Pi­še: Če­do­mir An­tić


Pro­šlo je dva­de­set go­di­na ot­kad su hr­vat­ske tru­pe osvo­ji­le Za­pad­nu Sla­vo­ni­ju, naj­ma­nju i naj­ne­sreć­ni­ju ze­mlju Srp­ske Kra­ji­ne. Na ma­le­nom ko­ma­du ze­mlje, sje­ver­no od Sa­ve, oko op­štin­skog sre­di­šta u Oku­ča­ni­ma, na pro­sto­ru ne­ka­da­šnjeg kon­cen­tra­ci­o­nog lo­go­ra Ja­se­no­vac, do pred­gra­đa Pa­kra­ca, odr­žao se na­rod ko­ji je 1991. pro­tje­ran sa ši­ro­kih pro­sto­ra Sla­vo­ni­je – Da­ru­va­ra, Sla­ti­ne, Po­že­ge, Gru­bi­šnog Po­lja, Vi­ro­vi­ti­ce... Na­rod ko­ji je od dav­ni­na tu ži­vio u ve­ći­ni, ko­ji je iz sre­di­šta srp­ske sred­njo­vje­kov­ne dr­ža­ve po­sle Ko­sov­ske bit­ke tu pre­nio na­rod­nu i dr­žav­nu ide­ju, na­či­niv­ši od Pa­kra­ca jed­no od naj­va­žni­jih pra­vo­slav­nih du­hov­nih sre­di­šta. Stra­da­li su u Dru­gom svjet­skom ra­tu ka­da su se na­šli u sre­di­štu ge­no­cid­ne in­du­stri­je ko­ja ni­je ima­la prem­ca na Bal­ka­nu tog uža­snog vre­me­na. Ka­da je usta­no­vlje­na Tuđ­ma­no­va vlast, upra­vo je vođ­stvo Sr­ba iz Za­pad­ne Sla­vo­ni­je bi­lo naj­ra­spo­lo­že­ni­je za spo­ra­zum sa hr­vat­skom vla­dom. Spo­ra­zu­ma, me­đu­tim, ni­je bi­lo jer je, da pa­ra­fra­zi­ram „oca do­mo­vi­ne“ Tuđ­ma­na, u da­tim okol­no­sti­ma „Hr­vat­ska že­lje­la rat“. JNA i srp­ske je­di­ni­ce uspje­le su da od­bra­ne ovu ma­le­nu oblast ko­ja je če­ti­ri go­di­ne bi­la slo­bod­na u izo­lo­va­noj, blo­ki­ra­noj i ne­pre­kid­no ugro­že­noj Re­pu­bli­ci Srp­skoj Kra­ji­ni. De­se­ti­ne hi­lja­da Sr­ba je još 1991. prog­na­no iz ve­ći­ne sla­von­skih op­šti­na. Oni ko­ji su osta­li pro­go­nje­ni su, ubi­ja­ni, a ne­ki od njih za­tvo­re­ni i mu­če­ni u zlo­gla­snom lo­go­ru Pa­krač­ka po­lja­na.
Za­pad­na Sla­vo­ni­ja bi­la je to­kom po­sto­ja­nja Srp­ske Kra­ji­ne oblast na ko­joj su se Knin i Za­greb, uz pri­ti­sak iz Be­o­gra­da i iz ino­stran­stva, spo­ra­zu­mi­je­va­li. Ta­ko je 1994. srp­ska stra­na otvo­ri­la auto­put či­ju je di­o­ni­cu dr­ža­la u svo­joj vla­sti. Ka­da je 1995. do­bio do­zvo­lu SAD i SR Nje­mač­ke da na­pad­ne i osvo­ji Srp­sku Kra­ji­nu, Tuđ­ma­nov re­žim je po­čeo sa Za­pad­nom Sla­vo­ni­jom. Naj­ma­nja me­đu srp­skim obla­sti­ma, ona je bi­la i naj­i­zlo­že­ni­ja. Ula­zak jed­ne no­ve hr­vat­ske voj­ske u Ja­se­no­vac tre­ba­lo je da iz­mje­ri puls srp­stva na či­jem če­lu se na­la­zi­la gru­pa bez­du­šni­ka i bez­um­ni­ka, oli­če­nih u Slo­bo­da­nu Mi­lo­še­vi­ću. Sa­ma hr­vat­ska vlast pri­zna­la je da je re­ži­ra­la in­ci­dent ka­da je hr­vat­ski gra­đa­nin no­žem ubio Sr­bi­na iz Za­pad­ne Sla­vo­ni­je. Usli­je­dio je na­pad upri­li­čen za vri­je­me pr­vo­maj­skih pra­zni­ka. U Za­pad­noj Sla­vo­ni­ji je u to vri­je­me ži­vje­lo oko 15.000 sta­nov­ni­ka za­jed­no sa 4.000 pri­pad­ni­ka Srp­ske voj­ske Kra­ji­ne. Naš na­rod na­pa­lo je 16.000 do­bro ob­u­če­nih pri­pad­ni­ka hr­vat­ske voj­ske, pot­po­mog­nu­tih voj­nim avi­o­ni­ma i he­li­kop­te­ri­ma. To­kom tri da­na ubi­je­na su 283 sta­nov­ni­ka Za­pad­ne Sla­vo­ni­je, 114 su bi­li ci­vi­li, me­đu nji­ma 11 dje­ce i 73 oso­be sta­ri­je od 60 go­di­na. Me­đu ne­sta­li­ma se i da­nas vo­di čak 156 lju­di. Ve­li­ki broj za­ro­blje­nih srp­skih voj­ni­ka osu­đen je na ne­po­šte­nim su­đe­nji­ma pred šo­vi­ni­stič­kim hr­vat­skim su­do­vi­ma na vi­še­go­di­šnje ro­bi­je. Hr­vat­ski su­do­vi, ali ni ne­ča­sni i ne­struč­ni Ha­ški tri­bu­nal ni­kad ni­su su­di­li po­kre­ta­či­ma, pla­ne­ri­ma i iz­vr­ši­te­lji­ma ovih zlo­či­na. Na­ro­či­to ni­su osu­di­li po­li­ti­ča­re: Fra­nja Tuđ­ma­na, Goj­ka Šu­ška, kao ni ge­ne­ra­le Jan­ka Bo­bet­ka, Imre Ago­ti­ća, Pe­tra Sti­pe­ti­ća, Lu­ku Džan­ka, Mar­ja­na Ma­re­ko­vi­ća, Mla­de­na Krulj­ca i bri­ga­di­ra Stje­pa­na Ga­šlje­vi­ća. Ovi lju­di su u Hr­vat­skoj ne­u­mje­re­no i ka­ri­ka­tu­ral­no sla­vlje­ni kao voj­sko­vo­đe i pa­tri­o­te.
Pred­sjed­nik RS Kra­ji­ne Mi­lan Mar­tić na­re­dio je dej­stvo srp­skih ra­ke­ta po Za­gre­bu. Tom pri­li­kom po­gi­nu­lo je ne­ko­li­ko ci­vi­la. Bi­lo je to ključ­no ne­dje­lo zbog ko­ga je Mar­tić osu­đen na tri­de­set­pe­to­go­di­šnju ro­bi­ju ko­ju iz­dr­ža­va u Esto­ni­ji. Iako su nji­ho­vi sa­bor­ci op­tu­ži­li ge­ne­ra­la Krulj­ca i voj­ni­ka To­mi­sla­va Abra­mo­vi­ća da su pri­li­kom na­pa­da na Za­pad­nu Sla­vo­ni­ju, u vri­je­me ka­da ni­je bi­lo bor­bi, po­gu­bi­li ci­vi­la, star­ca Mi­ro­sla­va Vuč­ko­vi­ća iz Oku­ča­na, hr­vat­sko tu­ži­la­štvo od­ba­ci­lo je kri­vič­nu pri­ja­vu. Ka­da su Rad­mi­la i Mir­ja­na Vu­kić tu­ži­le hr­vat­sku dr­ža­vu za ubi­stvo sta­rog oca, maj­ke i se­stre u Za­pad­noj Sla­vo­ni­ji, hr­vat­ski sud je od­bio tu­žbu i na­pla­tio im 3.200 eura par­nič­kih tro­ško­va. Ha­ški tri­bu­nal ni­ka­da ni­je osu­dio ni­ti jed­nog Hr­va­ta za zlo­či­ne nad srp­skim na­ro­dom. To­kom ra­ta u Za­pad­noj Sla­vo­ni­ji po­gi­nu­lo je 1.165 Sr­ba, me­đu ko­ji­ma se 486 još uvi­jek vo­de kao ne­sta­li... Mi­lo­še­vi­ćev re­žim je u to vri­je­me vi­jest o na­pa­du, na ze­mlju ko­joj je SFR Ju­go­sla­vi­ja i nje­na na­sled­ni­ca Re­pu­bli­ka Sr­bi­ja ga­ran­to­va­la da će da je šti­ti, sta­vio u 26. mi­nut „Dnev­ni­ka“ dr­žav­ne te­le­vi­zi­je – po­slije va­žnih in­for­ma­ci­ja o pr­vo­maj­skom uran­ku. Ne­ko­li­ko sed­mi­ca ka­sni­je u Za­pad­nu Sla­vo­ni­ju je oti­šla Ve­sna Pe­šić, srp­ska opo­zi­ci­o­nar­ka. U tek­stu ko­ji je po­sle ob­ja­vi­la pi­še ka­ko su Sr­bi u Za­pad­noj Sla­vo­ni­ji za­šti­će­ni, da ih sa­mo že­ne bez raz­lo­ga tje­ra­ju u iz­bje­gli­štvo i ka­ko dje­ca Velj­ka Dža­ku­le, srp­skog po­li­ti­ča­ra ko­ji je za pri­mjer ostao u Za­pad­noj Sla­vo­ni­ji, mal­ter­ti­ra­ju hr­vat­ske po­li­caj­ce ko­ji ih šti­te, pe­nju­ći im se na gla­ve... Ni­je na­pi­sa­la, po­što joj ni­su re­kli, da je hr­vat­ska voj­ska šmr­ko­vi­ma či­sti­la uli­ce od srp­ske kr­vi.
Te­ško na­ma ako ikad za­bo­ra­vi­mo Za­pad­nu Sla­vo­ni­ju...
(Autor je isto­ri­čar i do­cent na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)