Autor: Ve­dra­na Ru­dan


Če­sto su lju­di ko­ji me či­ta­ju bi­je­sni na me­ne. Za­što sa­mo pi­šem o cr­ni­lu, a ne da­jem od­go­vor ka­ko iza­ći na sun­ce. Svi mi zna­mo u če­mu se da­vi­mo, svi­ma na­ma tre­ba re­cept ka­ko se iz­vu­ći iz bla­ta. Ne mo­gu re­ći da i me­ne sa­mu ne fru­sti­ra bez­iz­laz u ko­me tap­kam. Sa­mu se­be hi­lja­du pu­ta dnev­no pi­tam ko­li­ko ima smi­sla ži­vje­ti ova­kav ži­vot u ova­kvoj ze­mlji?
On­da se­bi ob­ja­šnja­vam u če­mu je pro­blem. Na­šu ze­mlju vo­de po­li­ti­ča­ri ko­ji nas mr­ze. Mi smo za njih me­so od či­je će pro­da­je se­bi i svo­ji­ma osi­gu­ra­ti bu­duć­nost. Već mje­se­ci­ma HDZ vo­di. HDZ vo­di za­to jer je SDP sku­pi­na ga­do­va ko­ji su za vri­jem či­ta­ve vla­da­vi­ne po­ka­za­li ka­ko im je je­di­ni cilj kra­sti i obo­ga­ti­ti se.
Ban­ke vla­da­ju Hr­vat­skom. Gu­ver­ne­ri su na­šu ze­mlju pre­da­li na ne­mi­lost stran­ci­ma da bi se­bi str­pa­li lo­vu u džep, vo­zi­li se u lu­dim ko­li­ma, je­dan od njih sta­nu­je u ku­ći ko­ju mu je po­klo­nio To­do­rić. Kre­di­ti su ne­ko­li­ko sto­ti­na hi­lja­da gra­đa­na Hr­vat­ske pre­tvo­ri­li u ro­blje. Umje­sto da se o to­me go­vo­ri na­ši me­di­ji ras­te­žu lik i dje­lo dru­ga Ti­ta. Ko­li­ko je je­dan od naj­ve­ćih zlo­či­na­ca u po­vi­je­sti čo­vje­čan­stva, pre­ma naj­no­vi­jim is­tra­ži­va­nji­ma hr­vat­skih “po­vje­sni­ča­ra” spa­da u de­set naj­ve­ćih na svi­je­tu, po­bio lju­di? Ko­li­ko je Ti­to po­bio lju­di mo­žda jest bit­no ali je či­nje­ni­ca da se broj Ti­to­vih žr­ta­va ni u lu­di­lu ne mo­že us­po­re­di­ti sa bro­jem žr­ta­va ko­je su po­bi­le “hr­vat­ske ban­ke” uz po­moć hr­vat­skih iz­daj­ni­ka.
Go­vo­ri se i pi­še o “usta­ša­ma”, o “čet­ni­ci­ma” o “cr­ve­nim ga­do­vi­ma” sve ka­ko bi nam pa­žnju skre­nu­li sa ga­do­va u ban­ka­ma, Sa­bo­ru, Vla­di, Hr­vat­skoj na­rod­noj ban­ci, pred­sjed­ni­ce dr­ža­ve. Dok se Hr­vat­ska da­vi u gla­di, bo­le­šti­na­ma i bez­na­đu ona, ma­ne­ken­ka NA­TO pak­ta, od­la­zi u Af­ga­ni­stan i oda­tle nam ma­ji­com na­vu­če­nom na pre­buj­ne gru­di po­ru­ču­je, “ma­ma je in”. Za­što hr­vat­ska pred­sjed­ni­ca, ako već mo­ra u Af­ga­ni­sta­nu na se­be na­vla­či­ti če­ti­ri bro­ja pre­u­sku ma­ji­cu, ne po­ša­lje hr­vat­skom na­ro­du glu­pu po­ru­ku na hr­vat­skom je­zi­ku? Znam, re­ći će­te, Ko­lin­da je be­nig­na. Da li je Ko­lin­da be­nig­na sa­mo za­to jer ne­ma ni­ka­kvih ovla­še­će­nja? Ne bih se slo­ži­la. Ona je NA­TO slu­ški­nja i si­gur­no je NA­TO ni­je po­slao k na­ma da bi­smo se ima­li če­mu po­dru­glji­vo ce­re­ka­ti.
Usko­ro će iz­bo­ri. Lju­di zga­đe­ni Es­de­pe­om gla­sat će za Ha­de­ze. Pred na­ma je iz­bor iz­me­đu zla i pro­pa­sti. Kad či­ta­voj pri­či do­da­mo Cr­kvu ko­ja za­hva­lju­ju­ći klin­ču sa sva­kom hr­vat­skom vla­dom iz na­ših dže­po­va pro­tiv na­še vo­lje iz­bi­ja ogrom­nu lo­vu da bi se ka­to­lič­ki sve­šte­ni­ci mo­gli po­na­ša­ti po­put si­lo­va­te­lja u od­no­su na di­je­te sa po­seb­nim po­tre­ba­ma ra­zu­mlji­vo je da se ogro­man broj sta­nov­ni­ka Hr­vat­ske hra­ni apa­u­ri­ni­ma, praxitenima, helexima, uža­di­ma, ska­ka­njem sa mo­sto­va, pu­ca­njem u gla­vu.
O sve­mu sam ovo­me hi­lja­du pu­ta pi­sa­la i ra­zu­mi­jem vaš bi­jes kad me ogor­če­no pi­ta­te, GDJE JE IZ­LAZ? Što Hr­vat­skoj tre­ba? Hr­vat­skoj tre­ba­ju po­šte­ni po­li­ti­ča­ri ko­ji će vo­lje­ti svoj na­rod. Ima li ta­kvih? Hr­vat­skoj tre­ba­ju sve­šte­ni­ci ko­ji će po­put tre­nut­nog Pa­pe bri­nu­ti o si­ro­ma­si­ma a ne o ku­po­vi­ni naj­no­vi­jeg mo­de­la drum­ske je­dri­li­ce. Hr­vat­skoj tre­ba­ju po­šte­ni su­ci. Hr­vat­skoj tre­ba­ju lju­di ko­ji će nam ob­ja­sni­ti ka­ko ni­je nor­mal­no da Sa­bor do­no­si za­ko­ne ko­ji ljud­ska bi­ća pre­tva­ra­ju u ro­bo­ve. Hr­vat­skoj že­sto­ko ne tre­ba­ju ni SDP ni HDZ ni oni tre­ći i če­tvr­ti.
Mo­že­mo li ži­vje­ti bo­lje dok sa­mo sje­di­mo do­ma i mla­ti­mo po ta­sta­tu­ri, moj slu­čaj, ili sli­je­po vje­ru­je­mo raz­boj­ni­ci­ma ko­ji nam pre­ko ko­rum­pi­ra­nih me­di­ja po­ru­ču­ju da cr­ka­va­mo za­to jer smo se sa­mi za to iza­bra­li. Ras­pro­da­ni smo jer smo mi to ta­ko tra­ži­li. Ljud­ska sre­ća je kad mo­žeš oti­ći na po­sao i ta­mo ra­di­ti dva­na­est sa­ti da bi mo­gao pla­ti­ti ra­ču­ne, sre­ća je kad sa­znaš ko­li­ko je Ti­to ubio lju­di, ko je čet­nik ,a ko usta­ša. Osta­lo ne po­sto­ji.
Tre­nut­no, si­gur­na sam, za nas ne­ma na­de. Ali ja znam da u Hr­vat­skoj ne ra­stu sa­mo lo­pi­ne i zlo­čin­ci. Ima lju­di do­bra sr­ca, ni­je Pa­pa je­di­ni, ko­ji nam že­le do­bro. Na­dam se da će se usko­ro po­ja­vi­ti. Ra­stu na Islan­du, za­što ne bi i u Hr­vat­skoj. Ne­ko će nam jed­nom re­ći, ni­ste vi kri­vi što ži­vi­te po­put sto­ke za kla­nje, pro­mi­je­ni­mo Hr­vat­sku. Zlo­čin­ci sje­de u ba­ka­ma, u Sa­bo­ru, na su­do­vi­ma, u Ha­de­ze­uu i Es­de­peu, ži­vot je sa­mo je­dan, udru­ži­mo se, smak­ni­mo ih.
Evo, me­ne dr­ži na ži­vo­tu na­da da će jed­nom iz gru­pe od ne­ko­li­ko mi­li­o­na si­ro­ta­na ko­ji se mu­če unu­tar gra­ni­ca Hr­vat­ske is­ko­či­ti do­bri lju­di. U me­đu­vre­me­nu ne bi­smo tre­ba­li iz­la­zi­ti na iz­bo­re. Iz­me­đu Ha­de­zea, Es­de­pea i osta­lih ne­ma raz­li­ke. Bi­lo bi kra­sno kad bi­smo se ne­ka­ko mi bra­ća i se­stre po mu­ci mo­gli do­go­vo­ri­ti da ne gla­sa­mo ni za jed­ne ni za dru­ge ni za tre­će. Kad bu­du iz­bo­ri osta­ni­mo do­ma. Po­ru­či­mo im da ne­će­mo se­be umla­ti­ti uz svo­ju po­moć.
Ju­če je moj grad Ri­je­ku po­sje­ti­la ča­sna se­stra be­ne­dik­tin­ka Te­re­sa For­ca­des iz Bar­se­lo­ne. Ona je tre­nut­no naj­ve­će Ljud­sko Bi­će na svi­je­tu. Nje­na je te­za da se ka­pi­ta­li­zam ne mo­že mi­je­nja­ti jer se mo­ra ra­zo­ri­ti. Zbog nje­ne vje­re u Do­bro ra­du­jem se što ži­vim iako ži­vim u od­vrat­noj ze­mlji. Od­vrat­na ze­mlja? Što jed­nu ze­mlju či­ni gad­nom? Ako je či­ne po­li­ti­ča­ri, po­po­vi i osta­li kri­mi­nal­ci on­da je Hr­vat­ska na­ka­za. Ja još uvi­jek vje­ru­jem da jed­nu ze­mlju či­ne lju­di u ko­ji­ma po­tre­ba da po­bi­je­di prav­da i isti­na umi­re po­sljed­nja.
Eto, to me dr­ži na ži­vo­tu. Sa­njam, re­kao je onaj Mar­tin. Sa­njam. I ne mi­rim se s tim da se Te­re­zin i moj san ne­će ostva­ri­ti.
WWW.BUKA.COM