Pi­še: Mi­o­drag Trip­ko­vić


Go­vo­re­ći o Ril­ke­o­voj smr­ti, Adam Za­ga­jev­ski na­vo­dio niz za­i­sta za­ni­mlji­vih po­je­di­no­sti o po­sljed­njim da­ni­ma ve­li­kog nje­mač­kog Or­fe­ja, za ko­je, ka­že, da je sa­znao iz knji­ge či­ji je autor J. F. An­ge­loc.
Ril­ke ni­je, ka­ko su iz­vje­sni evrop­ski mi­sti­ci tvr­di­li, umor od ubo­da ru­že, tog sta­rog za­pad­njač­kog sim­bo­la uni­o­nis mi­sti­cae, već od mno­go ba­nal­ni­je i po­gub­ni­je bo­le­sti, le­u­ke­mi­je.
Po­sljed­njih ne­dje­lja i da­na je pa­tio. Po­sve­će­nik u taj­nu smr­ti od­bi­jao je sva­ku po­mi­sao na njen sko­ri do­la­zak, iako je či­tav nje­gov ži­vot pred­sta­vljao za­pra­vo or­fič­ko pri­vi­ka­va­nje na nje­no ne­u­mit­no pri­su­stvo. O to­me svje­do­či i lje­kar ko­ji je u švaj­car­skom sa­na­to­ri­ju­mu, u Vel­mo­nu, bri­nuo o pje­sni­ko­vom zdra­vlju, dr He­mer­li, ko­ji će o svom pa­ci­jen­tu osta­vi­ti slje­de­ći za­pis: „Mi­sao o smr­ti za nje­ga je bi­la ta­ko uža­sa­va­ju­ća da ju je iz­bje­ga­vao do te mje­re da ni­jed­nom ni­je pi­tao od ko­je bo­le­sti bo­lu­je i u raz­go­vo­ru ni­ka­da ni­je uzi­mao u ob­zir mo­guć­nost umi­ra­nja“.
Pje­snik ko­ji je na­pi­sao go­to­vo pro­fet­ske sti­ho­ve („Go­spo­de, daj sva­kom nje­go­vu vla­sti­tu smrt. Umi­ra­nje što is­ho­di iz ovog ži­vo­ta…“), pri­dru­ži­će se bla­že­nim ge­ni­ji­ma, ko­ji ho­de go­re u svje­tlu, 29. de­cem­bra 1926, pred zo­ru, osta­vlja­ju­ći u za­vje­šta­nje da mu se na grob­noj plo­či ure­žu sti­ho­vi:
Ru­žo, o či­sto pro­tiv­reč­je, sla­sti
ni­či­ji san da ne bu­deš is­pod to­li­kih
ka­pa­ka oč­nih.
Bio je to po­sljed­nji uz­dah evrop­skog sim­bo­li­zma i or­fič­kog tra­ga­nja za pje­smom kao ko­ri­je­nom i smi­slom svih stva­ri, naj­ve­ćom mo­guć­no­šću zbi­lje.
Ni­či­ji san ne bi­ti, vra­ti­ti se ar­haj­skom po­čet­ku u ko­ji se sve vra­ća kao tam­noj vo­lji stva­ri, pje­smi kao po­sto­ja­nju, atri­bu­tu na­šeg bi­ća, su­prot­no­sti iz­me­đu čul­nog svi­je­ta i svi­je­ta ide­ja… Sma­trao je da je sva­ka stvar po­če­tak jed­ne pje­sme, ko­ja, po­put ru­že, raz­vi­ja sa­mu se­be i tje­ra usa­vr­še­nju. Ži­vot za Ril­kea i ni­je bio ni­šta dru­go ne­go stal­no pri­vi­ka­va­nje na smrt, „ko­ja nam je od­vra­će­na, na­ma oba­sja­na stra­na ži­vo­ta: mo­ra­mo po­ku­ša­ti ostva­ri­ti naj­vi­šu svi­jest svo­ga op­stan­ka, ko­ji je odo­ma­ćen u oba ne­raz­me­đe­na pod­ruč­ja…“
Ovaj svoj ide­al umjet­ni­ka-aske­te Ril­ke je ostva­rio 1921, ka­da se na­sta­nio u Švaj­car­skoj, u Mi­zou, gdje je pro­ži­veo po­sljed­njih pet go­di­na i gdje ga je sti­gla sla­va ko­ju je na­zi­vao „sku­pom ne­spo­ra­zu­ma ko­ji se na­go­mi­la­va­ju oko tvog ime­na“.
U Mi­zou, zam­ku iz­vje­sne usa­mlje­no­sti, a šta je usa­mlje­nost ako ne sa­mo od­su­stvo Bo­ga u jed­nom svi­je­tu, okre­nuv­ši se du­hov­nom i unu­tar­njem, u uslo­vi­ma ne­pod­no­šlji­ve i pre­ko­mjer­ne iz­op­šte­no­sti, Ril­ke se, na ras­kr­šću jed­nog vi­je­ka ko­ji je već osje­ćao lo­gič­ne kon­sen­kven­ce Pa­ska­lo­vom od­stra­nje­nja Bo­ga iz Pri­ro­de i Ni­če­o­ve za­vr­šne pre­mi­se o nje­go­voj smr­ti, vra­tio or­fič­koj Pri­ro­di kao po­sljed­njem uto­či­štu, za­mje­ni za evrop­sku iz­gu­blje­nu re­li­gi­ju. Toj ko­smo­go­ni­ji po­da­rio je odi­sta mi­stič­ni ore­ol, pje­snič­ki sam po se­bi, pje­va­ju­ći o stra­šnim an­đe­li­ma iz če­ta an­đe­o­skih, lje­po­ti kao po­čet­ku stra­šnog, te­že­ći za onim ne­vi­dlji­vim i neo­pi­plji­vim, što pred­sta­vlja us­hit na­še pri­ro­de, plo­do­ve na­še zi­me… Vra­tio se or­fič­kim so­ne­ti­ma i De­vin­skim ele­gi­ja­ma, „za­po­če­tim u ve­li­čan­stve­noj sa­mo­ći 1912.“
Po­put Do­sto­jev­skog, Ril­ke je sma­trao da je ide­al lje­po­te na­šao „u se­bi i u svo­joj Ri­je­či“, i da je „lje­po­ta stra­šna, uža­sna stvar“. Stra­šna je sto­ga, go­vo­rio je Fjo­dor, „za­to što se ne mo­že de­fi­ni­sa­ti, za­to što je Bog osta­vio sve sa­me za­go­net­ke… Uža­sno je što je lje­po­ta ne sa­mo stra­šna, ne­go i ta­jan­stve­na. Tu se đa­vo s Bo­gom bo­ri, a po­lje bit­ke je sr­ce čo­vje­ko­vo“.
An­đeo iz De­vin­skih ele­gi­ja, ka­zao je Ril­ke, ne­ma ni­če­ga za­jed­nič­kog sa an­đe­li­ma hri­šćan­skog ne­ba. An­đeo iz Ele­gi­ja je onaj stvor u ko­je­mu je pre­o­bra­zba vi­dlji­vog u ne­vi­dlji­vo, ko­ju či­ni­mo, već za­vr­še­na. An­đeo iz Ele­gi­ja je ono bi­će ko­je jem­či da se u ne­vi­dlji­vom mo­že spo­zna­ti vi­ši stu­panj stvar­no­sti. Sto­ga je ono stra­šno, jer mi, nje­go­vi lju­be­ći i pre­o­bra­ža­va­te­lji, uza sve tap­ka­mo u vi­dlji­vom.
Kao ar­haj­ski Gr­ci, i Ril­ke je, po­put Hel­der­li­na, sma­trao da ži­vi u jed­nom sve­tom uni­ver­zu­mu, u ko­me, kao u Hi­pe­ri­o­no­voj pje­smi sud­bi­ne, po me­kim tli­ma ho­de bla­že­ni ge­ni­ji, či­ji duh „čed­no ču­van, u smer­nom pu­polj­ku, cve­ta več­no“.
Kao i he­len­ski or­fi­ča­ri, Raj­ner je vje­ro­vao u be­smrt­nost du­še, za­tvo­re­nu u krug sje­ća­nja i smr­ti, u po­i­ma­nje ži­vo­ta kao ži­vo­ta pje­sni­ka, Or­fe­ja. Sma­trao je da je Pri­ro­da sve, a da bo­lest pred­sta­vlja po­re­me­će­no „pri­rod­no sta­nje ti­je­la, pri ko­me ono se­be ne osje­ća i za ko­ga to­li­ko ho­ti­mič­no pro­is­ti­če sa­gla­snost sa na­šim ma­te­ri­jal­nim su­dje­lo­va­njem“. On ko­ji je to­li­ko pre­zi­rao smrt kao bol, pri­mo­ran da se bo­ri pro­tiv bo­le­sti, po­vje­ri­će se u pi­smu Ma­ri­ni Cve­ta­je­voj.
„Tje­le­sni ne­sklad či­ni me to­li­ko bes­po­moć­nim da sam već odav­no, ot­ka­ko je u mom ži­vo­tu do­šlo do pre­o­kre­ta (ko­ji se po­du­da­ra sa mo­jim bo­rav­kom u Ru­si­ji 1899. i 1900), na­vi­kao da ži­vim bez lje­ka­ra u ne­koj ap­so­lut­noj har­mo­ni­ji sa svo­jim ti­je­lom, da bih ga če­sto mo­gao sma­tra­ti dje­te­tom svo­je du­še… Za šta sve ni­sam za­hva­lan nje­mu, ko­je me je, za­hva­lju­ju­ći mo­joj su­šti­ni, osna­ži­lo da se us­hi­ću­jem plo­do­vi­ma, vje­trom, ho­da­njem po tra­vi… Za­hva­lju­ju­ći nje­mu ja sam sro­đen sa ne­pro­boj­no­šću, u ko­ju ne mo­gu da pro­drem, i sa stru­ja­njem ko­je oti­če od me­ne… I za­to je raz­dor sa njim ne­sre­ća, i uz sve to su­vi­še iz­ne­na­dan da bih uspio da se sa njim po­mi­rim. Ni lje­kar ne mo­že da shva­ti za­što me ta­ko su­štin­ski, ta­ko cen­tral­no ža­lo­ste te smet­nje, iako u ci­je­lom ti­je­lu ima­ju svo­je fi­li­ja­le…“
Pje­snik ko­ji je mo­žda bio je­dan do po­sljed­njih ko­ji su ta­kve stva­ri još po­zna­va­li ni­je mo­gao da pri­hva­ti ka­ko smrt jed­no­stav­no ne že­li da bu­de shva­će­na, da pri­pa­da ne­če­mu što je, ta­ko re­ći, pro­la­znost, po­nor bit­ka.
(Autor je knji­žev­nik)