Pi­še: Mi­lan Mi­šić



Ka­ko je to iz­gle­da­lo, sje­ća­ju se sa­mo oni ko­ji su da­nas oko svo­jih še­zde­se­tih i sta­ri­ji. Vi­đe­ne na ekra­ni­ma cr­no-bije­lih te­le­vi­zo­ra tog do­ba, bi­le su to ne­za­bo­rav­ne sce­ne ko­je su ozna­či­le kraj jed­nog i ta­da, a po­go­to­vo sa­da, be­smi­sle­nog ra­ta. Na­ma ge­o­graf­ski da­le­kog, ali ipak bli­skog. Zna­mo, uosta­lom, za ko­ga smo na­vi­ja­li.
Pro­šlog če­tvrt­ka se, na­i­me, na­vr­ši­lo 40 go­di­na od ka­ko je Ame­ri­ka pre­tr­pje­la je­dan od naj­tra­u­ma­tič­ni­jih rat­nih po­ra­za: onaj u Vi­jet­na­mu. Kraj tog vo­je­va­nja u ko­jem je ži­vo­te osta­vi­lo 58.000 Ame­ri­ka­na­ca (i ne­ko­li­ko mi­li­o­na Vi­jet­na­ma­ca) bio je, ka­ko to obič­no bi­va, ni na­lik po­čet­ku: po­sled­nje rat­ne sce­ne bi­li su pri­zo­ri ha­o­tič­ne he­li­kop­ter­ske eva­ku­a­ci­je pre­o­sta­lih di­plo­ma­ta, slu­žbe­ni­ka i dru­gih ko­ji su uspje­li da se do­mog­nu tog pro­sto­ra, sa kro­va ame­rič­ke am­ba­sa­de u Saj­go­nu, pre­sto­ni­ci ame­rič­kog sa­ve­zni­ka, Ju­žnog Vi­jet­na­ma.
U Saj­go­nu, pri­je če­ti­ri de­ce­ni­je pre­i­me­no­va­nom u Ho Ši Min Si­ti, u pro­šli če­tvr­tak je, po­vo­dom ju­bi­le­ja „Ame­rič­kog ra­ta”, odr­ža­na voj­na pa­ra­da, ali su­de­ći po iz­vje­šta­ji­ma sa li­ca mje­sta, nje­no zna­če­nje ra­zu­mje­la je ta­ko­đe sa­mo ge­ne­ra­ci­ja po­me­nu­ta na po­čet­ku ovog tek­sta. Za mla­de Vi­jet­nam­ce, to je ne­što što se ti­če nji­ho­vih dje­da i ba­ba; ima­ju oni dru­ge bri­ge i pre­ku­pa­ci­je, njih in­te­re­su­je sa­mo ono što im se do­ga­đa ili ne do­ga­đa da­nas.
Vi­jet­nam­ski rat je, me­đu­tim, po mno­go če­mu obi­lje­žio dru­gu po­lo­vi­nu 20. vi­je­ka. Da bi se ra­zu­mjelo, tre­ba na­gla­si­ti da ame­rič­ki pro­tiv­nik ni­je­su bi­li Vi­jet­nam­ci: to je za njih bio front pro­tiv ko­mu­ni­zma. Po­kro­vi­telj Sje­ver­nog Vi­jet­na­ma bio je na­i­me So­vjet­ski Sa­vez, a ta­da je vla­da­ju­ća bi­la „te­o­ri­ja do­mi­na”: ako ko­mu­ni­sti iz sje­ver­nog di­je­la Vi­jet­na­ma sru­še re­žim ame­rič­kog sa­ve­zni­ka na ju­gu, ba­uk će se pro­ši­ri­ti po ci­je­loj ju­go­i­stoč­noj Azi­ji...
Je­ste se pro­ši­rio – pa šta? Po­bjed­nič­ki Vi­jet­nam je oku­pi­rao su­sjed­nu Kam­bo­džu, gdje su lo­kal­ni ko­mu­ni­sti, Cr­ve­ni Kme­ri, za­po­če­li ge­no­cid pro­tiv sop­stve­nog na­ro­da. Ko­mu­ni­stič­ki je bio i La­os, a da ne go­vo­ri­mo o ve­li­kom cr­ve­nom dži­nu na sje­ve­ru, Ki­ni.
Ko­li­ko spolj­na – ra­to­va­nje u vi­jet­nam­skim džun­gla­ma bi­lo je bru­tal­no, što je uvjer­lji­vo ovje­ko­ve­čio Ho­li­vud u ne­ko­li­ko an­to­lo­gij­skih fil­mo­va: „Apo­ka­lip­sa sa­da”, „Lo­vac na je­le­ne”, „Pla­tun”, „Ham­bur­ger hil”... – Vi­jet­nam­ski rat bi­la je i unu­tra­šnja ame­rič­ka tra­u­ma. Bio je i raz­log že­sto­kih an­ti­rat­nih de­mon­stra­ci­ja ame­rič­ke omla­di­ne, ko­ja je ta­da re­gru­to­va­na da po­gi­ne hi­lja­da­ma ki­lo­me­ta­ra da­le­ko, na dru­gom kon­ti­nen­tu. Bi­lo je to i vri­je­me ame­rič­kih su­ko­blja­va­nja dru­ge vr­ste, jer kul­mi­ni­ra i bor­ba za gra­đan­ska pra­va ame­rič­kih cr­na­ca. Bi­lo je to i do­ba „dje­ce cvi­je­ća”, hi­pi kul­tu­re i sek­su­al­ne re­vo­lu­ci­je.
Ali sva­ko je ta­da ras­pra­vljao o ra­tu i nje­go­vom smi­slu, mno­go vi­še ne­go što se u pro­te­kloj de­ce­ni­ji de­ba­to­va­lo o ame­rič­kim fron­to­vi­ma u Ira­ku i Av­ga­ni­sta­nu. Bio je to i po­če­tak ere „ra­to­va uži­vo”: te­le­vi­zi­ja je već po­če­la da rat­ne stra­ho­te do­no­si u sva­ku ku­ću.
Na­rav­no, i ova go­di­šnji­ca je po­vod za pi­ta­nja: da li je vri­je­dje­lo? Ame­ri­ka je, upr­kos de­ba­klu u Vi­jet­na­mu, ipak po­bi­je­di­la u Hlad­nom ra­tu. Tre­ba­lo je da pro­đu dvije de­ce­ni­je od pot­pi­si­va­nja mi­ra da se sa ne­ka­da­šnjim rat­nim ne­pri­ja­te­ljem us­po­sta­ve di­plo­mat­ski od­no­si (1995). SAD i Vi­jet­nam su, ina­če, da­nas go­to­vo sa­ve­zni­ci: sa­ra­đu­ju eko­nom­ski (ame­rič­ke su 50 od­sto svih stra­nih in­ve­sti­ci­ja), pa i voj­no, upr­kos či­nje­ni­ci da je pe­ti­na vi­jet­nam­ske te­ri­to­ri­je da­nas ne­na­stan­lji­va zbog ne­ekspslo­di­ra­nih ame­rič­kih bom­bi.
Va­žni­je pi­ta­nje je – da li je Ame­ri­ka ne­što na­u­či­la iz vi­jet­nam­skog is­ku­stva? Su­de­ći po bro­ju ra­to­va ko­je je po­sli­je vi­jet­nam­skog po­ra­za vo­di­la – iz­gle­da da ni­je. „Da li je vri­je­dje­lo” sa­svim je le­gi­tim­na di­le­ma i kad je ri­ječ o ra­tu u Ira­ku, či­ji je in­di­rekt­ni re­zul­tat i da je ta­mo da­nas do­brim di­je­lom te­ri­to­ri­je za­go­spo­da­ri­la dži­ha­di­stič­ka „Islam­ska dr­ža­va”. Isto va­ži i za Av­ga­ni­stan, gdje ne­ko­li­ko hi­lja­da ta­li­ba­na, ko­je ni po­sli­je 13 go­di­na ni­je uspje­la da po­bi­je­di naj­ve­ća voj­na ali­jan­sa u isto­ri­ji, NA­TO, je­dva če­ka da se po­vu­če po­sled­nji ame­rič­ki voj­nik, pa da pre­u­zmu vlast.
Što se sa­mo Vi­jet­na­ma ti­če, on je ostao jed­no­par­tij­ska dr­ža­va, ali i ta­mo je ide­o­lo­gi­ja prag­ma­tič­no po­ti­snu­ta u ko­rist eko­no­mi­je. A mla­di Vi­jet­nam­ci, pod­jed­na­ko kao i nji­ho­vi ame­rič­ki vr­šnja­ci, da­nas se pi­ta­ju če­mu sva ha­la­bu­ka oko ne­če­ga što je bi­lo ta­ko dav­no.
Za­ni­mlji­vo je i pi­ta­nje – za­što u ovom vi­je­ku mla­di Ame­ri­kan­ci ni­je­su iz­la­zi­li na uli­ce da pro­te­stu­ju pro­tiv be­smi­sle­nog ra­to­va­nja, kao što su to či­ni­li nji­ho­vi vr­šnja­ci pri­je po­la vi­je­ka po­vo­dom Vi­jet­na­ma? Ima za to mno­go ob­ja­šnje­nja, ali naj­u­ver­lji­vi­je iz­gle­da ono ko­je ka­že da ne že­le da ri­zi­ku­ju – da im po­li­cij­ski šmr­ko­vi ošte­te mo­bil­ne te­le­fo­ne.
(Autor je biv­ši glav­ni
i od­go­vor­ni ured­nik
„Po­li­ti­ke”)