Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ


Bez­i­dej­ni su pr­vo­maj­ski pra­zni­ci. Do­bro je da du­že ne po­tra­ju, po­raz­bo­li­je­va­li bi­smo se od ne­ra­da, i od ni­šta. Ja vo­lim da oko me­ne lju­di ne­što ra­de, da ne­ma­ju kad ni na sun­ce gle­da­ti, da se ne­ma­ju kad pre­kr­sti­ti. Jer ne­za­po­slen mo­že bi­ti sa­mo ko ima ide­ju. U ko­me je ide­ja za­po­sle­na. A so­ci­jal­ne ide­je su ni­skog do­me­ta. One i ni­je­su ide­je, ne­go osta­tak ide­ja, pa­trlj­ci ide­ja, pr­vo­maj­ske va­tre od obo­ja­ka i opa­na­ka, iz­bu­še­nih gu­ma, sta­re sla­me i iz­blju­va­ne naf­te.
Ja ne vo­lim da oko me­ne ra­de že­lje­za­re, pi­va­re, kom­bi­na­ti, rud­ni­ci što vo­lim da rad­ni­ci ta­mo pro­li­va­ju znoj, ne­go znam, kad bi osta­li bez po­sla, o ja­du bi se za­ba­vi­li od se­be. Jer ne zna­ju šta bi ra­di­li. Ne­ma­ju ide­ju. Kao da je la­ko ima­ti ide­ju, re­kao bi Ran­ko Jo­vo­vić. Ide­ju ima­ju sa­mo oni ko­ji su oda­bra­ni od Ideje da je ima­ju.
Gle­da­ju­ći s ne­ba, ide­je osma­tra­ju i pro­ma­tra­ju – na či­ju gla­vu da sle­te. Ko­me da da­ju po­sao, ko­ga da na­li­ju va­trom, ko­ga da sa­go­re br­že, ko­ga spo­ri­je. Ide­je mo­gu da bu­du ve­li­ki zlo­čin­ci, ne­ki mi­sle. Mi­slim da i Ran­ko mi­sli da u ide­ja­ma ima ne­što zlo­či­nač­ko, a od to­ga ni­je da­le­ko ni ta­kva du­ša kao što je Bać­ko Mi­la­čić. Ali, Bać­ko se ne za­ma­ra te­škim raz­mi­šlja­njem i am­bi­ci­ja­ma, nje­ga op­slu­žu­ju la­ko­kri­le ide­je. Šap­nu mu na uvo što tre­ba i ni­čim se ne za­ma­ra. Idej­ne, fi­lo­sof­ske, prav­ne, i sva­ke dru­ge pro­ce­du­re osta­vlja dru­gi­ma. Ne­ka se pro­ce­su­i­ra ko­me je do pro­ce­sa, pro­ce­du­ra i pro­ce­si­ja. Mno­gi pra­te pro­ce­se, pro­ce­du­re i pro­ce­si­je, za­to što ne­ma­ju svoj ži­vi pro­ces. Ne zna­ju šta je to – ima­ti svoj pro­ces. Ko­ji sam se­be vo­di, sko­ro bez ika­kve pro­ce­du­re. Ko­ji te­če kao vo­da, kad je li­je­po vri­je­me, a iz­vo­ri do­bri i iz­o­bil­ni. Pa si u cen­tru svi­je­ta iako si u pu­sti­nji ili u pe­ći­ni. Ne­ko je re­kao da su mi­sli­o­ci u osno­vi dik­ta­to­ri. Pri­zna­jem da sam i ja to­me sklon. Uz­bu­đu­je­me me iz­no­va Nje­go­še­vo di­vlje, ple­me­ni­to, i na­da­sve ari­sto­krat­sko po­i­ma­nje dik­ta­tu­re. Ne sa­mo po­i­ma­nje, ne­go odu­še­vlje­nje dik­ta­tu­rom - ne već vi­đe­nom, ne­go ne­vi­đe­nom - ne­be­skom dik­taturom, i dik­ta­tom. Ni­šta bez ne­be­skog dik­ta­ta - ni pi­sa­nja, ni mi­šlje­nja, ni ri­je­či, ni čo­vje­ka. Ne­ka je sla­va slav­nom ne­be­skom dik­ta­tu! I ne­ka je sla­va svi­ma ko­ji pri­hva­ta­ju i spro­vo­de ne­be­ski di­kat, ov­dje sred zem­nih sli­je­pih pro­ce­du­ra i za­di­ha­nih en­tu­zi­ja­sta prav­de, ljud­skih pra­va, pra­vil­ni­ka i de­mo­kra­ti­je.
Vi­di­te li ko­li­ko je ra­bot­ni­ka za­po­sle­no na ze­malj­skim pro­ce­du­ra­ma? I svi mi­sle da su u slu­žbi ne­ke prav­de. Ze­mlja je pre­mre­že­na do­bro­tvor­nim or­ga­ni­za­ci­ja­ma - sin­di­ka­ti, bor­ci za ljud­ska pra­va, fe­mi­ne za rav­no­prav­nost po­lo­va, za rav­no­prav­nost isto­pol­nih bra­ko­va...
Sva­ku ljud­sku prav­du Bog će sta­vi­ti na oganj. Po­dr­ža­vam ga u to­me bez­re­zer­vno. „Pla­me­na ide­ja“ či­sti čo­vje­ka od ze­malj­skog ta­lo­ga, za­bo­ra­va i du­šev­ne po­spa­no­sti, oslo­ba­đa vi­ška pro­ce­du­ra i ne­sreć­ne ze­malj­ske prav­de. I pra­ved­nom Ro­be­spje­ru pre­su­đe­no je na gi­ljo­ti­ni, ko­ju je sam smi­slio u ime ze­malj­ske prav­de i pro­ce­du­re.
Da, rje­še­nje je pro­sto, ali je ne­ki­ma kom­pli­ko­va­no do nje­ga do­ći. Ni­kad u dom, sto mu­ka, i sto ja­da. I ne­sreć­ni rad­ni­ci, ar­baj­ti, i ga­star­baj­te­ri, no­si­o­ci ide­ja o so­ci­jal­noj prav­di, sklo­ni su ne­kad da sko­če u va­tru zbog svo­jih ide­ja. To je taj pa­ra­doks – da je uvi­jek rje­še­nje va­tra. Po­seb­no kad se stva­ri is­kom­pli­ku­ju me­ću so­ci­jal­nim prav­de­ni­ci­ma, prav­ni­ci­ma, pr­vo­bor­ci­ma, kad od­le­pr­ša, la­ko­kri­la ide­ja, ko­ja je isto­vre­me­no i va­tra i me­lem, i či­sti al­ko­hol, i bo­žan­sko mli­je­ko, tj. - nek­tar, ka­že B. M.
Ide­ja, ako je pra­va, ras­koš je u svo­joj ne­is­crp­no­sti, taj­noj si­li, ču­do­tvor­stvu. Ni­je Bog pre­ma svi­ma jed­nak. Tu za­blu­du je te­ško ras­tje­ra­ti i kod ta­ko­zva­nih hri­šća­na. Bog je u raz­li­či­toj mje­ri po­di­je­lio ta­len­te. I uči­nio po­čet­nu ve­li­ku ne­prav­du. Gle­da­ju­ći ze­malj­ski, ta­ko je. Za­to je na ze­mlji sve kom­pli­ko­va­no. Ni­je kom­pli­ko­va­no što je stvar­no kom­pli­ko­va­no, ne­go zbog ne­do­volj­nog pri­su­tva „svi­je­tle ide­je“ ko­ja ne si­la­zi u ma­ga­ci­ne, že­lje­za­re, du­van­ske kom­bi­na­te, ju­go­pla­sti­ke, me­tal­ce, mon­te­far­me, ma­ri­o­net­ske vla­de i par­la­men­te.
„Evo ti ga ro­be, ne­ću ti ga Bo­že“ – to je ču­ve­na for­mu­la i udes bo­ra­ca so­ci­jal­ne prav­de.
(Autor je knji­žev­nik)