Da ži­vi­mo u vre­me­nu u kom vlast ne bi­ra na­rod već men­to­ri iz­va­na, ni­je epo­hal­no ot­kri­će. U dr­ža­va­ma gdje se na­rod od­u­pi­re ta­kvom iz­bo­ru ima­mo izo­la­ci­ju i bra­to­u­bi­lač­ki rat. Ka­da se ne­ko do­ve­de na vlast na taj na­čin, on mo­ra da pla­ća du­go­ve oni­ma ko­ji su ga tu in­sta­li­ra­li. Men­to­ri sa Za­pa­da ne pra­šta­ju, ni­ti za­bo­ra­vlja­ju obe­ća­nja, oni jed­no­stav­no tra­že da se svi­ra po nji­ho­vim no­ta­ma. Za­to u Cr­noj Go­ri ima­mo ono što smo tra­ži­li. Ako po­sli­je sve­ga ima onih ko­ji to ne vi­de, on­da im ne­ma po­mo­ći. Za­to se če­sto po­slu­žim ri­je­či­ma grč­kog isto­ri­ča­ra Tu­ki­di­da: „Ne ku­nem zao duh onih ko­ji vo­le vla­da­ti, već ni­zak duh onih ko­ji to mo­gu tr­pje­ti.“ Da­nas u Cr­noj Go­ri, osim ma­log bro­ja pri­vi­le­go­va­nih, svi dru­gi se na­la­ze u po­no­ru iz ko­jeg se ne vi­di iz­laz. Pri­vre­da je do­tu­če­na, ne mo­že se ži­vje­ti od kre­di­ta i na­rod­ne mu­ke. Onaj ko pre­ži­vi spi­no­va­nje jav­nog mnje­nja, bi­je­du i si­ro­ma­štvo, ne­mo­ral i de­struk­ci­ju, is­pi­ra­nje mo­zga i dik­ta­tu­ru re­ži­ma, vi­še ne­će bi­ti spo­so­ban za ži­vot. To­li­ki auti­zam i sa­mo­re­kla­mer­stvo bez po­kri­ća u vla­sti i re­žim­skim ana­li­ti­ča­ri­ma, odav­no pre­la­zi gra­ni­ce li­je­pog uku­sa. Ne­do­sta­tak spo­sob­no­sti da se do­ne­se re­a­lan sud o vla­sti­tom či­nje­nju i po­stu­pa­nju pro­iz­veo je po­li­ti­ča­re u vla­sti i u opo­zi­ci­ji, ko­ji ne osje­ća­ju po­gub­ne po­sle­di­ce ko­je su pro­iz­ve­li po dr­ža­vu i na­rod. Ne­ki od njih na­či­nom ži­vo­ta i ra­da ne­gi­ra­ju sve što pro­pa­gi­ra­ju. Tu pri­je sve­ga mi­slim na one po­li­ti­ča­re či­je par­ti­je u svom pro­gra­mu do­mi­nant­no pro­kla­mu­ju po­li­ti­ku so­ci­jal­ne prav­de, a po­sje­du­ju ba­sno­slov­nu imo­vi­nu ste­če­nu na sum­njiv na­čin. Na­rav­no, ni­ko pa ni oni jed­nog da­na ne­će iz­bje­ći sud isto­ri­je, jer su svi vu­ko­dla­ci cr­kli na sop­stve­noj lo­ma­či. Za slo­bod­nu Cr­nu Go­ru mo­ra­mo ulo­ži­ti sve što ima­mo, jer u nje­noj slo­bo­di su rje­še­nja svih pro­ble­ma ko­ji nas spu­ta­va­ju da po­sta­ne­mo istin­ski de­mo­krat­sko i bo­ga­to dru­štvo. To­ga mo­ra­ju bi­ti svje­sni svi gra­đa­ni Cr­ne Go­re, a na­ro­či­to oni ko­ji go­di­na­ma pro­te­stu­ju is­pred in­sti­tu­ci­ja dr­ža­ve po ra­zno­ra­znim osno­va­ma, a na kra­ju u ve­li­kom bro­ju svoj glas da­ju oni­ma ko­ji su ih osta­vi­li na uli­ci.
Vri­je­me kur­sa­dži­ja, ka­kvim se mo­že oka­rak­te­ri­sa­ti ovo u kom ži­vi­mo, ko­nač­no tre­ba osta­vi­ti za so­bom, jer umje­sto onih što nas sva­ko­dnev­no za­smi­ja­va­ju ma­lim i ve­li­kim glu­po­sti­ma, po­treb­ni su nam po­li­ti­ča­ri ko­ji će nas uozbi­lji­ti i or­ga­ni­zo­va­ti da se na­po­kon poč­ne­mo ba­vi­ti sa­mi so­bom. Tre­ba­ju nam po­li­ti­ča­ri ko­ji će po­nu­di­ti rje­še­nja ko­ja će nas iz­vu­ći iz ži­vog bla­ta u ko­je nas je uve­la ne­spo­sob­na, ko­rum­pi­ra­na i ma­ri­o­net­ska vlast. A i svi­jet bi bio ljep­ši da nji­me upra­vlja­ju lju­di, a ne zve­ri. Na­rav­no, i u ovom zlom vre­me­nu ima onih ko­ji mi­sle zre­lo i gle­da­ju da­le­ko. I za­i­sta, ži­vot je su­rov ka­da ta­kvim lič­no­sti­ma ne do­zvo­lja­va da nam po­ka­žu put ko­ji nas vo­di u ljep­šu i iz­vje­sni­ju bu­duć­nost