Pi­še: Ili­ja R. Mi­lja­nić


Re­li­gi­je ne­ma bez ide­a­la, jer re­li­gi­ja je vje­ra u Bo­ga. Po­sto­je dva pra­zni­ka u go­di­ni ka­da se čo­vjek ne mo­že ote­te­ti tu­zi, ko­ja ne­ka­ko i ne­ho­ti­ce is­pu­nja­va du­šu i na­vi­re u sr­ce. Je­dan je Ve­li­ki pe­tak ka­da je iz­mu­če­ni, oskr­na­vlje­ni i ra­za­pe­ti Spa­si­telj svi­je­ta vi­sio na kr­stu, a dru­gi je Vi­dov­dan, ka­da je „sva srp­ska iz­gi­nu­la voj­ska“ i za­jed­no u kr­vi le­ža­la sa če­sti­tim kne­zom La­za­rom na Ko­so­vu po­lju, na kom je jed­na mla­da dje­voj­ka uza­lud tra­ži­la svog vje­re­ni­ka. Sav srp­ski rod ći­ri­li­com opa­san iz­nje­drio se na Ko­so­vu ko­je ne­će ne­sta­ti dok je nas. Ta­las skr­na­vlje­nja nik­šić­kih uli­ca la­ti­nič­nim nat­pi­si­ma od­ra­đen je u ne­ko­li­ko mrač­nih no­ći, av­gu­sta 2015. go­di­ne, i to oko Ve­li­ke Go­spo­ji­ne... Uda­ri­li su po Vu­ko­voj ći­ri­li­ci, i to po ime­ni­ma slav­nih: Nje­go­ša, Vu­ka, No­vi­ce, Ni­ko­le i dru­gih svje­ti­o­ni­ka na­še slav­ne pro­šlo­sti. Nik­šić­ki pra­zno­um­ni se­kre­ta­ri SKOJ-a is­pu­ni­še že­lju mrač­ne ide­o­lo­gi­je iz vre­me­na ne­po­sred­no pred Dru­gi svjet­ski rat, ka­da je Cr­nom Go­rom za­vla­da­la oku­pa­ci­ja ita­li­jan­skih nad­re­a­li­sta- Mu­so­li­ni­je­ve pro­vi­jen­ci­je. Nik­šić, grad Sta­re Her­ce­go­vi­ne, po­sta­de gu­bi­li­šte osnov­nih vri­jed­no­sti. Ni­je slu­čaj­no oda­bran Nik­šić da do­tak­ne dno. Uni­šten je u raz­voj­nom i eko­nom­skom prav­cu, ći­ri­li­ca je iz­bri­sa­na, iz­vr­še­na je že­sto­ka palj­ba na dva­de­set osam pro­fe­so­ra ko­ji su žr­tva re­ži­ma u Mon­te­ne­gru. Sto ja­da je tre­ba­lo da Vuk Ste­fa­no­vić Ka­ra­džić na­pra­vi naj­bo­ga­ti­ju azbu­ku na svi­je­tu ko­ja ima sve is­toč­ne lje­po­te i bez­broj ru­bi­na ko­ji je gri­ju. Po­sli­je uku­ca­va­nja la­ti­no­go­ri­ce po tr­go­vi­ma i zgra­da­ma, Đu­ka­no­vi­će­va eska­dri­la sad pla­ni­ra da Nik­ši­ćem pa­ra­di­ra­ju gej še­ta­či.
Po­što su omu­nji­li sve što za „ne­be­sa ni­je sve­za­no“, sad pla­ni­ra­ju da upa­da­ju u pra­vo­slav­ne sve­ti­nje pod upra­vom Srp­ske pra­vo­sla­ve cr­kve, ka­ko bi i ta­mo na­pra­vi­li džum­bus i za­da­li smr­to­no­sni uda­rac Sve­to­sa­vlju u Cr­noj Go­ri. Za­i­sta hra­bra od­lu­ka Bro­zo­vih ko­mi­te­tli­ja ko­ji ne pre­za­ju od po­sle­di­ca ko­je bi za­i­sta bi­le da­le­ko­se­žne i po­gub­ne... Đu­ka­no­vi­će­va du­go­go­go­di­šnja vla­da­vi­na ko­nač­no gu­bi kom­pas, pa že­li vlast nad cr­kve­nim objek­ti­ma, što za­bri­nja­va hri­šćan­ski rod u Cr­noj Go­ri. Ova­kav pa­kle­ni plan uda­ra na Sve­te i Pre­sve­te: Sve­tog Sa­vu, Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog, Sve­tog Va­si­li­ja Ostro­škog, Sve­tog Ste­fa­na Pi­per­skog i stra­ho­ta je od ko­je se di­že ko­sa na gla­vi! Onaj ko je iz­dao Ko­so­vo bri­še na­ci­o­nal­no pi­smo-ći­ri­li­cu (ur­ni­še Nje­go­ša i Vu­ka), za­ba­da prst u oko Peć­koj pa­tri­ja­rši­ji –Mi­tro­po­li­ji cr­no­gor­sko-pri­mor­skoj i dr­ži na­rod u za­va­di ka­ko bi do kra­ja spro­veo kri­mi­nal­nu oti­ma­či­nu i enorm­no se obo­ga­tio.
Na­ma Sr­bi­ma, sud­bi­na je do­di­je­li­la da bu­de­mo glav­ni no­si­o­ci hri­šćan­stva na Bal­ka­nu i da­le­ko van bal­kan­skih pro­sto­ra. Sr­bi su po pre­zi­me­nu Slo­ve­ni, po ime­nu Sr­bi, po sr­cu i du­hu hri­šća­ni, po za­ni­ma­nju mu­če­ni­ci ra­di vje­re i ime­na srp­skog. Na­i­me, sva je srp­ska isto­ri­ja du­ga i kr­va­va... Ne­ma ne­sre­će­ni­je na­ci­je na svi­je­tu od srp­ske, a isto ta­ko ne­ma ni hri­šćan­ski­je i ple­me­ni­ti­je od nje! Na ne­sre­ću, srp­ski na­rod je i po­sli­je vi­še od 600 go­di­na od Ko­sov­ske bit­ke raz­je­di­njen, ras­par­čan, sa­tr­ven na­ci­o­nal­no, tra­di­ci­o­nal­no, kul­tur­no, eko­nom­ski. Ko­so­vo, ći­ri­lič­no pi­smo i Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva su na­ša na­ci­o­nal­na lju­bav, ko­ja oba­ve­zu­je sva po­ko­lje­nja u svim vre­me­ni­ma i ne­vre­me­ni­ma. Sr­bi su od­u­vi­jek usta­ja­li i bo­ri­li se pro­tiv zu­lum­ća­ra, uti­ču­ći na svjet­ske glo­ba­li­ste da se oka­ne ugnje­ta­va­nja po­šte­nog te­ža­ka ko­ji je za ča­šu vo­de za­hva­lan. Vječ­ni Ga­vri­lo za­pi­sa: ‘’Na­še će sje­ne ho­da­ti po Be­ču, lu­ta­ti po dvo­ru, pla­ši­ti Go­spo­du!’’