Pi­še: Vla­di­mir Gli­go­rov


Od­mah po­slije po­bje­de Si­ri­ze iz­gle­da­lo je da će bi­ti te­ško po­sti­ći no­vi spo­ra­zum sa po­vje­ri­o­ci­ma, ali ubr­zo po­sle pr­vih par ne­pri­jat­nih su­sre­ta do­šlo je do pri­vre­me­nog spo­ra­zu­ma ko­ji je iz­gle­dao ne sa­mo ra­zu­man ne­go i ostva­riv, što ni­je isto. On­da su na­sta­li pro­ble­mi i na­pret­ka vi­še ni­je bi­lo. Sa­da stva­ri iz­gle­da­ju go­re iz dva raz­lo­ga
Pr­vi je taj što je do­dat­no iz­gu­blje­no po­vje­re­nje. Či­ni­lo se da po­sto­ji ra­zu­mi­je­va­nje i da je ja­sno šta svi za­jed­no i sva­ko po­je­di­nač­no tre­ba da ura­di, a po­tom je po­sta­lo ne­ja­sno po­sto­ji li vo­lja da se ura­di to što su svi ra­zu­mje­li da je do­go­vo­re­no.
Dru­gi je opet taj što to što je iz­gle­da­lo kao ra­zu­mi­je­va­nje ni­je ta­ko i pred­sta­vlje­no grč­koj jav­no­sti, ko­ja je sto­ga ili po­če­la da ga­ji neo­prav­da­na oče­ki­va­nja da će ne­ka­ko sve kre­nu­ti dru­gim i bo­ljim pu­tem od­mah, ili je bi­la u ne­do­u­mi­ci oko to­ga šta se za­i­sta mo­že oče­ki­va­ti. Ta­ko se sma­nji­la sprem­nost da se pla­ća­ju po­re­zi, a po­ve­ća­na ne­iz­vje­snost uti­ca­la je na po­nov­no po­vla­če­nje nov­ca iz ba­na­ka, pa i iz ze­mlje, što je bi­lo pre­sta­lo po­sle pr­vo­bit­nog zrač­ka na­de. I dru­gi po­ka­za­te­lji po­ve­ća­nog ri­zi­ka, kao što su ci­je­ne ob­ve­zni­ca i kre­ta­nja na ber­zi, uka­zi­va­li su na po­gor­ša­na oče­ki­va­nja.
Raz­log za ovaj ve­o­ma sku­pi za­stoj u stva­ra­nju uslo­va da se po­stig­ne do­go­vor dje­li­mič­no je, či­ni se, po­slje­di­ca rđa­ve pro­cje­ne mi­ni­stra fi­nan­si­ja. Na­i­me, on je uka­zi­vao na po­tre­bu pro­mje­ne u pri­vred­noj po­li­ti­ci či­ta­ve mo­ne­tar­ne uni­je, dok su nje­go­vi sa­go­vor­ni­ci če­ka­li na plan re­for­mi i pri­vred­ne po­li­ti­ke u Grč­koj. Ko­nač­no je to do­ve­lo do otvo­re­nog ne­za­do­volj­stva, ko­je se mo­že sa­že­ti u upo­zo­re­nje grč­kom sa­go­vor­ni­ku da on ni­je mi­ni­star fi­nan­si­ja evrop­ske mo­ne­tar­ne uni­je, već Grč­ke, te da ne­ma smi­sla da svo­jim ko­le­ga­ma iz dru­gih ze­ma­lja mo­ne­tar­ne uni­je go­vo­ri šta bi bi­lo do­bro za njih i za pro­sječ­nog evrop­skog gra­đa­ni­na, već da bi oni hte­li da ču­ju šta je fi­skal­ni i re­form­ski pro­gram Grč­ke?
Ovaj je ne­spo­ra­zum bio pot­pu­no ne­po­tre­ban. Jer, ja­sno je šta obje stra­ne tre­ba da uči­ne. Mi­ni­stri fi­nan­si­ja ze­ma­lja kre­di­to­ra bi tre­ba­lo da pri­hva­te ma­nje ot­pla­te du­ga, ka­ko bi grč­ka vla­da ima­la od­re­đe­na sred­stva da pod­stak­ne pri­vred­ni rast, dok bi za­uz­vrat tre­ba­lo da vi­de pro­gram i mje­re da­le­ko­se­žnih pro­mje­na u grč­koj pri­vre­di i u jav­nim usta­no­va­ma. Na ovo dru­go ne bi tre­ba­lo du­go če­ka­ti ka­da na vlast do­la­zi sa­svim no­va stran­ka, po­go­to­vo ona ko­ja je po re­to­ri­ci go­to­vo re­vo­lu­ci­o­nar­na. Obič­no ta­kve par­ti­je ne gu­be vri­je­me da pro­mje­ne sta­nje stva­ri u ze­mlji, jer sta­bi­li­zu­ju i učvr­šću­ju vlast. Ni­je od pr­vo­ra­zred­nog zna­ča­ja pro­mje­na me­đu­na­rod­nih okol­no­sti, za šta uosta­lom vla­da jed­ne ze­mlje i ne­ma man­dat.
Tač­no je da sve ze­mlje čla­ni­ce mo­ne­tar­ne uni­je ima­ju od­go­vor­nost za za­jed­ni­cu u cje­li­ni, ali to za­htije­va sa­gla­snost, u ovom slu­ča­ju, po­vje­ri­o­ca i du­žni­ka, gdje jed­na od stra­na, u ovom slu­ča­ju ona du­žnič­ka, ne mo­že da sje­di na obje stra­ne sto­la. Sa slič­nim pro­ble­mom bi­le su se su­o­či­le re­pu­bli­ke po­vje­ri­o­ci i du­žni­ci u Ju­go­sla­vi­ji i to se ni­je za­vr­ši­lo do­bro, ma­da to ni­je bio naj­va­žni­ji raz­log ras­pa­da ze­mlje. Ov­dje ze­mlje i ne­ma, pa je po­treb­no da grč­ki pred­stav­ni­ci pri­hva­te da su oni stran­ka u pre­go­vo­ri­ma, ne­za­vi­sno od to­ga što za­i­sta sno­se i od­go­vor­nost za funk­ci­o­ni­sa­nje za­jed­nič­kih usta­no­va. U mje­ri u ko­joj to ra­zu­mi­je­va­nje po­sto­ji, ni­je ra­zum­no tra­ži­ti da se pro­mi­je­ni for­mat pre­go­va­ra­nja, to jest da se ne pre­go­va­ra sa troj­kom, ka­da već po­sto­je za­jed­nič­ke usta­no­ve i cen­tral­na ban­ka. No, ni to ni po­dr­ška kod ku­će ne mi­je­nja sta­nje stva­ri ka­da je ri­ječ o du­go­vi­ma i o spo­sob­no­sti da se oni vra­te, ma­kar i u pro­du­že­nom ro­ku i sa ve­o­ma ni­skom ka­ma­tom.
I, za­pra­vo, oni i ni­su naj­ve­ći pro­blem. Po­vje­ri­o­ci, ko­ji su go­to­vo is­klju­či­vo su­ve­re­ni, plus MMF i Evrop­ska cen­tral­na ban­ka, ima­ju in­te­res da kre­di­te re­fi­nan­si­ra­ju sve dok su pri­vred­na i fi­skal­na kre­ta­nja ta­kva da taj dug či­ne odr­ži­vim, da­kle mo­ra­to­ri­jum ili ot­pis ni­su u iz­gle­du. Pro­blem je opo­ra­vak grč­ke pri­vre­de i, što je još va­žni­je, po­ve­ća­nje iz­vo­za ka­ko bi se mo­gli fi­nan­si­ra­ti stra­ni du­go­vi, a to su prak­tič­no ti du­go­vi grč­ke dr­ža­ve. I to je pi­ta­nje ko­je sto­ji u osno­vi spo­ra o re­form­skom pro­gra­mu Si­ri­ze. Svi se sla­žu da su re­for­me po­treb­ne i no­va vla­da ne sa­mo da ima man­dat da ih spro­ve­de, ne­go ne bi tre­ba­lo da ima na­sli­je­đe­ne oba­ve­ze pre­ma bi­lo ko­me, jer je bi­la ne sa­mo iz­van vla­sti, ne­go i iz­van po­li­tič­kog ži­vo­ta.
Da­kle, ko­je je pro­gram opo­rav­ka grč­ke pri­vre­de? I po­seb­no po­ve­ća­nja iz­vo­za, jer upr­kos to­me što su tro­ško­vi ra­da ve­o­ma sma­nje­ni, grč­ki iz­voz da­nas ni­je ve­ći ne­go pri­je kri­ze. Grč­ka pri­vre­da je ve­o­ma za­tvo­re­na, mje­re­no iz­vo­zom u od­no­su na bru­to do­ma­ći pro­iz­vod, što ina­če i ni­je ne­ka­rak­te­ri­stič­no za bal­kan­ske pri­vre­de. Uko­li­ko bi se grč­ka pri­vre­da po­kre­nu­la i po­ve­ćao se iz­voz, pri sa­da­šnjim uslo­vi­ma kre­di­ti­ra­nja jav­ni dug ne bi pred­sta­vljao pro­blem.
Za po­kre­ta­nje pri­vre­de, pa i za ot­pla­tu du­go­va, po­treb­na su ula­ga­nja, pa je pi­ta­nje za­pra­vo ima li vla­da Si­ri­ze po­treb­nu in­du­strij­sku po­li­ti­ku? Jer, ako je ne­ma, na­sli­je­đe­ni jav­ni dug će jed­no­stav­no bi­ti ne­iz­dr­živ te­ret.
Pe­šča­nik.net