ga­žo­va­li sve rad­ni­ke da za­si­je­ku otvo­re na ča­u­ra­ma čim pri­mi­je­te da do­la­zi do iz­li­je­ga­nja. Pro­ši­ri­li su ru­pu, ta­ko da su lar­ve lak­še iz­la­zi­le van. Me­đu­tim, dok bi se lep­tir osu­šio i sa­stru­gao sa se­be svu onu sluz, ostao bi jed­na­ko na­te­čen i de­for­mi­san kao što je bio u ča­u­ri.
Evo i ob­ja­šnje­nja.... Taj ma­le­ni, vr­lo sit­ni otvor na ku­ku­ni slu­ži svr­si. Dok se lep­ti­ro­vo ti­je­lo pro­vla­či, mu­či kroz pro­rez, zi­do­vi otvo­ra pri­ti­ska­ju nje­go­vo ti­je­lo i tje­ra­ju na­ku­plje­nu vo­du da se iz gla­ve i sto­ma­ka is­ti­sne do kri­la. Za­hva­lju­ju­ći teč­no­sti kri­la za sve­ga ne­ko­li­ko mi­nu­ta na­ra­stu mno­go­stru­ko ve­ća, i po­sta­ju ras­ko­šne le­pe­ze. Sa­mo im je zra­čak sun­ca po­tre­ban da se fi­no osu­še i oja­ča­ju. Sprem­ne da no­se do­ma­ći­na u vi­si­ne ve­li­kom br­zi­nom.
Da je do me­ne, ovu bih pri­ču dje­ci be­sje­dio... učio ih da ži­vot če­sto za­da ča­u­ru u ko­joj nam du­ša oti­je­če od mu­ke i te­ško­ća. A tek što te iz­la­zak iz njih raz­bi­je, zgu­li i iz­vr­ne. Ali onog tre­na, ka­da svi­jet oko te­be za­sta­ne i ti imaš do­volj­no vre­me­na da po­gle­daš u sun­ce i po­mi­ri­šeš ta div­na ne­ba... zna­di da ćeš jed­nom bi­ti slo­bo­dan, jer te svi­jet is­ku­še­nji­ma is­ka­lio da iz gu­sje­ni­ce pre­đeš u lep­ti­ra. Ni­smo ov­dje ra­di sa­la i to­vlje­nja... već zbog lje­po­te – is­kle­sa­ne mu­kom iz na­po­ra.

(Autor je knji­žev­nik)