Pi­še: Emi­lo La­bu­do­vić

Oni ko­ji su ro­đe­ni na dan ka­da je so­vjet­ski mar­šal Žu­kov u ime sa­ve­zni­ka pa­ra­fi­rao pret­hod­nog da­na od feld­mar­ša­la Kaj­te­la pot­pi­sa­ni akt o ka­pi­tu­la­ci­ji Nje­mač­ke, či­me je okon­čan Dru­gi svjet­ski rat, da­nas su već vre­me­šni i sklo­ni za­bo­ra­vlja­nju. A onih ko­ji su uče­stvo­va­li u tom, do ta­da naj­ve­ćem i naj­kr­va­vi­jem, raz­ra­ču­na­va­nju u isto­ri­ji ljud­ske ci­vi­li­za­ci­je ili mu bi­li žr­tve i svje­do­ci, ima tek to­li­ko da su ži­vi spo­me­ni­ci bez­u­mlja, s jed­ne, i he­roj­stva i ljud­ske is­traj­no­sti, s dru­ge stra­ne. Sve u sve­mu – bi­lo je dav­no.
Se­dam­de­set go­di­na, či­tav je­dan pro­sječ­ni ljud­ski vi­jek, pro­šlo je od tog 9. ma­ja 1945. go­di­ne i za či­tav niz ge­ne­ra­ci­ja ta kr­va­va de­ša­va­nja su sa­mo stvar stra­ni­ca isto­rij­skih či­tan­ki, li­te­ra­tu­re i već po­ma­lo iz­bli­je­dje­lih ko­pi­ja rat­nih fil­mo­va. Ali, ko­li­ko god da je bi­lo dav­no, da je sve ma­nje ži­vih svje­do­ka, da se vr­te­ška ži­vo­ta vr­ti sve ži­vlje i sve lu­đe, pod­sje­ća­nje na to vri­je­me, pam­će­nje tih da­na i da­tu­ma vi­še je od oba­ve­ze. Ako ni zbog če­ga dru­go­ga a ono zbog one la­tin­ske da je „isto­ri­ja uči­te­lji­ca ži­vo­ta“ i da se oni­ma ko­ji ne obra­te pa­žnju ili ne sa­vla­da­ju nje­ne lek­ci­je oba­ve­zno po­na­vlja.
Se­dam de­ce­ni­ja je ju­bi­lej ko­ji je, sam po se­bi, na­me­tao ne­što dru­ga­či­ji, oba­ve­zni­ji, sve­ča­ni­ji i u sva­kom po­gle­du du­blji, od­nos pre­ma ovom da­tu­mu. Tim pri­je što su ne­ke po­ru­ke i po­u­ke to­ga do­ba i to­ga da­tu­ma već po­če­le da bli­je­de i da se pre­i­na­ča­va­ju. Ta­kav od­nos pre­ma ju­bi­le­ju po­seb­no su mo­ra­li da is­po­lje one ze­mlje i oni na­ro­di ko­ji su, uz ne­vi­đe­ne na­po­re i žr­tve, vi­so­ko raz­vi­le bar­jak po­bje­de. Jer, taj bar­jak po­bje­de je isto­vre­me­no bio i bar­jak slo­bo­de i glo­gov ko­lac u jed­nu od naj­mrač­ni­jih ide­o­lo­gi­ja ko­ju je svi­jet uop­šte spo­znao. Ali, le­gen­da ka­že da se vam­pi­ri pro­šlo­sti vra­ća­ju, i to ne sa­mo kao noć­ne mo­re, i da na tu či­nje­ni­cu tre­ba stal­no pod­sje­ća­ti. A ju­bi­le­ji su pri­li­ka nad pri­li­ka­ma za to.
I bio je ju­bi­lej. I obi­lje­žen je ši­rom Evro­pe, na raz­ne na­či­ne i raz­li­či­tim in­te­zi­te­tom. Od ve­li­čan­stve­ne pa­ra­de na Cr­ve­nom tr­gu u Mo­skvi ko­ja je tre­ba­lo da bu­de cen­tar oku­plja­nja svih an­ti­fa­ši­sta, jer joj to po do­pri­no­su po­bje­di i bro­ju žr­ta­va i pri­pa­da, pa do kva­zi­sve­ča­no­sti u broj­nim pre­sto­ni­ca­ma ko­ji­ma ni sav scen­ski i vi­deo gla­mur ni­je­su uspje­li da pri­kri­ju imidž pro­sječ­ne se­o­ske po­sli­je­rat­ne pri­red­be. Već je re­če­no mno­go to­ga o to­me ko je sve tre­ba­lo da bu­de u Mo­skvi a ni­je, i za­što ni­je. Re­če­no je sve i o Fi­li­pu i nje­go­vom ju­nač­kom od­u­sta­ja­nju od da­te ri­je­či. Re­če­no je sve i o si­tu­a­ci­ji u Ukra­ji­ni ko­ja je, na­vod­no, po­slu­ži­la kao iz­go­vor za ne­do­la­zak ali je, ipak, osta­la di­le­ma da li su dr­žav­ni­ci ni­za za­pad­nih ze­ma­lja – čla­ni­ca an­ti­hi­tle­rov­ske ko­a­li­ci­je svo­jim od­su­stvom htje­li da ka­zne Ru­si­ju zbog to­ga što je i da­lje svo­ja i na svo­me ili je po­sri­je­di ne­što dru­go.
Iako se pr­voj ver­zi­ji od­go­vo­ra na ovo pi­ta­nje, što zva­nič­no što kroz alu­zi­je, po­ku­ša­lo i još uvi­jek po­ku­ša­va da­ti ka­rak­ter ko­nač­nog sta­va, re­klo bi se, ipak, da ima još ne­če­ga „tru­log u dr­ža­vi Dan­skoj“ ili­ti u evrop­skoj dr­žav­noj po­ro­di­ci. Na­i­me, ko­li­ko i sa­mi ra­to­vi, sta­ra je i isti­na da se sva­ki pret­hod­ni za­vr­ša­vao no­vim i da su pri­mir­ja i krat­ki pe­ri­o­di mi­ra iz­me­đu njih bi­le tek pa­u­ze za pri­pre­mu no­vih su­ko­ba i pre­gru­pi­sa­va­nje i pre­kom­po­no­va­nje sna­ga na te­re­nu. I da su, po ta­ko­đe sta­roj isti­ni da ne­ma vječ­nih pri­ja­te­lja i ne­pri­ja­te­lja već da su sa­mo in­te­re­si vječ­ni, po­bjed­ni­ci, na­ro­či­to oni ve­li­ki, uvi­jek sti­ša­va­li fan­fa­re sla­vlja ka­ko ne bi do kra­ja sro­za­li eko­nom­ski, po­li­tič­ki i sva­ki dru­gi kre­di­bi­li­tet po­ra­že­nih. Jer, ko zna, mo­žda se u ne­kom bu­du­ćem di­je­lje­nju ka­ra­ta na­đu u istom špi­lu. Ta­ko su se i po­bje­de sla­vi­le sa sve ma­nje ža­ra i sve ma­nje spek­ta­kla, na­ro­či­to od on­da ka­da je je­dan (i sa­mo je­dan) Vi­li Brant kle­kao na ko­lje­na i za­tra­žio opro­štaj od žr­ta­va bez­u­mlja nje­go­vih ze­mlja­ka. Čak se, u tom ci­lju, mi­je­nja­la i per­so­na­li­za­ci­ja tih da­tu­ma ko­ji su „pre­kr­šta­va­ni“ u ne­ke dru­ge, či­ja sim­bo­li­ka ni­je to­li­ko bol­no upi­ra­la prst u oko po­ra­že­nih. Ta­ko je, na pred­log Fran­cu­ske, 11. no­vem­bar, dan ka­da je 1918. go­di­ne, u jed­nom že­lje­znič­kom va­go­nu u fran­cu­skom gra­di­ću Kom­pi­je­nju, Nje­mač­ka pot­pi­sa­la ka­pi­tu­la­ci­ju i ti­me okon­čan Pr­vi svjet­ski rat, pro­gla­šen ne Da­nom po­bje­de već Da­nom pri­mir­ja, či­me je, na­vod­no, sa­ču­va­na voj­nič­ka čast po­ra­že­ne Nje­mač­ke. Upr­kos či­nje­ni­ci da je Hi­tle­ro­va Nje­mač­ka tu „lju­ba­znost“ uz­vra­ti­la ti­me što je 1941. go­di­ne, na istom mje­stu i čak u istom va­go­nu, na­tje­ra­la Fran­cu­sku da pot­pi­še ka­pi­tu­la­ci­ju (!!!), ovaj dan se u mno­gim ze­mlja­ma po­bjed­ni­ca­ma i da­lje sla­vi kao Dan sje­ća­nja, Dan ve­te­ra­na, pa čak i kao Dan ma­ko­va, cvi­je­ta ko­ji do­mi­ni­ra u Flan­dri­ji gdje su vo­đe­ne naj­že­šće bit­ke to­ga ra­ta. Ovom po­li­tič­kom po­mo­dar­stvu da se ma­ski­ra­ju ta­ko ve­li­ke po­bje­de, pri­je par go­di­na pri­dru­ži­la se i Sr­bi­ja, ze­mlja ko­ja je u toj ve­li­čan­stve­noj epo­pe­ji iz­gu­bi­la tre­ći­nu od­ra­slog sta­nov­ni­štva. Istu sud­bi­nu do­ži­vio je i do­ži­vlja­va i dan po­bje­de u Dru­gom svjet­skom ra­tu. Kad in­te­re­si nad­vla­da­ju pri­ja­telj­stva i sa­ve­zni­štva, on­da se taj slav­ni dan mo­rao pri­kri­ti ne­čim pro­za­ič­ni­jim, ma­nje eks­pli­cit­nim i ma­nje „uvre­dlji­vim“ za po­ra­že­ne. Nje­mač­ku pri­je svih. I opet je Fran­cu­ska bi­la da­re­žlji­va i osje­ćaj­na pa je njen mi­ni­star ino­stra­nih po­slo­va, Ro­bert Šu­man, baš to­ga da­na pred­sta­vio svoj pred­log for­mi­ra­nja Evrop­ske za­jed­ni­ce za ugljen i če­lik što se sma­tra pre­te­čom da­na­šnje Evrop­ske uni­je. I ta­ko je in­te­res, to jest ugalj i če­lik, pre­vla­dao ide­a­le slo­bo­de i ana­ti­fa­ši­zma, pa je Dan Evro­pe, pod iz­go­vo­rom da baš on ba­šti­ni i ob­je­di­nja­va sve vri­jed­no­sti sa­vre­me­nog čo­vje­čan­stva, pa sa­mim tim i slo­bo­de, po­ti­snuo u dru­gi plan sje­ća­nje na ve­li­čan­stve­ni tre­nu­tak ka­da se cr­ve­na za­sta­va slo­bo­de za­vi­o­ri­la nad ru­še­vi­na­ma Raj­hsta­ga.
Čak i oni ko­je baš i ne ve­že, ili ma­kar ne još, to če­lič­no – uglje­no sa­ve­zni­štvo, u ci­lju do­dvo­ra­va­nja no­vo­for­mi­ra­noj ko­a­li­ci­ji po­bjed­ni­ka i po­ra­že­nih, po­tr­ča­li su da Da­nom Evro­pe i De­ve­tom Be­to­ve­no­vom sim­fo­ni­jom za­glu­še eho gro­mo­gla­snog stro­je­vog ko­ra­ka 15 000 voj­ni­ka na Cr­ve­nom tr­gu i zvuk jed­ne od naj­mo­der­ni­jih avi­ja­ci­ja svi­je­ta ko­ja je nad­li­je­ta­la Mo­skvu. Ali, uči­nak je bio mi­no­ran. Sli­ka sa Cr­ve­nog tr­ga ni­je osta­vi­la rav­no­du­šnim čak ni otvo­re­ne ru­ske ne­pri­ja­te­lje do mje­re da ni po­slo­vič­no „hla­dan“ i an­ti­ru­ski BBC ni­je mo­gao da sa­kri­je odu­še­vlje­nje po­ka­za­nim.
Sto­ga pa­ra­da u Mo­skvi ni­je sa­mo de­mon­stra­ci­ja voj­ne i stra­te­ške sna­ge Ru­si­je i nje­nih sa­ve­zni­ka, a ta­mo su bi­le je­di­ni­ce i Ki­ne i In­di­je, već i po­tvr­da da će sje­ća­nje na po­bje­du nad naj­ve­ćim zlom ko­je je ika­da po­ho­di­lo Evro­pu tra­ja­ti i da­lje. Ne da bo­de u oči bi­lo ko­me već da opo­mi­nje ka­ko se ne bi po­no­vi­lo, ma­kar upa­ko­va­no u no­ve blje­šta­ve odo­re bor­be za „za­šti­tu ljud­skih pra­va“. Jer, ono što se ovih da­na de­ša­va na is­to­ku Ukra­ji­ne, sa­mo one ko­ji žmu­re na oba oka ne pod­sje­ća na 1939. i na Su­det­sku kri­zu. A oda­tle pa do no­vog po­ža­ra svjet­skih raz­mje­ra sa­mo je ko­rak.
Ko­rak do pro­va­li­je u ko­joj će se slu­ša­ti sve dru­go sa­mo ne Be­to­ven i u ko­joj čo­vje­čan­stvo ka­kvo da­nas po­zna­je­mo mo­že bi­ti de­fi­ni­tiv­no sa­hra­nje­no. Jer, onaj ko za­bo­ra­vi lek­ci­ju iz isto­ri­je la­ko mo­že da do­ži­vi da mu se po­no­vi. Sre­ćom, Mo­skva ne za­bo­ra­vlja. I stva­ri na­zi­va pra­vim ime­nom.