Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ



I sam tekst dok ga pi­šeš, ako se ne odu­še­vlja­va tvo­jim pi­sa­njem i do­di­rom tvo­je vru­će ru­ke, ni­šta od nje­ga. To je kao u lju­ba­vi. Ne mo­že bi­ti odu­še­vlje­nje sa­mo s jed­ne stra­ne, a sa dru­ge, re­ci­mo, rav­no­du­šnost ili od­boj­nost. Uje­di­nje­no odu­še­vlje­nje je du­ša kre­a­tiv­no­sti. Jed­no po­kre­će dru­go, jed­no ot­kri­va dru­go, jed­no dru­go do­vo­di do ču­da.
Po­sri­je­di je ču­do, i u pi­sa­nju i u lju­ba­vi, to jest u je­zi­ku i u sje­di­nje­nju raz­li­či­tih du­ša, ko­je po­sta­ju jed­no. Eto to Jed­no, uje­di­ni­će sve dru­go, sve dru­go mo­že po­sta­ti udo­sto­je­no, va­žno, kroz to Jed­no. A ni­ko još ne zna šta je to Jed­no! Je li to je­dan Bog, Jed­na si­la, jed­no i sve­jed­no ču­do, ču­do sve­je­din­stva? O sve­mu to­me lju­di su mno­go umo­va­li. Ne mno­go, ne­go mno­go vje­ko­va una­zad, ali to je još uvi­jek ma­lo, no i to ma­lo mo­že nas po­kre­nu­ti iz ko­ri­je­na da nam u ra­do­sti ob­ja­vi to Jed­no. Sve to do­bi­ja sna­gu od Nje­ga, ko­ga bi i je­dan pi­ljak na va­gi ovo­ga svi­je­ta pre­teg­nuo.
Ali da osta­vim sad vi­so­ke i pre­vi­so­ke te­me. Za­po­čeo sam pri­ču o vra­na­ma, ko­ko­ška­ma, psi­ma, zmi­ja­ma, go­lu­bo­vi­ma i pro­če, i pro­če. Ni­je stvar­nost u Cr­noj nam Go­ri na­klo­nje­na vi­so­kim i svi­je­tlim mi­sli­ma, ali je­ste ni­skim i su­mrač­nim i pro­ždi­ru­ćim. U Cr­noj nam Go­ri na dje­lu je sa­mo­pro­ždi­ra­nje, kao pro­gram. Na­re­đe­no joj je, ka­ko zna i umi­je, sa­mu se­be da pro­žde­re, i ta­ko da ži­vi - sva­re­na u evro­a­tlant­skoj utro­bi, mr­tva za­do­volj­na.
Ni­je te­ško za­mi­sli­ti vri­jed­no­sni obrt (ko­ji se već stvar­no de­sio), a ko­ji bi naj­bo­lje iz­ra­zio su­šti­nu ova­kve Cr­ne Go­re. Nje­ni glav­ni cen­tri su: Ko­nik, Tu­zi, Za­bje­lo, Do­nji kraj, Do­nji Ko­ko­ti, Ras­to­ke, Vi­o­dro­van i Ka­ra­van... Ta­kvi su nje­ni li­de­ri, kao da su iz­ra­sli baš iz tih pri­grad­skih na­se­lja i stran­pu­ti­ca. Oni su, na­rav­no pu­ni pre­zi­ra pre­ma du­hov­nim je­zgri­ma Cr­ne Go­re, kao što je sta­ro Ce­ti­nje (Ma­na­stir i Bi­ljar­da, Or­lov Krš, Obod, pu­sti Lov­ćen), pa Ostrog, ko­ji je po­stao noć­na mo­ra ko­nič­ke, do­njo­kraj­ske i splen­did­ske Cr­ne Go­re. Ne­ma u njih dru­ge mi­sli ne­go ka­ko da zdro­be ne­bo­par­nu sti­je­nu, da je po­ga­ze, osli­je­pe i be­to­ni­ra­ju. On­da Đur­đe­vi Stu­po­vi, cr­kva sv. Pe­tra i Pa­vla u Bi­je­lom Po­lju, gdje sto­lo­va­še knez Mi­ro­slav, pa sta­ri Ko­tor, ma­na­stir Mo­ra­ča, pa ono ma­lo Her­ceg No­vo­ga što još no­si zna­me­nje Her­ce­ga Šće­pa­na. Tre­ba za­gr­nu­ti ove cen­tre, da bi se ulo­žo­lo i pro­mo­ci­ju Za­bje­la, Ko­ni­ka, Tu­zi, Do­njeg kra­ja, Do­njih Ko­ko­ta, Br­za­ve i Ro­ža­ja. Iz ovih oda­nih i su­per­za­do­volj­nih na­tov­skih mje­snih za­jed­ni­ca, ču­je se da­nas naj­ak­tiv­ni­ja po­slo­vi­ca – „Od pro­šlo­sti se ne ži­vi“.
I sad se ču­de ot­kud u mo­jim tek­sto­vi­ma mno­go vra­na, ga­vra­no­va, ko­ko­ša­ka, mi­še­va pu­ga­ća, pa­šča­di, ma­ga­ra­di, zmi­ja, ža­ba, a ma­lo or­lo­va, vu­ko­va, la­bu­do­va i jag­nja­di?
Čim sam za­po­čeo ovu pri­ču, ne­ki su mi re­kli da su se ne­ki lju­di u ovim be­sti­ja­ma pre­po­zna­li. O đa­vo­le Bog te ubio! Đe čo­vjek da se pre­po­zna u vra­ni, u ko­ko­ški, u psu? Ne­ko je ne­kom ov­dje pa­met po­lo­kao. Pa ne mo­že pas bi­ti čo­vjek, još ma­nje mo­že bi­ti vra­na ili ko­ko­ška ili ža­ba. A ne mo­že ni čo­vjek bi­ti pas, pa sve da pro­la­je, da ga ni pas ne mo­že nad­la­ja­ti. Čo­vjek mo­že da la­je ko pas, ali opet ni­je pas. Mo­že da ve­či, ali opet ni­je ko­za, pa ni ja­rac, ni jar­či­na. Mo­že da ble­ji, ali ni­je ov­ca, ni ovan, mo­že da šik­će na nos, ali ni­je zmi­ja, mo­že da ga­če i kva­če , ali opet ni­je vra­na, ni ga­vran.
Dru­go je to što be­sti­ja li­či po ne­čem na ta­mo ne­kog. Da­le­ko je od li­ka do na­li­ka. Ve­li­ki je raz­mak ime­đu čo­e­ka i čo­e­ka, a ne iz­me­đu čo­e­ka i vra­ne? Pa tre­ba im­pro­vi­za­ci­je ipak dr­ža­ti pod ne­kom kon­tro­lom. Ili ih ba­rem ne shva­ta­ti ozbilj­no, što je naj­bo­lje rje­še­nje.
Kad se bo­lje pro­mi­sli, ni­šta ni­je ono što je, kao što ni čo­vjek naj­če­šće ni­je onaj ko je. Ne­go ne­što ona­ko - iz­me­đu. Ni­kad ni­je do­tu­rio do se­be. Ni­kad ni­je taj vrh osvo­jio, ni­kad ni­je tu tač­ku po­go­dio, ni­kad ga ni­je to sun­ce ogri­ja­lo, a ipak ži­vi, do­du­še, kao me­đu ut­vra­ma..
Ne­ko je re­kao da je Bog stvo­rio to­li­ko vr­sta ži­vo­ti­nja, ko­je sve za­jed­no na­ja­vlju­ju bo­gat­stvo čo­vje­ko­vih oso­bi­na. Ta­ko čo­vjek ima ne­ku pra­sta­ru ve­zu sa sva­kom ži­vo­ti­njom ko­ji­ma je Adam, lič­no, da­vao ime­na. Kad je to Bog ta­ko ure­dio, što bi čo­vjek sad pre­ki­dao tu pra­sta­ru ve­zu, i da­le­ka na­li­ko­va­nja?! Ka­že mi je­dan ozbi­ljan čo­vjek.
(Autor je knji­žev­nik)