Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Da li su ži­vo­ti­nje sklo­ne sa­mo­u­bi­st­vu? Pri­je ne­go što od­go­vo­ri­mo, skre­nu­će­mo ma­lo li­je­vo, ka ju­žnom smje­ru - na mje­stu gdje se go­vo­ri o žr­tvo­va­nju. Na­lik lju­di­ma, ogro­man broj ži­vo­tinj­skih vr­sta po­sje­du­je po­tre­bu da za­šti­ti one ko­ji vo­li. Za raz­li­ku od čo­vje­ka, ne­ma pre­vi­še pre­mi­šlja­nja da li od­u­sta­ti od ži­vo­ta u ko­rist dru­gih. Pče­le se žr­tvu­ju da bi za­šti­ti­le ko­šni­cu, la­vi­ce stra­da­ju bra­ne­ći mla­dun­ce, žen­ka an­ti­lo­pe se za­le­ti di­rekt­no u če­ljust pre­da­to­ra ako će to ku­pi­ti vre­me­na po­tom­stvu da utek­ne od pro­go­ni­o­ca... Ho­bot­ni­ce naj­če­šće ugi­nu od gla­di dok ču­va­ju svo­je i tu­đe mla­de - jer se za to vri­je­me ne odva­ja­ju od “ob­da­ni­šta”, la­ste gi­nu dok po­ma­žu onoj ko­ja je po­lo­mi­la kri­la, je­že­vi to­nu da bi po­sta­li plu­ta­ju­će sta­ze za svo­je sa­ple­me­ni­ke, da­bro­vi gri­zu uru­še­ne bal­va­ne dok ne is­kr­va­re do smr­ti, ne­ke vr­ste or­lo­va ki­da­ju sop­stve­no me­so da na­hra­ne ti­će... Mno­go dru­gih pri­mje­ra po­tvr­đu­je da u svi­je­tu fa­u­ne pri­vr­že­nost je­din­ke ži­vo­tu dru­ge pod­ra­zu­mi­je­va do­bro­volj­no pre­u­zi­ma­nje smr­ti na se­be - sve za­rad spa­sa vo­lje­ne oso­be. Me­đu­tim, ni u jed­nom od ovih slu­ča­je­va ne­ma po­sve dra­go­volj­nog od­ri­ca­nja od sop­stve­nog bi­ti­sa­nja (ne dok ne po­sto­je va­lja­ni raz­lo­zi, tj. ugro­že­nost dru­ge stra­ne)... Na­rav­no, jer za “sa­mo­ka­sa­plje­nje” kao oki­dač tre­ba da po­sto­je onaj gad­ni ne­mir, tje­sko­ba, tu­ga, du­šev­ni bol, bri­ga i na­go­mi­la­na pat­nja. Oni ču­ve­ni atri­bu­ti ko­ji do­vo­de do su­i­ci­da kod hu­ma­no­i­da.
Ipak, iako na­u­ka čvr­sto sto­ji na sta­vu da sa­mo­u­bi­stvo ni­je od­li­ka ni­ti jed­ne vr­ste li­še ljud­ske, i da se sva­ki iz­u­ze­tak tre­ba tre­ti­ra­ti kao slu­čaj­nost - svi­jet po­tvr­đu­je dru­ga­či­je. Sve je po­če­lo snim­kom dva del­fi­na. Za­ro­blje­ni u ba­ze­nu, iz­vr­ši­li su sa­mo­u­bi­stvo: je­dan je se­be uda­rao do smr­ti, a dru­gi se za­li­je­tao u zid, si­lo­vi­to gru­va­ju­ći gla­vom - dok ni­je iz­dah­nuo. Ob­duk­ci­jom ni­je utvr­đe­no pri­su­s­tvo bo­le­sti, pa­ra­zi­ta ili otro­va (ka­ko su struč­nja­ci pret­hod­no obra­zla­ga­li).
Ta­ko­đe, ka­me­rom je za­bi­lje­žen slu­čaj ke­ru­še ko­ja je no­vem­bra 2009. go­di­ne po­či­ni­la sa­mo­u­bi­stvo sko­kom sa tro­sprat­ni­ce u ki­ne­skom gra­du Ksi­nji, u pro­vin­ci­ji Gu­an­dong, na­kon mr­tvo oko­će­nih šte­na­ca ko­je je do­bi­la sa­mo ne­ko­li­ko da­na pri­je to­ga. Ona je ujed­no pr­vi slu­čaj ubi­lje­že­ne “su­i­cid­ne ten­den­ci­je zbog gu­bit­ka mla­dun­ča­di”. Pre­ma na­vo­di­ma oče­vi­da­ca, po­pe­la se na krov zgra­de i sko­či­la u smrt. Ne­po­sred­no pri­je to­ga, pre­sta­la je da je­de, gle­da­la je u jed­nu tač­ku i ni­je do­zvo­lja­va­la da se po­ma­zi, a i obra­zi su joj neo­bič­no du­go vla­ži­li. Ni­ko ni­je na­pi­sao da je pla­ka­la.
Du­go se vje­ro­va­lo da u trop­skim šu­ma­ma, le­še­vi maj­mu­na ko­ji su vi­si­li sa dr­ve­ća, ni­su ni­šta dru­go no tra­gi­čan sti­caj okol­no­sti - gdje su se br­zo­ple­te ži­vo­ti­nje ve­se­lo na­ska­ču­ći sa gra­ne na gra­nu, na­pro­sto upe­tlja­le u li­ja­ne. Ako je ta­ko, ot­kud on­da čvor što im ste­že vra­ti­će?
Za­što noć­ni lep­ti­ri le­te pre­ma svje­tlu? Za­to što su svje­tlost sa va­ših lam­pi za­mi­je­ni­li za Mje­sec. Nji­ma je ovo ne­be­sko ti­je­lo re­fe­rent­na tač­ka uz po­moć ko­je le­te re­la­tiv­no pra­vo­li­nij­ski i zbog ko­je se tru­de da odr­že svoj ci­klus sa­mo sa jed­nim ja­snim ci­ljem - pro­na­la­že­nje part­ne­ra. Lju­bav ih sve na­vo­di da se zdru­že u ne­ma­lom bro­ju i u ro­ju pre­po­zna­ju srod­nu du­šu. Do­la­skom do lam­pe kru­že zbu­nje­no oko nje i vr­lo br­zo “ob­ne­vi­de”. Čak i ako pre­ži­ve va­šu pa­pu­ču, to­plo­ta ža­ru­lje im la­ga­no uni­šta­va sva ču­la i ner­vni si­stem... ali ne pre­sta­ju da kru­že, vo­đe­ni ro­man­tič­nom ide­jom da ako do­volj­no du­go iz­dr­že da će i lju­bav na­ći put do njih... te ih po­tom od­ve­sti od tog čud­nog, opa­kog mje­se­ca od og­nja.
Za­što bilj­ke mi­ri­šu? Ve­li­kim di­je­lom zbog lju­ba­vi. Ka­ko se, za raz­li­ku od lju­di i ži­vo­ti­nja, ne mo­gu po­mje­ra­ti - raz­vi­li su dru­ga­či­je na­či­ne udva­ra­nja. Pri­vla­če­ći div­nim mi­ri­si­ma one ko­ji ima­ju no­ge i kri­la, ka­če mi­kron­ska zr­nad lju­ba­vi za nji­ho­vu ko­žu i ta­ko no­se sje­me do dru­ge bilj­ke. To je za njih naj­bli­že onom što mi vi­di­mo kao vo­đe­nje lju­ba­vi.
Ne­ke bilj­ke, da bi bi­le pri­vlač­ni­je, stva­ra­ju nek­tar ka­ko bi se pre­da­to­ri na­hra­ni­li, ili ima­ju ra­zno­boj­ne la­ti­ce... Ti­me se­be osu­de na smrt, ali i obez­bi­je­de da po­sled­nja po­ru­ka stig­ne do “vo­lje­ne oso­be”.

* * *
Da­nas smo od­go­vo­ri­li na tri pi­ta­nja, ko­ja su me kao ma­log mu­či­la... Da mi je ta­da ne­ko ova­ko ob­ja­snio, ne znam da li bi mi bi­lo va­žno kao što je sa­da, ka­da sam od­ra­stao. Ljud­ska vr­sta je svo­jim raz­vo­jem u svi­ma na­ma pro­du­ko­va­la la­žne po­tre­be i na­zo­re - od one da ju­ri­mo za uspje­hom i pa­ra­ma, do bu­lje­nja u ekra­ne i is­pi­ja­nja pi­ća po za­di­mlje­nim ka­fi­ći­ma. Kad sve to ma­lo raz­mak­neš, ili se na tren od­mak­neš... u stva­ri se pri­mak­neš jed­nom vre­lu u kom ži­vot osim lju­ba­vi ne­ma va­žni­je po­tre­be. Tre­ba nam mje­sec u ob­li­ku ulič­ne lam­pe. Tre­ba nam ti­ši­na da vi­di­mo mi­ri­se. Po­treb­ni su nam dru­gi... da bi­smo zna­li ka­kva je di­vo­ta ima­ti SE­BE za­rad TE­BE. Ma­kar i na tren, ili pak na sa­te. Sve­jed­no. Smrt je sa­mo kraj kad po­sma­traš s ove stra­ne... Vo­lim te, iz­me­đu osta­log, što zbog te­be na­u­čih da vo­lim se­be. Aj­mo sa­da da gle­da­mo u ne­bo i žva­će­mo trav­ke...
(Autor je knji­žev­nik)