Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Šta se u stva­ri do­ga­đa na po­no­vo us­ko­me­ša­nom Bal­ka­nu ko­ji se, po­sle re­la­tiv­no du­gog od­su­stva, do­ga­đa­ji­ma u Ma­ke­do­ni­ji vra­tio u svjet­ski me­dij­ski fo­kus kao vru­ća te­ma? Da li je su­kob ma­ke­don­ske po­li­ci­je i al­ban­skih te­ro­ri­sta, sa zna­čaj­nim bro­jem žr­ta­va na obje stra­ne, za­i­sta po­če­tak oru­ža­ne bor­be za ”Ve­li­ku Al­ba­ni­ju”, ka­ko se u to u re­gi­o­nu pre­o­vla­đu­ju­će tu­ma­či, ili mut­na rad­nja ko­ja pri­je ima ve­ze sa ma­ke­don­skom unu­tra­šnjom po­li­ti­kom, od­no­som vla­da­ju­će par­ti­je pre­ma opo­zi­ci­ji, ne­go sa smi­šlje­nim pla­nom za al­ban­sko te­ri­to­ri­jal­no ši­re­nje.
Do­ga­đa­ji su svje­ži, a vi­đe­nja sve­ga što se upra­vo do­ga­đa ra­zno­li­ka. I u skla­du sa in­te­re­si­ma onih ko­ji ih ana­li­zi­ra­ju. Gle­da­no iz Mo­skve i u in­ter­pre­ta­ci­ji bli­ske joj (sve bo­lje or­ga­ni­zo­va­ne) me­dij­ske ma­ši­ne­ri­je u re­gi­o­nu, ri­ječ je o pla­nu Ame­ri­ke da u Ma­ke­do­ni­ji iz­ve­de no­vu ”obo­je­nu re­vo­lu­ci­ju”, što će re­ći pro­mje­nu vla­sti, a sve da bi se mi­ni­rao ‘’Tur­ski tok’’, no­vi ru­ski ga­so­vod ko­ji bi, umje­sto po­čiv­šeg Ju­žnog to­ka, bio na­čin da gas sti­že u Evro­pu, a da pri­tom ne pro­la­zi kroz Ukra­ji­nu.
Sa za­pad­ne stra­ne sti­žu ob­ja­šnje­nja da su no­vi po­tre­si, kao uosta­lom i sta­ri, re­zul­tat ”de­fi­ci­ta de­mo­kra­ti­je”, od­no­sno auto­ri­tar­nih am­bi­ci­ja pre­mi­je­ra Ni­ko­le Gru­ev­skog ko­ji je već uspio da osla­bi sud­stvo, mar­gi­na­li­zje opo­zi­ci­ju i pot­či­ni me­di­je. Do­kaz za to je u po­dat­ku da je u 2007. (Gru­ev­ski je na vlast do­šao 2006.) Ma­ke­do­ni­ja na (ame­rič­koj) rang li­sti me­dij­skih slo­bo­da bi­la na 36. mje­stu, a 2014. čak na 123.
Kao do­kaz da ku­ma­nov­ski okr­šaj od pro­šle ne­dje­lje ni­je dio ve­li­ko­al­ban­ske za­vje­re, za­pad­ni ana­li­ti­ča­ri na­vo­de so­li­dar­nost ko­ju po­ka­zu­ju al­ban­ski me­di­ji u Ma­ke­do­ni­ji, ustu­pa­ju­ći pro­stor ma­ke­don­skoj opo­zi­ci­ji, što se u ta­mo­šnjem et­nič­ki strikt­no po­di­je­lje­nom me­dij­skom pro­sto­ru do­ga­đa po pr­vi put.
Ili je to pak sa­mo lu­kav­stvo – da se pri­kri­ju stvar­ne na­mje­re? Ka­ko god bi­lo, naj­no­vi­ji po­li­tič­ki po­tre­si, ovo­ga pu­ta s ko­ri­šće­njem oruž­ja, ne­pri­jat­no su pod­sje­ti­li na krat­ko­traj­ni gra­đan­ski rat, ko­ji je okon­čan Ohrid­skim spo­ra­zu­mom u av­gu­stu 2001. go­di­ne, ko­jim je prak­tič­no ri­je­še­no ta­mo­šnje ”al­ban­sko pi­ta­nje”.
Da li je, me­đu­tim, ri­je­še­no i na Bal­ka­nu? Su­de­ći po se­ri­ji in­ci­de­na­ta – po­čev od ve­li­kol­ban­ske za­sta­ve na dro­nu ko­ja je pre­ki­nu­la fud­bal­ski meč re­pre­zen­ta­ci­ja Sr­bi­je i Al­ba­ni­je, pre­ko in­ci­den­ta pri­li­kom po­sje­te pre­mi­je­ra Edi­ja Ra­me Be­o­gra­du i po­tom do pro­jek­ci­je gra­ni­ca Ve­li­ke Al­ba­ni­je na fa­sa­di nje­go­ve ku­će u Ti­ra­ni – ono je vra­će­no na dnev­ni red.
Za­pad, ko­ji se za­kli­nje da mu je sta­bil­nost Bal­ka­na po­li­tič­ki pri­o­ri­tet, na po­me­nu­te pro­vo­ka­ci­je re­a­go­vao je mla­ko, što je stvo­ri­lo uti­sak da na njih gle­da bla­go­na­klo­no. Ne­ja­sno je me­đu­tim da li za­to što ih ne shva­ta ozbilj­no ili što ih po­dr­ža­va?!
Da li je ”Ve­li­ka Al­ba­ni­ja” za­i­sta sve­al­ban­ski stra­te­ški cilj ko­ji se po­la­ko ostva­ru­je i kon­kret­ni plan da se pre­kro­je gra­ni­ce Sr­bi­je (sa Ko­so­vom), Cr­ne Go­re (gde je sa Al­ban­ci­ma naj­ma­nje pro­ble­ma), Ma­ke­do­ni­je i Grč­ke, ili ona po­sto­ji sa­mo u pa­ra­no­ji po­me­nu­tih dr­ža­va?
Ono što je si­gur­no, to je da se o to­me go­vo­ri, kao i da po­me­nu­te pro­vo­ka­ci­je sa za­sta­va­ma ima­ju po­li­tič­ku svr­sis­hod­nost. Po sve­mu su­de­ći, ne to­li­ko u funk­ci­ji re­a­li­za­ci­je al­ban­skog eks­pan­zi­o­ni­zma i, ka­ko se to još na­zi­va, ”et­no-im­pe­ri­ja­li­zma”, ko­li­ko ”pi­lu­le za smi­re­nje” ko­ju al­ban­ski po­li­ti­ča­ri, pr­ven­stve­no u Al­ba­ni­ji i na Ko­so­vu, nu­de svo­jim bi­ra­či­ma.
Pro­ble­mi Al­ba­na­ca, ma gdje da su, slič­ni su pro­ble­mi­ma svih dru­gih na­ro­da iz ovog di­je­la svi­je­ta... Svi smo, na­i­me, žr­tve tran­zi­ci­je, svi ži­vi­mo u ne­u­re­đe­nim dr­ža­va­ma, usred eko­nom­ske kri­ze i ve­ćin­ske ne­ma­šti­ne. Ula­zak u EU, ko­ji do­ži­vlja­va­mo kao pri­spi­je­će u lu­ku spa­sa, svi­ma nam je go­lub na gra­ni, dok je ne­ve­se­la stvar­nost – vi­so­ka ne­za­po­sle­nost, ma­le pla­te i onih ko­ji su za­po­sle­ni, sve­pri­sut­na ko­rup­ci­ja i što­šta još - onaj jad­ni vra­bac u ru­ci.
To se mo­žda naj­bo­lje vi­di na Ko­so­vu, gdje su Al­ban­ci du­go vi­dje­li ne­za­vi­snost kao rje­še­nje svih svo­jih pro­ble­ma. I kad je ona pro­gla­še­na (i uve­li­ko, ali ne i uni­ver­zal­no) pri­zna­ta, od nje su se ovaj­di­li sa­mo nje­ni bar­jak­ta­ri. Do­kaz: oko 100.000 ko­sov­skih Al­ba­na­ca, čak se­dam od­sto sta­nov­ni­ka, na­sto­ja­lo je da se u po­sled­njih go­di­nu da­na do­mog­ne EU, iz­ja­šnja­va­ju­ći se ti­me o stvar­no­sti svo­je no­vo­stvo­re­ne dr­ža­ve svo­jim ta­ba­ni­ma.
”Al­ban­sko pi­ta­nje” za­to po­sto­ji, kao što po­sto­ji i srp­sko, bo­šnjač­ko, cr­no­gor­sko, ma­ke­don­sko... Raz­li­ka iz­me­đu njih je sa­mo u ni­jan­sa­ma, dok je, kao što ka­že stih po­zna­te pje­sme ko­ji je već po­stao iz­re­ka, ”prin­cip isti”.
”Ve­li­ka Al­ba­ni­ja” je da­kle ne­mo­gu­ća? Tre­ba ipak bi­ti opre­zan, jer sve je ne­mo­gu­će – dok ne po­sta­ne mo­gu­će.
(Autor je biv­ši glav­ni
i od­go­vor­ni ured­nik
‘’Po­li­ti­ke’’)